Petar i Nikola (Bilbord): Autorski bendovi su bačeni na vetrometinu

Bilbord Feđa Hadžić
foto: Feđa Hadžić

U turbulentno vreme tranzicije jedan beogradski bend bori se za ostvarenje svog sna. Bilbord je nedavno objavio singl U pravcu svetlosti i tim povodom smo popričali sa Petrom Radovićem i Nikolom Simovićem o nekim njihovim planovima, željama, stavovima i pogledima na svet, današnju situaciju u muzici, a i šire.

Balkanrock: Tema nove pesme „U pravcu svetlostiˮ je rezultat energetskog previranja pisca. Da li je to podstaknuto iskustvom baš tekstopisca pesme ili je jedna uopštena situacija svih stvaralaca?

Petar: Oba. Pesma je nastala tako što je pozicija mladih u državi poslednjih par godina jako teška. A može se reći i u poslednjoj deceniji. I stoga sam našao neki kreativni naboj da napišem ovaj tekst i cela situacija se vrti oko toga. Jednostavno mislim da je jako neodgovorno ne pisati o tome i ne baviti se tom temom kada već ulazimo u neke ozbiljnije godine i treba da pravimo neke ozbiljnije karijere. To je i refleksija na kompletno društvo i nepostojeći prosperitet mladih ljudi u svetu. Mislim da je to glavna boljka ove države. Ne samo naše, nego celokupnog Balkana. Jer ovde kao da postoji neki Bermudski trougao gde nekog određenog prosperiteta za buduće generacije nema. Isparava. I to je mnogo, mnogo, mnogo veći problem u narednih pedeset godina nego bilo kakvi ratovi, sukobi između određenih nacija. Mislim da nas to jede kao naciju i nisam siguran da možemo da prebrodimo određene civilizacijske izazove u narednih pedeset, sedamdeset, osamdeset godina.

Nikola: Pa da, pored ove društvene situacije i naši lični životi su uključeni u to. Zato što mi radimo neke druge poslove, jer ne možemo da živimo samo od muzike, i sav svoj napor na tim poslovima ulažemo kako bismo kasnije izdvojili materijalna sredstva da ulažemo u bend.

Balkanrock: Pesma je i najava novog albuma tj. kolekcije pesama, koji će biti objavljen na jesen. Kakve su teme ostalih pesama?

Petar: Što se tiče objave albuma… To je želja. Ne znači da će to biti sigurno. Ovde se mora raditi strogo oročeno. Poenta našeg benda je neka samoodrživost. To se za sada ne dešava, a mi imamo ogroman entuzijazam koji se graniči sa nekim mazohizmom i za sada to funkcioniše, ali živci su sve tanji. Tako da, šta će se desiti u narednih godinu dana  ̶  ne znam.

Nikola: Mi već imamo četiri pesme koje su praktično gotove. Tako da te preostale četiri pesme, takođe, uglavnom govore o nekim previranjima pojedinca i nesnalaženju u ovakvom društvenom sistemu.

Balkanrock: Zašto je to konkretno samo želja? Šta je kočnica?

Petar: Imate osećaj kao da kad ustanete, gurate zid. Jednostavno, to je neko moje lično osećanje. To su previranja gde dolazi od neverovatnog entuzijazma do toga da želiš da batališ sve i odustaneš. Mislim da postoji određeni kvalitet, ali da se sklope kockice onako kako treba potrebno je mnogo više od toga. Ne znam da li grešim, ali za sada je, nažalost, tako. Mislim da određene pesme imaju definitivno kvaliteta, ali da li će one biti u konačnom formatu koji može da se sluša ne zavisi samo od nas. I to je ono što je glavna kočnica. Stvari koje ne zavise od nas.

Balkanrock: A koje su to stvari?

Petar: Na primer, entuzijazam kod ostalih ljudi, mehanizam promocije samog celokupnog projekta koji se zove Bilbord, pa i nepostojeća kultura u našem okruženju, gde su ljudi umorni od nekog kvantiteta informacija i čak ni ne žele da pogledaju neke nove informacije, nove pesme ili novi kvalitetni tekst… I to je problem veliki. Zato što je naopak sistem ovde. Zato mislim da je ovakav neki projekat, u najmanju ruku, veliki izazov koji uopšte nije naivan. Ali videćemo. Nadamo se najboljem.

Nikola: Svaka ideja i svaka namera koju smo mi imali nije došla do realizacije glatko tj. onako kako smo očekivali. Recimo, probijaju se rokovi od ljudi sa kojima se dogovorimo na svakom nivou: od snimanja, miksovanja, snimanja i montaže spota… Svugde se probijaju rokovi. Mi uradimo sve što je do nas, međutim, potrebno je sigurno deset ljudi da bi to funkcionisalo na nekom zavidnom nivou.

Petar: U suštini, bend nije uzmeš instrument i sviraš. To je određeni projekat u kome treba, osim svirača, da postoji još ljudi koji će to da izbace na pravi način. Mi kad sve sami to radimo više ne znaš ni šta si. Da li si tekstopisac ili vokal ili si čovek u marketingu… A da ne kažem kada pripremamo određeni spot ili tako nešto… Ne postoji dovoljno stručnih ljudi koji mogu da izguraju tako nešto.

Balkanrock: Da li bar oni koji jesu tu ispoštuju vašu zamisao?

Petar: Poštuje se. Mi smo za sve opcije. Od pravljenja storiborda i priče samog spota do toga da, ako on uradi kvalitetno, mi možemo samo da aminujemo. Na kraju krajeva, mi nismo režiseri ili montažeri. Mi smo tekstopisci i instrumentalisti. Mi smo muzičari. Nećemo da se bavimo time. Ne jedan put ispadne da mora Nikola ili ja moram da izvlačim kadrove zato što ne postoji određeni broj kvalitetnih kadrova. To je samo jedan mali segment u ogromnom problemu nepostojeće ekipe.

Nikola: To se dešavalo bukvalno sa svakim spotom. Tako da je očigledno kako je to neko pravilo koje se ponavlja. Nadam se da nije u nama problem.

Balkanrock: Od vašeg prvog albuma sve radite sami. Da li se ponosite činjenicom da možete da iznesete i ono što nije vaš posao?

Petar: Ja lično se jako ponosim. I na mene samog i na njega. Nas dvojica smo u suštini izgurali priču od početka. I svi ljudi koji su došli i otišli iz benda, svima želim na određeni način da se zahvalim zato što je to stvarno kao posao u rudniku. Problem je u tome što ljudi hoće odmah i sada ili juče, ako može. Što nije moguće. Da mogu da biram, opet bih radio tako, ali sa druge strane, voleo bih da dođe neka pomoć u nekom segmentu. Želeo bih da Bilbord sam kreira svoj zvuk.

Nikola: Mnogo ljudi se bavi muzikom u današnje vreme, ali nemaju svi baš ni mogućnosti, ni entuzijazma, ni energije da završe ceo taj projekat, jer opet se vraćam na onu priču da ima mnogo prepreka na tom putu. Mi smo, recimo, imali dosta prepreka sa članovima benda, jer su nam ljudi izlazili iz benda i nisu želeli potpuno da učestvuju u ovom projektu iz različitih razloga. Neki jednostavno nisu bili zainteresovani dovoljno, imali su neka druga ubeđenja i mišljenja, dok su drugi želeli da se pitaju mnogo više nego što zaslužuju, doprinose ili stvarno rade na ostvarivanju cilja benda ili pesmama.

Balkanrock: Da li osećate da vam to što uglavnom radite sve sami uskraćuje raznorazne beneficije vezane za svirke, izdavanje albuma i slično?

Petar: Oseća se. Jer kad ste rašireni na mnogo strana ne možete da se fokusirate na ono zbog čega ste ušli u celu priču i to je najveća opasnost. I kada radite sve sami, gubi se ona zaljubljenost u muziku i bezgranični entuzijazam.

Nikola: Zadovoljstvo opada.

Petar: Zadovoljstvo opada, jer počinje da ne bude više zadovoljstvo nego kao da nešto morate zbog sebe samog, jer niste takav čovek da odustanete na pola. I zbog toga želite da izgurate priču, a realno je situacija takva da to na takav način ne ide. Sva sreća je, što se tiče nas dvojice, da smo imali nenormalan neki entuzijazam, radili sve sami, sve iz svog džepa. I da ova priča ne potraje, ja ću za života biti ponosan na to.

Nikola: Ja sam, takođe, veoma ponosan i meni je to snimanje prvog albuma i sve to što se dešavalo sa bendom gotovo na nivou završavanja fakulteta. Možda je to neskromno, ali je tako, jer znam koliko smo se Petar i ja trudili da cela ta priča izađe na videlo.

Balkanrock: Šta je to što je toliko promenilo stvari da si, na primer, osamdesetih mogao da zakupiš SKC iako si skroz nepoznat, ali da ti se pojavi određena količina ljudi i, ako si kvalitetan, ideš dalje, a danas to tako ne može?

BilbordPetar: Mislim da se promenila celokupna kultura autorskih bendova. Koliko sam ja skapirao, ranije se išlo po sledećoj varijanti: prvo sviraš dok ne postaneš perfektan, a onda imaš neku svirku, pa tu neko dođe, pa napraviš album… Međutim, pojavom interneta i, uopšte, pojavom određenih muzičkih programa, sada skoro svako može da napravi pesmu. Pravi se jedan ogroman kvantitet i više toliko informacija dolazi da je i sam slušalac preopterećen. Druga stvar, što se tiče samih gaža, na primer, nema više da te neko pusti da sviraš i u SKC-u, pa će neko da uđe za džabe tamo, pa će to neko da čuje itd. Ne, traže sigurno, traže određeni novac unapred. Ne znam koliko ljudi iz određenih alternativnih bendova hoće da kaže, ali traži se unapred. Koliko imaš, pa koliko možeš onda da isplatiš… Svi hoće da igraju na sigurno. Autorski bendovi su bačeni na vetrometinu i onda ko se kako snalazi. Što je samo po sebi katastrofa. Na kraju krajeva, u celom svetu se sad više poštuje kaver nego autorski bend. Bolje je imati lepuškastu plavušicu koja će da peva Knocking on heavens door od Bob Dilana. Jer šta će ti tamo neki šmokljan… U dvadeset i prvom veku autorstvo se gotovo ne poštuje svetski, a kamoli kod nas. Kod nas je to samo izraženije uvek bilo.

Nikola: Ovo što Pera kaže, ima tu puno dobih pesama i puno smeća. Sad, dok čovek probere šta valja, šta ne valja…Ima puno autorskih bendova koji stvarno ne zavređuju pažnju. Pogledaj samo na svim ovim demo festivalima… Ja to volim da pratim i ne mogu da odaberem dva benda za koja mogu da kažem da su bendovi od kojih očekujem da će za pet godina da naprave nešto. Ljudi nemaju pesmu, nemaju melodiju, nemaju tekst, nemaju ništa. Osamdesetih, ti si ipak imao bendove koji imaju sve to. Jako kvalitetnu scenu u Beogradu, gde si imao bendove kao što su U škripcu, recimo, EKV, imao je riječki Fit itd. Deluje mi da danas ljudi više nemaju šta da kažu. Kao da je mnogo toga ispričano i moguće da zato ne može da se dođe do inspiracije.

Petar: A ima toliko toga da se kaže.

Nikola: Da. Ili ne znaju ljudi da kažu ili ovde slušaoci ne čuju, jer su zasićeni.

Balkanrock: Slušaoci nemaju volju da odslušaju nešto što je novo.

Petar: Apsolutno se slažem sa tobom.

Balkanrock: Zato što većina mladih bendova međusobno liči?

Nikola: Da.

Petar: Moguće. I meni je to uvek bilo pomalo neshvatljivo. Vi kad slušate te takozvane bendove iz „kruga dvojke”, meni oni svi nekako liče jedni na druge sa lažnim pokušajem nekog bunta i onda u vokalu neki pank sa nekom garažnom muzikom… A u suštini, mnogo galami, a ništa ne kaže…

Balkanrock: I za dva dana ako pustite pesmu, ne znate čija je…

Petar: Tako je. Ja dok sam bio klinac i nisam još postao tekstopisac, ja sam se ipak prvo hvatao za neku lepotu, melodiju koja mi cupka koleno ili klima glavu, pa se onda grebem da vidim kakav je tekst, pa ako me oduva tekst, tu sam kupljen za sva vremena. Sada mi deluje da to ide sve navrat-nanos. I mnogo je bitno koliko imaš vjuova, što je potpuno idiotski, kako ti sija spot, što je još idiotskije… Najkvalitetnija muzika je izlazila šezdesetih i sedamdesetih. Tada nije bilo spotova.

Nikola: Osamdesetih, kada je MTV krenuo, tada su počeli spotovi da imaju velikog uticaja.

Petar: Tako je. Ali taj je MTV bio pravi MTV.

Nikola: Tako je.

Petar: Ali poenta cele priče je što su tad spotovi bili u najmanju ruku komični. Kada pogledate spot za Live forever od Oasisa… On sedi lik na zidu nekom, zalepljena mu je stolica tri metra od zemlje i sad šta je fora… Kao live forever, pa kao on nešto leti, lebdi. Maybe I just wanna fly, want to live, I don’t wanna die i njemu su sad stavili stolicu… Dajte, molim vas. Bi to stvarno prošlo u dvadeset prvom veku? Ne bi. Poenta je što ljudi sada hoće i nešto vizuelno.

Nikola: Senzaciju.

Petar: Nešto nesvakidašnje. A ne ide to baš tako. Malo su pravila postavljena i kod slušalaca i kod bendova navrat-nanos, gde je rezultat svega vrlo bljutav. Ništa me nije oduvalo već iks-ipsilon vremena.

Balkanrock: Da li mislite da ljudi danas više gledaju muziku, nego što je slušaju?

Petar: Ja ne mogu to objektivno da odredim.

Nikola: Mi smo previše u muzici, nemamo baš uvid u to kako ljudi gledaju na muziku. Svakako bismo voleli da više slušaju, a sad, da li više gledaju, šta znam.

Petar: Ono što ja pokušavam sa njim godinama je ta neka takozvana vizuelizacija zvuka. Kao kad uključiš Pink floyd, pa idu oni prilozi, a to potpuno ide sa tim zvukom. Ali što se tiče same vizuelizacije, na primer, kad gledaš neku Beyonce ili tako nešto, ne mogu na to objektivno da odgovorim, jer je meni to sve presmešno.

Balkanrock: Za vas važi da ste bend koji ne pravi kompromise sa komercijalom. Koliko je potrebno energije izdržati taj pritisak i ostati svoj?

Petar: Moraš da imaš neverovatno puno energije i još neko sa strane da ti dodaje. Znači, nerealno mnogo energije i mislim da je ono što nas drži što smo svoji na svome. Međutim, još uvek čekamo da to neko prepozna i to me malo lično frustrira. Ja sam siguran u neke svoje kvalitete. Znam da uvek može bolje. Siguran sam i u njegove kvalitete, ali ono u šta nisam siguran je da li će to da prođe.

BilbordNikola: Ono što nas održava uglavnom je to što posle svake svirke uvek ljudi prilaze i pitaju gde smo do sada, kako to da nisu čuli za nas… I onda smo shvatili da nismo dobro uradili marketing za prošli album. Tako da smo sada počeli malo više da se bavimo marketingom i odlučili da više vremena posvetimo internet prezentaciji. Međutim, ovo što je Petar rekao, nas zamara da mi to radimo. Ne želimo da se svrstavamo ni u andergraund bendove, ali svakako ne želimo da budemo komercijalan bend po svaku cenu. Volimo da pesme imaju jednu određenu melodijsku liniju za koju bi slušalac mogao da se zakači.

Petar: Želimo da mi dovedemo publiku kod nas, a ne da se prilagođavamo publici. To je poenta Bilborda. I to je ono što je neki koncept od početka, a mi…

Nikola: Nismo kompromise pravili.

Petar: Po tom pitanju, da. Mada ne mogu da se setim da smo uopšte nešto kompromise pravili. Hoću da kažem da je nama san da se bavimo samim bendom i da kreiramo zvuk, jer je kvalitetan zvuk ono što, kad se sve kockice sklope, nas vozi i nosi. To je poenta ove priče i to je poenta muzike. A ne kako ćeš da imaš sto hiljada pregleda, pet hiljada lajkova… Mi nismo ušli zato. Mi smo ušli kao zaljubljenici u muziku, pa pričaš od probe do kuće: Jesi čuo ovo? Jesi video ono? Jesi pročitao ovaj tekst? Jesi video ovu novu pedalu? Kako se kreira takav zvuk? Pa to je nešto… A ne sad kako da dođemo do deset hiljada lajkova. Mi hoćemo da se bavimo muzikom. Mi smo muzičari, nismo menadžeri.

Nikola: Mi smo zadovoljni i sa hiljadu i sa dve hiljade lajkova. To uopšte nije poenta priče. Poenta priče je da vi sada ne možete da dođete ni na jedan festival ili veći događaj ako nemate određeni broj lajkova i niko neće da vas pozove ako se ne vidi da je to slušano na internetu.

Petar: I to vas vređa kao čoveka. Ili da vas neko pozove na petnaest minuta razgovora ili pozove i pita o čemu ćemo da pričamo. Meni treba ti da postaviš pitanja. Da si mi to rekao preko telefona, ne bih ti ni došao na, na primer, taj neki određeni intervju. Postoje ljudi koji se ne bave uopšte svojim poslom.

Balkanrock: Kroz tekstove vaših pesama se provlači dosta psiholoških i filozofskih niti. Da li je to bilo u osnovi ideje benda ili je došlo samo od sebe u naletima inspiracije tekstopisca?

Petar: Ja sam seo i kao tekstopisac pokrio ceo prvi album i ovo za sada. Znači to je lično došlo od mene. Međutim, on je neko ko kontroliše kvalitet i mi generalno tako funcionišemo i dižemo kvalitet.

Nikola: Jer jedan drugog kontrolišemo.

Petar: Da. Što se tiče samog stila pisanja, to je jednostavno nešto što izlazi iz mene i trudim se da bude što spontanije i moram da priznam da sam neke najkvalitetnije pesme pisao duboko u noć. Tad se nekako sve poklopi, tako da mi tad izlaze i te filozofske i psihološke stvari. Kad stavite na papir svoje emocije, kao da ih pustite iz sebe i kao da ste se otarasili najlošijeg. Svaki čovek ima emotivne uspone i padove i meni to jako pomaže što se tiče funkcionisanja. A on je tu da kaže: Ovo je bilo pravo u centar! Ovo je bilo jako dobro! Ovo malo promeni

Balkanrock: Da li imaš trenutke kada kažeš: Sada ću da govorim baš o tome i tome?

Petar: Ne. To je moje lično viđenje.

Balkanrock: Jednostavno nešto što si u tom trenutku primetio?

Petar: Tako je. Mislim da su moji tekstovi pogled na svet generalno. Imamo stvar koja se zove Poslednji Mohikanac. Nekako se ja osećam da smo nas dvojica neka skoro izumrla vrsta muzičara, neka stara škola iz dvadesetog veka koja nikako ne može da se prilagodi na ova turbulentna vremena i ko zna… Možda je to dobro, možda loše, ali takvi smo.

Balkanrock: U pesmama si govorio i o depresiji. Da li misliš da je ona postala svakodnevica?

Petar: Apsolutno. Mislim da depresija kulja iz ljudi na svakom ćošku. To je na Zapadu već ustanovljeno kao jedna od najvećih bolesti. Mi imamo tu kulturu da je, nažalost, ako se ode kod psihijatra, onda si ludak ili tako nešto. To je vrlo zapostavljena grana. Što se mene lično tiče, meni je čaša uvek polupuna, ali da bi bila polupuna moram da spustim na papir neke mračne stvari. I tu se stvara ta težina koja funkcioniše i drži te iznad vode u ovoj nekoj, da kažem, skoro, pa histeriji. Mladi su u velikom problemu, jer ne mogu da ostvare svoje snove ni na koji način. I oni koji imaju neki posao i oni koji nemaju. Pogotovo oni koji nemaju. Ti kad nemaš posao, nemaš za neke elementarne stvari. A kad imaš posao misliš: Šta ja radim ovde? Gde sam? Šta je ovo? Ja sam talentovaniji u nečemu drugom. Ali ne može. Sistem je takav da ti stalno udaraš u neki točkić, odbijaš se od toga. Stvar je delikatna.

Nikola: Pera je sve rekao. Ne bih ja tu nešto mnogo dodavao što se tiče depresije. Jedino da nama bend stvarno služi za kanalisanje te neke anksioznosti gde se ja trudim da sa što više zvuka izbacim tu depresiju. A i Pera kad čuje taj zvuk i on je manje depresivan isto.

Petar: Da. S tim što ja kad čujem tvoj zvuk više mi se dešava neka… Kao da sam u prirodi. Kao da sam na Vlasinskom jezeru. Neki put mi dođe da mu kažem da samo od tog zvuka napravi neke pesme da mogu da odnesem na planinu, pa da slušam.

Balkanrock: Petre, rekao si da je za tebe čaša uvek polupuna. Kako uspevaš da pronalaziš boje u sivilu današnjice?

BilbordPetar: To je dobro pitanje. Pogledam na život. Život udara ispod pojasa opasno, pa udariš i ti njega. I mislim da je to pravi recept. Ja sam imao, nažalost, takvu situaciju da sam gotovo odrastao na ulici, pa sam naučio određene fore, ali nema ničeg dobrog u tome da se predaš. Živimo jedan život i kada ga živimo, treba da živimo punim plućima. Da se borimo. Nije sramota pasti, sramota je ne ustati. To je definitivno neka moja životna misao, neka fajterska borba sa svakodnevnicom.

Nikola: Inače bismo mi odustali od benda još pre tri i po godine da nismo borci.

Balkanrock: Rekli ste da je Nikola zadužen za kvalitet. Koji su tvoji kriterijumi?

Nikola: Što se tiče teksta, on mora da bude jasan i da ne bude banalan. Što znači da bi morao da gađa slušaoca na prvo slušanje. Da on ne mora svaku reč da čuje, ali da oseti emociju koju je Petar želeo da prenese. I da to nije nešto što se nije već sto puta čulo. Da nije kliše i da nije patetično. Međutim, jako je ta granica između ukusnog i neukusnog, odnosno ukusnog i patetičnog, tanka i postoji mogućnost da se u muzici sklizne u patetiku. Ja pokušavam onda da sa nekim melodijama i sa čvršćim gitarama, recimo, iznivelišem da to bude čvršće i jasnije.

Balkanrock: Koliko mislite da ste sazreli pojedinačno, ali i kao grupa od nastanka benda?

Petar: Mnogo.

Nikola: Ja mogu da kažem za Peru. Kad sam Peru upoznao, imao je dvadeset i tri godine, ako ne i manje. Mi tada o muzici nismo znali mnogo toga. Niti smo znali u šta ulazimo, niti koliko rada je potrebno da bi se došlo do bilo čega, najmanje scene, najmanjeg odziva publike u ovom poslu. Međutim, tako smo gurali, krenuli, i Pera je meni stalno govorio jednu po jednu pedalu, ja kupovao i sad došao do, koliko imam, deset pedala. Tako da, svakako da smo napredovali kroz bend i meni bend organizacijski pomaže i u nekim drugim poslovima. Ono što sam video baveći se muzikom, koristim i u svakodnevnom životu.

Petar: Da, to je živa istina. Jednostavno sa bendom, kad se ubaciš u neki drugi posao, totalno ti polazi od ruke i onda te ljudi pitaju kako. Taj neprestani trening u tome da sve moraš sam te učini visprenijim i snalažljivijim. Moraš da si okretniji, jer drugačije ne može.

Nikola: I jako visok nivo organizacije je potreban.

Petar: Jako. Od samih proba koje će da se održe u mesecu, u nedelji, preko snimanja, pretpostavki unapred da će tamo neki sa kojim si se dogovorio da ispali sredu za dve nedelje… I tako dalje, i tako dalje…

Balkanrock: Imate li da poručite nešto za kraj? Šta očekujete?

Petar: Ja od drugih ne očekujem ništa. Ono što može dobro ili loše da nam dođe, može da dođe samo od nas samih. I ako bi se desilo nešto nesvakidašnje, ne bih se zahvaljivao nikome osim njemu, sebi… Bukvalno sebi i njemu i Isidoru, koji je bubnjar, i ljudima koji su prolazili kroz ceo projekat Bilborda. Želeo bih možda da poručim ljudima koji sviraju da, pre nego što oforme bend, dobro razmisle da li su dovoljno zaljubljeni, dovoljno spremni, jer sviruckanje gitare i lepih momenata je skoro, pa najmanje. Ali ako si spreman da za trideset minuta do sat i po vremena svirke narednih četiri meseca prolaziš kroz neverovatna iskustva, onda uđi. Ako nisi spreman, nemoj.

Nikola: Ja bih da se zahvalim sebi što sam trpeo Peru pet godina i hoću da se zahvalim njemu što je mene trpeo i nadam se da će me i dalje trpeti. To je to.

OSTAVITE ODGOVOR

Unesite svoj komenar!
Unesite svoje ime ovde

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.