Sanja Vučić i Ivan Đokić (ZAA): “Bend je ogromno parče našeg sna o životu”

ZAAKruševački sastav ZAA je osnovan još 2008. godine, ali je vremenom izrastao u pravu koncertnu atrakciju u Srbiji, ali i šire. Sačekali smo da prođe beogradska koncertna promocija novog albuma “What About” kako bismo malo porazgovarali sa njima. O aktuelnom albumu, turneji, muzici, kreativnoj energiji i snazi kojima ovaj bend zrači na bini, popričali smo sa Ivanom Đokićem, gitaristom benda i sa ljupkim vokalom Sanjom Vučić.

BR: Otkako je “What About” izašao, dobija najbolje moguće kritike. Dugo se spremao, zar ne? Koliko morate da se “udaljite” od vašeg novog čeda da biste ga sagledali pravim očima?

Đole: Pesme ZAA ovaj album su nastajale tokom 2013. godine. U procesu miksovanja i produkcije dosta smo slušali i komentarisali snimke. Kad je Zoka (Zoran Vasić – klavijaturista, prim. aut.) uradio završni miks, preslušao sam materijal i pomislio: “To je to”. Od tada više nisam niti jednom pustio ceo album i neću sigurno još jedno šest meseci minimum, kako bih mogao da sednem i poslušam ga kao da je album nekog drugog benda.

Sanja: Smatramo da je ovaj album nešto najbolje što je izašlo iz ZAA “kuhinje”, imali smo vremena i prostora da sagledamo greške i ne želimo da se osvrćemo i razglabamo o tome kako je to sve još moglo. Prezadovoljni smo čedom onakvim kakvo jeste.

BR: Objavili ste i nekoliko numera sa aktuelnog albuma, pre objave čitavog dela. Zašto to? To odnedavno postaje praksa mnogih bendova, da li ste se prilagodili novonastalim uslovima tržišta?

Sanja: Ne bih baš rekla da smo se okrenuli tržišnom pomodarstvu, tačnije, nisam sigurna i da li znam na čemu se zasniva ta skorašnja praksa. Što se nas tiče, pre bih to okrarakterisala kao način da publiku postepeno upoznamo sa zvukom koji se prožima kroz ceo album. Ali, s tim da je evidentno da se radi o drugačijem “vajbu”, nismo želeli da bude naprasno iznenađenje.

Đole: Realno je da je publici u današnjim uslovima prenaporno da odjednom izbaciš album i kažeš: “Hajde sada sedite i danima slušajte na repeat”. Naravno da je to normalno nama, koji smo odrastali u vreme kaseta i diskova, ali nove generacije prosto moraš da golicaš i da ih dozirano navlačiš na svoju muziku, kako bi u jednom trenutku, kada ispucaš par singlova, izbacio ceo album i znaš da si ih dovoljno zaintrigirao da ga valjano preslušaju.

ZAABR: Spot za “Irie and Kool” je, moglo bi se reći, na najvišem produkcijskom nivou od svih ZAA spotova do sada. Tu je i “99 Hope” koji predstavlja uvodnu numeru na albumu. Album je takođe na uzornom nivou. Moglo bi se reći da se ZAA “uozbiljio”, naoštrio. Kako vi vidite to?

Sanja: Visok kvalitet produkcije spotova pripisujemo do sada nepogrešivom receptu, a to je saradnja sa Ivom Pavlović. Uzorne veštine koje ona poseduje i energija koju nosi ovaj bend izgleda jesu savršen spoj, verovatno se zato uvek njoj vraćamo. Naoštrili se jesmo, zasigurno. Posle toliko godina svirke, vežbanja, međusobnog kritikovanja, usavršavanja, došli smo do proizvoda u kom se to sve da čuti, a to je “What About”.

Đole: Bend je sazreo, to je fakat. ZAA priča traje već skoro sedam godina, mnogo toga smo pregurali zajedno. Radeći na svemu što je potrebno za kvalitetno funkcionisanje benda, puno toga smo naučili, pronašli pravi tim saradnika i to je to.

BR: Došlo je i do zaokreta u zvuku, ne baš radikalnom, ali vrlo značajnom. Možete li to malo prokomentarisati?

