Mića Kovačević: “Borite se protiv ilegalnog korišćenja muzike, ako želite da muzika opstane”

Mića Kovačević jedan je od najtraženijih bubnjara u Srbiji. Njegov talenat i harizma uvrstili su ga u top 5 na ovim prostorima. Fanovi metal-rock muzike oduševljeni su njegovim perfomansima. Oko ovog momka otimaju se mnogi bendovi. Za samo pet godina, ostvario je neverovatan uspeh. Svirao je u nekoliko poznatih bendova kao što su: Draconic, Fonic, Apocalypse, Time Machine, Row, Mandrake, Downstroy, Spunk, Decontroled, Nevergreen, Operacija Trijumf, Rock Filter, a od nedavno i sa Dadom Topićem.

-Kada si odlučio da se baviš muzikom?

Mića: Moj otac se bavi muzikom, gitarista je, odrastao sam uz zvuke njegove gitare. Njegov bend je jedno vreme držao probe u našoj kući, od tad moja ljubav prema muzici rasla je iz dana u dan. Po pričama roditelja, svakog dana sam trčao kroz kuću i vikao tu ta tu tu ta i lomio mamine varjače o šerpe i lonce. Izrazio sam želju da me upišu u muzičku školu. Iako su me više privlačili bubnjevi, odlučio sam se za gitaru. Nakon četiri godine, osetio sam da to nije ono što želim i ispisao se… Potom sam počeo da treniram atletiku i prestao da sviram…

-Kada si počeo da sviraš bubnjeve?

Mića: Kad sam pošao u osmi razred, te jeseni jedan čovek zamolio je mog oca da na neko vreme svoje bubnjeve prebaci kod nas, pošto je živeo u zgradi i nije imao gde da ih drži… Tada je sve počelo… Zamolio sam ćaleta da pita tog čoveka da postavim bubnjeve, da ih probam… Dozvolio je, naravno… Kad sam počeo da sviram, to je bilo to, taj trenutak ništa na svetu ne može da zameni. Vežbao sam svakodnevno, pre škole, posle škole… Napustio sam sport, za školu nisam hteo ni da čujem, posvetio sam se bubnjevima… Moj život su bili samo bubnjevi.

-Koja je tvoja muzička pozadina? Kako je počelo i na čemu si sve radio?

Mića: Moj ortak iz škole svirao je gitaru, uvideli smo da nas spaja ljubav prema muzici, odlučili smo da osnujemo bend Armadillo. Svakog dana posle škole, okupili bismo se i svirali… Prvi koncert bio je zakazan istog dana kada i moja matura. Sećam se da sam pratilju odveo do sale gde je bilo slavlje i odmah otrčao do Doma Omladine gde se održavao koncert. Bio sam prezadovoljan… Posle toga, zakazali smo jos jedan koncert, ovoga puta svirali smo u jednom malom rock kafiću u Kikindi. Sedeo sam za bubnjevima, trudio sam se da sviram što bolje, da pokažem šta znam, dok nisam uvideo da ispred mene stoje trojica bubnjara. Gledali su me pravo u oči i neprestano se podsmevali mom tadašnjem sviranju… Te večeri nisam mogao da zaspim, proganjao me je njihov smeh. Bio sam veoma depresivan. Od narednog jutra zatvarao sam se u sobu i vežbao, pravio sam pauze samo da bih nešto pojeo i pio vode. To je trajalo nekih godinu dana. Ubrzo posle toga, počeo sam da sviram sa momcima iz benda Mandrake. Nastupali smo u istom rock kafiću, u kojem sam svirao sa pretnodnim bendom. Kada sam izašao na scenu, moj trud se isplatio, ovoga puta bubnjari su ostali bez teksta. To je upravo ono sto sam želeo. Neko vreme sam svirao u Mandraku, dosta ljudi je do tad već čulo za mene. U tom periodu majka mi se razbolela. Imala je rak. Pre nego što je preminula, rekla mi je da ne odustajem od muzike ako ona umre, jer je želela da postanem uspešan i slavan. Kad je preminula život mi se preokrenuo… Nisam mogao ništa da radim, pa čak ni da sviram… Nakon nekog vremena, setio sam se njenih reči i vratio muzici. I od tad moj cilj je da postignem ono što je želela. Kako? Ne znam, ali dajem sve od sebe.

Naredni bend u kojem sam svirao je iz Trebinja. U pitanju je Apocalypsa. Sa njima sam uspeo da izađem iz Kikinde i pokažem svoj talenat u drugim gradovima. Pored Apocalypse svirao sam sa kikindskim bendom Downstroy. Sa njima sam učestvovao na Metal Battle 2007. godine. Osvojili smo prvo mesto. Predstavljali smo zemlju u Nemačkoj na Wacken Open Air festivalu. Nakon festivala izašao sam iz benda. Počeo sam da sarađujem sa Srđanom Simić – Kamba, nekadašnjim gitaristom grupe Divlji Kesten, bez njega ne bih se nalazio ovde gde sam trenutno. Pozvao me je da sviram za svoj novi projekat Spunk, a u isto vreme me je spojio sa domaćom pop pevačicom Ksenijom Mijatović.

Sa njim postižem do sada najveći uspeh. Snimili smo pesmu sa Glennom Hughesom (basistom Black Sabatha i Deep Puprle-a), a ovih dana ugostili smo Stive Lucatera (gitaristuToto-a) sa kojim takođe snimamo pesmu, obe pesme će se naći na novom albumu grupe Spunk.

Kad smo nastupali sa Glenn Hughesom u Domu Omladine u Beogradu, primetio me je Dado Topić i izrazio želju da sviram za njega. Nakon samo dve probe, otišli smo u Budvu, gde smo nastupali na Budvanskom festivalu koji je pratilo 10 miliona ljudi. U Budvi sam upoznao Vukašina Brajića, svideo mu se moj stil sviranja i od nedavno sviramo zajedno…

-Koju svirku bi u dosadašnjem radu ocenio kao nezaboravnu?

Mića: Svaka svirka na mene ostavlja drugačiji utisak… Ali ako već moram da izdvojim neku, onda je to definitvno nastup na Wacken Open Air festivalu u Nemačkoj 2007. godine.

-Svirao si sa mnogim legendama kako domaće tako i strane muzičke scene, ko te je najviše oduševio?

Definitvno Glenn Hughes… Jednostavno oduševljen sam njegovim radom. Zajedno smo bili u studiju dok je snimao vokalne deonice za pesmu “Little angel”. Svi smo tada ostali bez daha, čovek je jednostavno kralj. The voice of rock kako ga ljudi oslovljavaju… Vaši čitaoci će imati prilike da čuju ovu pesmu na našem novom albumu, koji će uskoro biti završen.

-Šta privatno voliš da slušaš?

Mića: U suštini, volim sve vrste muzike da slušam… Metal najviše, on mi je u srcu.
Izdvojiću neke bendove: Messugah, Inflames, Disturbed, Saliva, Nickelback, 3 days, Grace, Linkin Park, Kamelot. Sa ortacima najčešće slušam progressive house…

-Kako bi opisao našu muzičku scenu?

Mića: Što se tiče metal-rock scene, veoma je teško uspeti bez medijske podrške… Ima dosta talentovanih bendova koji ne mogu da dođu do izražaja. Jedini metal bend koji je uspeo na našim prostorima je Alogia. Grupa Alogia je već svojim prvim albumom ”Priče o vremenu” podigla prašinu i osvojila simpatije svih kojima je heavy metal u srcu. Ovaj smederevski bend je primer da domaća scena može biti osvojena bez medijske podrške. Spomenuo bih još jedan, u pitanju je beogradski bend, Magma. Ljudi odlično sviraju, imaju neverovatnu energiju na bini, naročito pevač, Jovan Dorkin. Nervira me što muzičari poput njih, ne mogu da dobiju honorar koji zaslužuju.

-Sa kim bi želeo da sviraš i ko su tvoji uzori?

Mića: Kad bih mogao da biram, to bi definitivno bio Linkin Park. Oni imaju energiju koju volim. Ovo su ljudi koji su ostavili utisak na mene: Steve Gad, Dave Wackel, Mike Portnoy, Mike Mangini, Travis Barker… Osoba od koje sam puno naučio i kojoj sam neizmerno zahvalan jeste Nikola Mijić, zajedno smo snimili mnogo albuma u njegovom studiju Chainroom u Senti.

-Odricanja radi muzičke karijere?

Mića: Odrekao sam se fakulteta zbog muzike, nisam mogao da postignem da sviram i studiram u isto vreme. Bitno je da sam napravio pravi izbor, odlučio sam se za muziku, jer time želim da se bavim u životu.

-Poruka čitaocima za sam kraj?

Mića: Kupite CD vašeg omiljenog benda, izbrišite MP3 sa hard diska. Borite se protiv ilegalnog korišćenja muzike, ako želite da muzika opstane. Metal respect to you all!

 

Ostavite komentar: