Danilo Trbojević – Dača (NadimaČ): “Ne znam da li muzika zapravo više može da ‘uzdrma’ ljude ovde, danas”

Ako spomenete „žestok, brz i beskompromisan thrash metal“ među fanovima istog u Srbiji, verovatno bi većini njih među prvima na pamet pao i beogradski thrash-crossover sastav NadimaČ, koji ove godine slavi jubilej povodom čak 15 godina rada. Bend je tokom decenije i po svog postojanja prošao, kao i gotovo svaka druga grupa, kroz promene postave, zvuka, diskografskih kuća, nebrojeno puta išao na domaće i svetske turneje te svirao i u malim klubovima sa lokalnim i u velikim koncertnim prostorima sa svetskim imenima, a o svemu tome nam je ponešto ispričao pevač i frontmen benda Danilo Trbojević – Dača, sa kojim smo odlučili da uradimo intervju upravo povodom pomenute godišnjice.

BR: Ove godine obeležavate bitan jubilej, 15 godina rada, koji ćete simbolično proslaviti svirkom u beogradskom Domu omladine 7. septembra. Kako gledate na sve to iz sadašnje perspektive? Kakve vas uspomene vežu za taj period kada ste, kao i mnogi drugi, osnovali bend sa svojim drugarima i upustili se u celu ovu priču i, slobodno rečeno, avanturu?

Danilo Trbojević: Kao da smo u avanturi iz pakla, haha. Šalim se, valjda. Pa, Zec i Dragan se znaju iz kraja od detinjstva, a Duleta znaju iz škole. Mi se znamo svi iz KST-a ili sa koncerata, a Ćoru smo upoznali preko njegove sestre Jece. Po nekoj logici valjda bi trebalo da nam najviše nedostaje taj period kad si klinac i kad se najviše družiš i glupiraš, a bez pravih posledica. Iz perspektive benda stvar je slična jer smo se svi družili svaki dan, a bend, tj. probe su bile samo stvar oko koje se skupimo sa drugim ljudima da se izdivljamo i napijemo. Bend kontam možemo okarakterisati kao socijalnizujuće-psihijatrijsku ustanovu, tako nekako.

BR: Od samog početka vašeg postojanja na sceni uvek se osećalo da vam je nadasve zabavno to što radite i da uživate da to delite i međusobno i sa publikom. Da li je možda ta spontanost, oslobođena od bilo kakvih kalkulacija i stega, uticala na to da sve ovo vreme opstanete na toj istoj sceni, uprkos poteškoćama sa kojima se i vi, kao i svi drugi metal bendovi, susrećete?

Danilo: Iskreno, meni je najzanimljivije snimanje, kao proces. Tu napokon čuješ kako zvuči ono što smo u proseku po dve godine tamburali na probama. Plus možeš da uočiš neki prostor da se pesme dorade i da album bolje zvuči kao celina. Probe umeju da budu zabavne, posebno ako ti se nakupe stres i frustracije, to i dalje volimo, s tim što bih rekao da su nam ranije bile malo produktivnije jer je bilo i više vremena za bleju, a manje briga. Spontanost… ne znam da li smo potpuno spontani u smislu da je bilo perioda kada smo imali zakazana snimanja albuma ili slično, unapred, i tu je moralo da se radi. Spontanost u smislu prirodnosti. Hm, pa da, valjda nas boli dupe da se cimamo oko „recepcije“, ni ranije svakako, a danas još manje. A koncerti, da, tu su stvari prilično spontane i neizvesne. E sad, ne znam da li je to dobro ili loše, ali tako je, hah.

BR: Vaša postava je nepromenjena 10 godina, što je veoma retka pojava, ne samo kod naših sastava, već i na sveopštem planu. Kako uspevate u tome? Da li nakon toliko vremena provedenog zajedno, sada već doživljavate jedan drugog kao neku vrstu metal  porodice?

Danilo: Ljudi koji su ranije svirali u Nadimaču su i dalje u redovnom ili povremenom kontaktu sa nama, u zavisnosti od obaveza, jednako kao i prijatelji sa kojima smo počeli da slušamo metal i pank i da se družimo. Pre bih rekao da je to neka vrsta porodice. S tim što mi „porodica“ zvuči nekako čudno, budući da rodbinu ne biraš, a društvo da. Ono što možda može da liči na porodicu, a vezano je za bend… to ti je kao da imaš npr. rođenu sestru, nekad ti ide na nerve, a nekad bi je oženio. E, tako ti je to otprilike.

BR: Kada pogledate unazad na scenu u vreme kada ste vi počinjali i na scenu sada, da li biste mogli da napravite neku paralelu i kažete šta je, po vašem mišljenju, bilo bolje/gore onda, a šta je bolje/gore sada?