Đole: To jeste najčešći komentar na “What About”. Ja mislim da utisak o ovom albumu zavisi od toga na koji način posmatraš celokupan opus benda. Mi smo i na prva dva albuma imali čvršće pesme, ska punk instrumentale, neke dubove, koji su, takođe, obojeni sa mnogo distorzija. Svaka pesma je novi stilski izazov, univerzum za sebe. Glavne karakteristike pesama na albumu “What About” su, po mom mišljenju, aranžmanska svedenost, britkost i oštrina u tekstovima, ogroman napredak u produkciji i, ako mogu da kažem sa kreativne strane, lakoća kojom su pesme nastajale.

Sanja: Čar ovog benda jeste u tome što svakim narednim izdanjem ne donosi ništa već viđeno, od prvog albuma, drugog, preko EP-ja, pa sve do aktuelnog trećeg albuma; u svakom od njih čuje se ponešto drugačije. S godinama se ekserimentisalo sa raznim žanrovima. Ovoga puta tu sam i ja da ostavim svoj pečat, kao što već šest i po godina to radi svaki član benda.

BR: Mnogi kažu da zvučite bolje nego ikada, da je bend neverovatno precizan na bini, greške skoro pa neprimetne, energija na vrhunskom nivou, Sanjin nastup zadivljujući…

Sanja: Mnogo vremena, ponavljanja, rada, živaca je uloženo i utrošeno. Svaki muzičar zna o čemu pričam, ali krajnji ishod je ono zbog čega je sve to vredelo. Kada govorimo o energiji, to je prosto nešto što se ne može ni navežbati, ni naučiti, a to je jedna od glavnih karakteristika benda. Prosto se zadesilo da frenetično isijavamo (smeh). Što se tiče mog “zadivljujućeg” nastupa, nerado priznajem da je to stvar koja nije produkt rada, ali rado priznajem da je produkt dobrog zezanja i instinktivnog usklađivanja muzike i pokreta.

Đole: Ljudi govore… Dođite na koncert i proverite.

BR: Koliko požrtvovanosti je potrebno da se članovi, a koji, zapravo, i ne žive u istom gradu, nalaze tako često da bi radili, stvarali? Odakle ta neiscrpna inspiracija i šta vas to drži sve vreme zajedno? Nekoliko članova je došlo i prošlo, ali se nukleus benda nije promenio godinama, ostali ste i istrajali. Izgleda kao da, konačno, imate Sanju na vokalu kao stalnog člana . Da li je ovo sada prava i konačna ekipa ljudi?

Sanja: Stvar je u tome da smo jedni drugima prijatelji, porodica, najveća podrška, ali i najveća kritika. Svi zajedno ulažemo u to naše čedo. Jedni drugima smo inspiracija i muze, tu su hiljade pređenih kilometara zajedno, suze, smeh, dobro i loše. Imamo odgvornost jedni prema drugima, za isto se borimo, ka istome stremimo – svi podjednako požrtvovani i složni. E to, dragi moji, čini bend.

Verujem da je svaki put kada bi došlo da alteracije u postavi benda, bilo i verovanje da je i poslednja. Ali, kada govorim iz svoje pozicije, sa sigurnošću mogu da kažem da sam ja deo ovog benda i tako će biti do kraja. Ulaskom u ovaj bend pokušala sam da podražavam njihovu energiju, ali sam vremenom shvatila da nije srž u tome, već biti svoj, u čemu me oni i podržavaju. Nukleus se ne menja, jer mi smo umetnici i svako se razvija svojim tokom uz apsolutnu podršku ostalih.

Đole: Ovaj bend za nas nije hobi, niti pokušaj da kroz muziku obezbedimo sebi dovoljno novca za egzistenciju. ZAA je postao ogromno parče našeg sna o životu, nešto bez čega ne bismo mogli da zamislimo budućnost. Ušli smo u lavirint i nema izlaza. Osećaj je predivan i ne želimo da se prestane.

ZAABR: ZAA je od malenog benda iz Kruševca došao do statusa borbene divizije, koja ide od grada od grada i osvaja ga. Hvalospevi o vašim nastupima, a posebno o Sanjinom vokalu, pojavljuju se gotovo svakodnevno. Šta se to sada dešava sa ZAA i  nadate li se da će vas mase prihvatiti ili još uvek svirate za odabranu ekipu?

Đole: Naša muzika nije da uz nju vežbaš pilates ili radiš zadatke iz matiša. Zanimaju nas ljudi sa sluškama u ušima, koji ne mogu da zamisle dan, a da ne odvoje par sati za slušanje muzike. Bend privlači pažnju sve većeg broja takvih ljudi i to je dovoljno. Kada izađem na binu i pogledam publiku koja je došla na koncert, često se setim rečenice čuvenog kontrabasiste Charlie Hadena, koji je na koncertu u Sava Centru pre par godina rekao: “Da svi umeju da čuju kao vi, ovaj svet bi bio mnogo lepši”.

Sanja: Vodimo se time da nemamo ciljnu grupu i očarana sam kad na nastupima primetim da u publici stoje ljudi raznih godina, muzičkih opredeljenja, stilova… Dosta je godina i rada pred nama da bismo osvojili mase, ali svakim narednim nastupom publike je sve više. Živimo u doba tehnologije, ljudi masovno odustaju od živih svirki zbog “pristupačnijeg vida slušanja muzike”, ali scena i dalje živi, i ponosna sam na svaki posećen koncert i samo je pitanje vremena kada će se rock ‘n’ roll svirke vratiti na velika vrata.

BR: Neprestane turneje koje se nižu su odličje benda. Slobodno se može reći da ste koncertno jedan od aktivnijih bendova regiona, izgleda kao da nikada nećete stati. Kako se osećate na točkovima, kako izgledaju vikend turneje? Mnogi od nas nikada neće moći to da iskuse, pa možete li malo da nam to približite, ispričate neke anegdote sa putovanja?

Sanja: Konstantno smo zauzeti, zameraju nam porodice i prijatelji (smeh). Pre više od dve godine započeli smo saradnju sa Markom Milojevićem, koji se bavi menadžerskim poslovima i bookingom, a koji sa nama, rame uz rame, radi za dobrobit benda i zaslužan je za učestale angažmane. Te priče i dogodovštine iz kombija se ne mogu prepričati. Osim što se volimo i veselimo, dođu trenuci opšteg rasula i anarhije, ali sve su to slatke svađe, koje se završe bratskim zagrljajem. Simpatično je da je svako od nas zaradio ulogu tokom putovanja, svako ima svoje mesto u kombiju i prekršiti to pravilo je najstrože zabranjeno. Ja, na primer, zahtevam da ni u jednom trenutku ne smeju biti zapaljene više od dve cigarete.

Đole: Do sada smo odsvirali više od 200 koncerata i prešli oko 100.000 kilometara. Samo klackanje u kombiju i nije baš previše zanimljivo, ali sve drugo što se desi na putovanjima su avanture koje pamtiš ceo život. Kada me prijatelji pitaju o putavanjima sa bendom, ja im uvek kažem da se sete školskih ekskurzija i svih situacija na njima. E, tako je nama skoro svakog vikenda.

Anegdota ima previše i verovatno većina izgubi na draži kad ih pričaš ljudima koji nisu prisustvovali situaciji, a pogotovu kad ih napišeš. Ali, evo jedne koja mi prva pada na pamet. Vraćamo se kombijem sa svirke, naravno, kasno noću i stajemo na naplatnoj rampi. Službenik pita našeg vozača: “Koji ovo bend voziš?” Šofer u šali odgovara: “Medeni mesec”, na šta će službenik: “Nemaš pojma. Ovo ti je “Nemoguće vruće”, prepoznao sam ljude”.

ZAABR: Kako nastaju vaše pesme, u dahu ili…? Ima li neko ko je zadužen isključivo za tekstove? Bavite se podjednako socijalnim i ljubavnim temama. Angažovani ste, ali niste samo to. Senzibilni ste, ali niste samo to; niste reggae, ali niste ni rock. Niste pop, ali niste ni soul, niti ska, ali niste ni… Šta je, u stvari, ZAA?