Danilo: Prvo što mi padne na pamet je da si kao klinac morao fizički da ideš na mesta gde možeš čuti i nabaviti muziku, ili se družiti sa ljudima. Tako si i otkrivao „scenu“. Danas je scena internet i to je dosadno do jaja. Sad kad razmislim, bilo je super što se išlo na sve što dolazi ovde, „veliki“ bendovi nisu dolazili baš nešto, ali se ne sećam da me je to baš nešto pogađalo jer je bilo malih svirki i prostora od kojih dosta važnih poput SKC ili Akademije više ne postoje. Super je što tad nije bilo iventova, nego čovek ide ulicom i deli flajere ili bendovi lepe plakate, zovu na fiksni i slično. Koliko se iscimaš – tako ti i bude.

BR: U vašim pesmama je, pored dobrog humora, oduvek bila sadržana i kritika društva, bavljenje političkim i socijalnim tematikama i problematikama, koje su nekako večno aktuelne na našem podneblju. Da li je muzika za vas neka vrsta portala kroz koji najbolje izražavate bunt i nezadovoljstvo postojećim sistemom i da li time želite da, na neki način, probudite i prodrmate i one koji vas slušaju?

Danilo: Mislim da su političke i socijalne teme aktuelne na svim podnebljima. Za ostale ne znam, kontam da oni pre svega vole da sviraju svoj instrument, ili barem da to rade kad smo u studiju. Ne sviram ništa pa mi onda ostaje urlanje i zapisivanje ideja, misli i opažanja na svakodnevnom nivou, od čega nastaju tekstovi. Time prvenstveno odražavam sopstveno nezadovoljstvo, a ako skontam da neko deli mišljenje ili ima jak stav o sličnim problemima – super. Ne znam da li muzika zapravo više može da „uzdrma“ ljude ovde, danas.

BR: Detaljnije istražujući vašu diskografiju, primetno je da ste gotovo sa svakom narednom pločom menjali i izdavača. Šta je razlog tome?

Danilo: Hm, tiraži nam nisu bili toliko bitni koliko distribucija. Sa te strane, gledali smo da izdavači budu iz različitih delova sveta. Iako svi uglavnom rade worldwide distro, najviše prodaju (zavaljaju) na festivalima u svojim zemljama, dakle Kina, Koreja, Grčka, Nemačka, Španija, itd. Osim toga, nema neke naročite razlike.

BR: Artwork na vašim albumima je uvek bio vrlo važan segment koji je upotpunjavao celu priču sadržanu na njima. Ko je zadužen za to i kako dolazite do finalne ideje kakav bi trebalo da bude?

Danilo: Omote za prvi demo, EP i album sam radio ja, ostalo je radio Silencer8, umetnik iz Malezije sa, po meni, vrhunskim stilom. Ideje, hm, pa ne znam, pređemo tekstove koji daju određen identitet albumu i na osnovu koga skontamo koja bi pesma ili strofa mogla da se predstavi vizuelno. Npr. za omot poslednjeg albuma želeli smo nešto što bode i zamara oči, sa psihodeličnim bojama, i pričom sličnom propagandnim plakatima iz perioda velikih ratova ili hladnog rata.

BR: Nemoguće je izbeći pitanje vezano za vaše nastupe kada ste otvarali velikim imenima sa svetske scene kao što su Tankard, Sodom, Napalm Death… Koji od tih događaja vam je bio najdraži i da li pamtite neko lepo poznanstvo i druženje sa nekim od njih?

Danilo: Hm, meni je lično Sodom u Bukureštu omiljeni cert jer smo putovali 14 sati u jednom pravcu i svirali u areni pred publikom zemlje koja tada nije imala neku thrash metal scenu, pa smo im mi bili egzotični. Tom i ekipa iz Sodoma su bili prijatni, i blejali su sa nama i pili pivo. Tankard su bili super prijatni kada smo sa njima svirali u Solunu pre par godina, a Onslot su bez daljnjeg najpristojniji ljudi iz „velikog“ benda, a da sam ih upoznao. Najsrdačniji ljudi bez kompleksa su Accused koji su doneli svoj merch i opremu, a onda zajedno sa nama, bendovima, fizikalisali, blejali i generalno se iskreno ophodili sa nama. Municipal Waste i Warbringer su mi bili kul u smislu da su manje-više naši vrsnjaci, jedino što su oni išli ka „vrhu“ muzičke industrije, a mi kućama posle koncerta haha.

BR: Pored tih otvaranja za svetska imena i turneje koje ste imali po regionu i šire, kada se prisetite vaših prvih svirki i bendova sa domaće scene sa kojima ste sarađivali, da li biste tu izdvojili neku posebnu priču koja vam je draga? Da li ima neki sastav koji je prestao sa radom, a sa kojim biste želeli ponovo da delite stejdž?

Danilo: Da, Azazel i Kramp od domaćih, a i npr. bendovi PLF, Nido di vespe, Conspiracy, itd su neki od super bendova i ljudi sa kojima smo svirali po Sloveniji, Italiji, Bugarskoj i Grčkoj. Ruku na srce, mnogo smo se više družili sa domaćim i stranim „andergraund“ bendovima, nego sa „velikim imenima“ scene pa je i logično da su nam te svirke zapravo i draže od „velikih“.

BR: Tokom svih ovih godina susretali ste se sa različitom publikom u brojnim zemljama u kojima ste svirali. Da li biste mogli da kažete nešto više o tome na kakav prijem ste nailazili „preko“, koja je, po vašem mišljenju, glavna razlika između ondašnjeg i ovdašnjeg auditorijuma?

Danilo: Hm, zavisi, što se tiče „podržavanja“ bendova, u drugim zemljama je kupovanje diskova, prišivača i majica uobičajena stvar na koncertima. U svim Ex-Yu zemljama nam je bilo super. Italijani imaju previše koncerata pa im nisu posebno zanimljivi baš mali bendovi poput našeg, dok su recimo Grci zanimljivi jer imaju baš solidnu thrash scenu, podržavaju se, ulažu, a na koncertima baš divljaju. Isto tako i u Rumuniji, i oni su sirotinja kao i mi, ali im je zanimljivo da gledaju andergraund bendove.

BR: Počeli ste kao klasičan thrash metal bend, ali ubrzo ste se okrenuli ka eksperimentisanju sa zvukom te se veći deo karijere deklarišete kao crossover-thrash metal. Da li ćete se zadržati na tome ili pak ostaje otvorena opcija da jednog dana možda čujemo čak i nešto sasvim drugačije od vas?

Danilo: Iskreno, teško da će nešto što budemo pravili u budućnosti biti „sasvim drugačije“, sviraćemo uvek ljuti i brzu muziku i to je to. Mislim, šta znam, možda napravimo konceptualni Fado album sa primesama mongolskog rozganja. Videćemo još, zahladnelo je, ako to budemo snimali, snimaćemo u kišnim šumama Moldavije.

BR: Poslednji album Besnilo izdat je 2017. Godinu dana kasnije, kakvi su vam utisci, i što se tiče prijema kod fanova i vaši lični? Da li ste zadovoljni urađenim poslom i da li je Besnilo na neki način utabalo put za naredni album ili…?

Danilo: Danas je sve na netu, a informacije se sve manje dele ličnim kontaktom. U tom smislu, utisci ljudi mi nisu naročito poznati, a fanove nemamo. Iskreno, ja nemam ideju da li ljudi slušaju nove albume koje snimamo, mi to svakako radimo najviše zbog nas. Besnilo je solidan album, mada je meni omiljeni treći. Valjda mora da prođe neko vreme da bi mi se slegli utisci, pa tako i drugim ljudima. U suštini ima pesama koje su drugačije i kojima smo zadovoljni. Razmišljali smo da snimimo možda neki EP, ali album za sad ne. Nema potrebe. Ako ga i budemo snimali, gledaćemo da ne bude ni produkcijski ni aranžmanski (šta god to značilo) sličan prethodnim izdanjima.

BR: Kako je već rečeno, 7. septembra proslavljate jubilej, 15 godina rada. Da li ste spremili nešto posebno za tu priliku, da li se možda mogu očekivati neki stari hitovi koji nisu izvođeni godinama, gostovanje bivših članova i slično?

Danilo: Hah, izgleda da je pisac ovih pitanja trunku vidovit. Pa da, tako nekako, biće nekih pesama koje nismo svirali „sto godina“, ili makar 10. Na bini će nam se pridružiti Dule i Krle, prvi pevač i treći gitarista benda, kao i Milić od Mačve, peti klavijaturista Vatrenog poljuBca.

BR: Koji su vam sledeći koraci nakon toga, da li su u planu svirke po regionu, novi album, neka zanimljiva saradnja?

Danilo: Razmišljamo se nešto oko tog EP-ja. Trebaju nam pare za nove kuće i kola, a realno, ako snimimo EP i prodamo ceo tiraž od jedno 150 komada, možemo da za „profit“ kupimo loto listiće i slično.

BR: Zbog pomenutog jubileja, za kraj sledi verovatno očekivano pitanje: koji savet biste sada, kao veterani, dali nekim novim klincima koji tek kreću u svoju avanturu?

Danilo: „Nemojte nikad postati veterani, nećemo ni mi, budite uvek ne klinci, nego najveće dijabole, barem dok ste na probama i koncertima. Sve osim toga je baš dosadno i ograničavajuće.“

BR: Hvala na razgovoru, sve najbolje u daljem radu!   

Danilo: Hvala, takođe. Sve najbolje. 111

OSTAVITE ODGOVOR

Unesite svoj komenar!
Unesite svoje ime ovde

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.