Sanja: Taj kreativni proces odvija se u našem studiju, gde ne moramo da se obaziremo na proteklo vreme – prosto smo kod kuće. To je sigurno jedan od faktora koji naše stvaranje čini opuštenim, prijatnim, bez žurbe muziciramo. Pesme, mahom nastaju iz sessiona, ništa drastično, unapred iscenirano, kako osećamo – tako prenesemo. ZAA tekstove je zadužen naš bubnjar Zlatko Petković, koji je zakleti revolucionar, ali i romantična duša, oslanjamo se na njegovu spisateljsku moć i iskustvo, s tim da i ja isprobavam svoje. Nikada nismo želeli da se etiketiramo, niti da se žanrovski opredeljujemo. Bend čine naslušani muzičari i u kreativnom procesu sve prepuštamo emociji i osećaju u trenutku.

Đole: ZAA je crossover band. Mešamo sve moguće stilove koji nam padnu na pamet. Krenemo od određene ideje i ubacujemo sve što mislimo da dobro zvuči, bez obzira kako se to zove. Toliko se dobro poznajemo i razumemo kroz muziku, da su pesme nastajale i razvijale se neverovatnom lakoćom. Skoro sam se setio kako je nastala “Unconditional Love“. Priveli smo kraju aranžiranje par pesama na probi i snimili smo ih, kako bismo sačuvali te ideje. Onda smo krenuli da sviramo session, Sanja je počela da peva, a nismo isključili snimanje. Kada smo preslušali te snimke, skontali smo da imamo novu pesmu, koja je bukvalno nastala u dahu. Ta situacija možda najbolje opisuje proces nastajanja pesma za album “What About”.

BR: Sanja Vučić. Periodično, odnekuda, iznikne ovakva jedinstvena pojava na sceni. Frontmen u pravom smislu te reči. Kako su se upoznali Sanja i ZAA, i šta Sanja znači ZAA kolektivu, a šta Sanji znači ZAA?

Sanja: Moj ulazak u ZAA je, bez preterivanja, bio nešto najpozitivnije što mi se do tada dogodilo. Ušla sam u bend kao vatreni fan koji prati rad benda od samog početka i to je bilo ostvarenje mog sna. ZAA je deo mog života, s tim ljudima odrastam i formiram svoju ličnost već tri godine. Od hiperaktivne devojčice, mislim da sam postala frontmen u pravom smislu te reči. Iz dana u dan, trudim se da te ljude ne razočaram i naučim od njih koliko god je to moguće.

Đole: Zoka i ja smo Sanju slušali na, možda, jednom od njenih prvih nastupa kada je imala 16 godina. I tada je bila ludo energična i kidala na vokalu. U međuvremenu, Sanja je porasla, mi smo 2012. godine tražili pevačicu i tako smo se spojili. Treba naći prave reči i opisati njenu ulogu u bendu. Pokretač na bini, ratnik, prava lavica. Sanja je naša sestrica, volimo je i čuvamo od svih zala ovoga sveta.

ZAABR: Senzibilitet i razumevanje, baš između vas dvoje na bini, su evidentni i neosporivi. Ritam sekcija radi kao sat, tu su i saks, i klavijatura koji boje zvuk i čine ga onakvim kakvim jeste. Kako definišete te odnose?

Sanja: Definišem to kao besprekornu međusobnu komunikaciju i uvežbanost. Poznajemo se jako dobro, došli smo do toga da bukvalno znamo šta ko misli u svakom trenutku. Iz kriznih situacija, u trenucima nepažnje i dekoncentracije, lako se vratimo dobro znanoj ujedinjenosti.

Đole: Mi smo karakterno i po interesovanjima totalno različiti tipovi ljudi. Neko bi rekao nespojivi. Zato i postoji muzika da nas sjedini.

BR: Ne možemo da završimo intervju, a da ne spomenemo veliki uspeh na koncertu S.A.R.S.-a u Zagrebu. Četrdesetak minuta potpunog prašenja je zadivilo čitavu Hrvatsku, što je uspeh kakav se retko viđa kada je u pitanju predgrupa jednog dokazanog benda. Znamo da su predgrupe, uglavnom, tu da bi popunili vreme, ali vi ste ga iskoristili vrlo dobro?

Sanja: To je bio veliki zalogaj. Moji momci su imali prilike da nastupaju pred više hiljada ljudi, ali za mene je to bilo neverovatno iskustvo, kojem se nadam ponovo u budućnosti. Prezadovoljni smo reakcijom zagrebačke publike, energija koja se prostirala kroz prostor je bila omamljujuća i svakim vriskom adrenalin je bivao sve veći. Otišli smo da rasturimo, tako je bilo.

Đole: Obožavamo kratke nastupe, ta disciplina nam najviše odgovora. Da se mi pitamo svi koncerti bi trajali kao kod hardcore bendova, pola sata i zdravo. Prospeš energiju i siđeš sa bine. U Zagrebu je bilo magično. Pun Dom sportova i mnogo veselih ljudi raspoloženih za dobru zabavu. Nastup za pamćenje.

BR: Balkanrock je matično situiran u Nišu, pa moramo da pitamo šta možemo da očekujemo od velikog niškog koncerta u malenom Feedbacku? Niška publika je već imala priliku da vas vidi u ovom klubu, kao i na svim festivalima koji se održavaju u Nišu.

Sanja: Prvenstveno da preslušate nove pesme, a uz to i ništa manje đuskanja, zezanja, dobre atmosfere i manične energije. Dobro dođe da se zagrejemo u ovim hladnim danima. Delimo taj južnjački mentalitet, uvek smo bili oduševljeni nakon nastupa u Nišu. Moj svakako najdraži, sveobuhvatno, jeste nastup na Nišvillu. Ne očekujem ništa manje od Nišlija, nego da nam se pridruže u pravljenju haosa.

Đole: Jedan od prvih koncerata posle par meseci postojanja benda je bio u Feedbacku. Više ne znam ni koliko smo puta svirali u Nišu po raznim klubovima i festivalima. Nišlije i Kruševljani su se uvek odlično kapirali i poštovali. Bez podilaženja, zaista nas u Nišu uvek sačeka topao prijem i ljudi koji fenomenalno reaguju na našu svirku. Ne sumnjam da će tako biti i u petak, a mi smo spremili set od skoro dva sata energetske bombe. Spremni smo da je bacimo među Nišlije.

ZAABR: Koji su vaši dalji planovi? Da li ZAA namerava da ode preko granica naše zemlje?

Sanja: Svakako da – da. Osim što smo aktivni u Srbiji i regionu, planiramo i veliku evropsku turneju. I ranije je ZAA nastupao izvan granica naše zemlje i regiona, i malo je reći da smo se dobro snašli. Nadamo se tome u bliskoj budućnosti, dok smo sada koncentrisani na promovisanje novog albuma po regionu.

Đole: Sanjamo pesak Kalifornije i verujemo da ćemo stići tamo. Taj put vodi preko Niša, Leskovca, Čačka, Smedereva, Bora, Ljubljane, Zagreba, Rijeke…

BR: Šta biste poručili mladim bendovima, koji žele da krenu vašim koracima? Koliko odricanja je potrebno i kakva je nagrada za to?

Sanja: U poslednje vreme viđam sve više mladih ljudi sa istim drajvom koji poseduje i ovaj bend. Potrebna je velika posvećenost i odricanje, koje ne mora doslovno da ima negativnu konotaciju. Muzika je hrana za dušu i deluje kao da prosto mora biti prioritet. Šta je koja neprospavana noć ili koje neodslušano predavanje naspram duhovnog zadovoljstva?! Sitnica.

Đole: Bendovi su danas potpuno prepušteni sami sebi i trebalo bi da nađu svoje “mesto u mećavi”. Pre svega, kada sklope ekipu, moraju da odluče da li žele da se posvećeno bave muzikom i svim onim što ova priča donosi pored samog sviranja ili žele da to rade kao hobi. Ta odluka je ključ svega, ostali koraci su logična posledica. Ono što dobijaju se sigurno ne meri novcem i to je najvažnije. Putovanja, upoznavanje novih ljudi, gradova, običaja je ogromno bogatstvo. I naravno, najveća satisfakcija je spoznaja da tvoja muzika nešto znači ljudima koje možda nikada nećeš upoznati, ali si sa njima duhovno blizak kroz pesme koje sviraš. Ljubav je centar univerzuma.

Ostavite komentar: