Aleksandar Stojković – St (Goribor): “Od ovoga ne može da se živi”

Petak popodne, u klubu SKC-a na Pravnom se razvlače kablovi i postavljaju ozvučenje i scenografija za nastup Goribora. Aleksandar Stojković – St sedi na jednom kraju kluba i posmatra proces povremeno učestvujući u istom. Koristeći međuvreme, St se odlučuje da ispriča svoju priču o Goriboru.

Goribor je zvanično osnovan 1996. godine u Boru. Želeli ste da stvarate autorsku muziku, nešto što neće biti konvencionalno i što neće da liči ni na jedan drugi bend koji je tada postojao.

St: To je bila naša polazna tačka, da radimo svoje stvari. Barem ja nikad nisam bio za cover bend ni radio tuđe stvari. Sve od početka, negde tamo u srednjoj školi krajem 80ih kad smo imali te prve bendove, radili smo autorske stvari. I onda smo samo nastavili dalje u tom nekom pravcu, praveći svoje pesme.

Pretpostavljam da svaki bend kad ponovo radi polazi od toga. Znači, biti drugačiji, zanimljiviji… Ali najbitnije je nama bilo, i tada i sada, da otprilike ispričamo neku našu priču. Uglavnom se trudimo da to bude neka naša priča, pa sad, kako ispadne.

Ta priča nailazi na pozitivne kritike kako publike tako i stručnih kritičara. Međutim, vi ste svoja izdanja objavili najpre u Hrvatskoj pa tek onda u Srbiji? Zašto se to tako desilo?

St: S obzirom da smo mi iz Bora… to je jedan od razloga. Pretpostavljam da je malo bilo teže doći do nas ili mi do publike. Znači obostrano. Uglavnom smo svirali u Boru, gotovo je bilo nemoguće da mi izađemo. Sticajem okolnosti, neke 2004. ili 2005. godine mislim da sam poslao Zdenku Franiću (Slušaj najglasnije!) naše snimke. To se njemu dopalo i on je počeo to da objavljuje. E, otprilike tako je i krenulo. Krenula je da se širi priča, pa onda preko Interneta, pa preko nekih festivala i eto. Tako smo mi nekako isplivali. Sticajem okolnosti mi smo imali taj put da smo išli preko Hrvatske. Prvi put smo i izašli van borske publike, da kažemo, i posle toga nekako je sve krenulo lakše: realizacija albuma, bend je počeo da svira, stvara i objavljuje.

Tamo imate čak i svoj fan klub.

St: Da, da, fan klub. To je par nekih pojednaca koji su slali snimke drugim ljudima, pa se to tako širilo. Sve je to, u stvari, neka šala taj fan klub jer mi pričamo o nekih desetak ljudi koji su jednostavno slali naše snimke i hvalili nas pa smo mi to kao nazvali fan klubom. To su sve stariji ljudi. Mislim, stariji u smislu da nisu klinci. Daleko od toga da su fan klub. Nego, eto, jednostavno im se dopala muzika pa su slali to dalje.

Najavljeno je da ćete večeras izvesti premijerno dve pesme sa novog albuma.

St: Možda i više.

Možete li mi reći nešto više o tom novom materijalu?

St: Mi imamo isti princip rada već 10-15 godina. Uglavnom ja na kompjuteru pravim tu neku osnovu, pravim tekst i onda ostatak ekipe odradi svoje. Ovaj poslednji album objavili smo 2007. godine i on, sam po sebi, nije bio skroz autorski nov nego je to bila kompilacija dva prethodna albuma koje smo objavili za Slušaj najglasnije! „Hoću kući!“ i „Ono što te ne ubije, to te osakati“.
Ovaj album koji sad radimo trebalo bi da je potpuno nov, nove su pesme. A kad ćemo mi da uđemo u studio to se još ne zna.

Hoće li taj novi album biti paralelno izdat i za hrvatsko i za srpsko tržište kao i prethodni?

St: Mi smo pod ugovorom sa hrvatskim izdavačem za još dva albuma, znači ovaj koji sad radimo i još jedan. E, sad da li će u Srbiji neko da otkupi licencu… Automatik je otkupio za prošli. To je sada na izdavaču. Uglavnom, mi imamo ugovor za Dancing bear da se to objavi tamo a sad to sve zavisi od izdavačke kuće u Srbiji, da li hoće da kupe licencu. Mislim, tako su i ovaj album otkupili. To tako, u stvari funkcioniše. Videćemo da li će to neko da otkupi posle ili ostaje samo kao hrvatsko izdanje.

Članovi benda su geografski raštrkani. Svako je u nekom drugom gradu. Kako onda Goribor kao bend funkcioniše?

St: To je nama i najveći problem. Zato što svi živimo u različitim gradovima i eto, sva sreća da sad postoji i Internet.

Kad se napravi neka skica, ja to pošaljem Pitiju pa on odradi gitare, pa onda kad se vidimo to se snimi i tako nekako funkcionišemo. I onda, pred svaku svirku mi dođemo dan ranije ili dva pa odradimo neku probu. I to sad stvarno malo postaje problem. E, sad, kako ćemo to u budućnosti da rešimo, s obzirom na to da svako od nas ima neke svoje obaveze…

Od ovoga ne može da se živi. Najbolje bi bilo kada bismo se mi samo posvetili ovome. E, onda bi našli neko rešenje. Svako ima neku svoju priču pa se onda nalazimo kad kako možemo. Tako da to jeste problem ali mi to rešavamo u hodu.

Kakva je distribucija vaših albuma ovde u Srbiji?

St: Neverovatno da mi nemamo nikakav pregled o prodaji, kako to ide, u kolikim tiražima… ja nisam ni pitao. Ali mislim da se to u Hrvatskoj relativno dobro prodalo. E, sad u Srbiji, stvarno ne znam.

Licenca je kupljena samo za vaš poslednji album (Goribor) iz 2007.godine. Šta je sa onim prethodnim albumima?

St: Te stare albume prodaje Zdenko Franić. On nosi svoj mali koferčić i ide od koncerta do koncerta i to tako prodaje.
Sve ide preko Interneta i po koncertima. Neki pokazatelj su poslednje svirke u Zagrebu – to nam je bila druga svirka. Mi smo bili u Močvari i došlo je 600-700 ljudi. To je tamo kao malo bolje prošlo. U Beogradu je mala sala bila puna.
Teško je pretpostaviti koliko se tu diskova proda. Svi kažu da su smešni tiraži. Ako prodaš kao 1000 komada, to je super. I svi ti u startu kažu – nemojte ništa da očekujete od tiraža nego od svirke, tu se zarađuje.

Ljudi i ne kupuju diskove, uglavnom idu na svirke.

St: Pa da. Tu je i Internet pa skidaju. Mislim, i ja sam prvi koji skida. Ali i kupim poneki koji mi se baš svidi.
Kada bi stvarno spustili cene i domaći diskovi bili 200 dinara, nešto bi se i prodalo. Ovako, oni roknu 400-500 dinara a imaš ga i na Netu.
Skoro ništa i ne dobijemo od tiraža. Jedino što olakšava to je da za taj sledeći album izdavačka kuća ima želju da nam pomogne. Oni se bave biznisom i muzikom, jbg. A što imi treba da platimo račune, to je druga stvar.

Ovo je vaša mini aprilska turneja i obuhvata samo tri grada.

St: Dosta je od nas. S obzirom koliko sviramo često i kakva nam je situacija… Ne znam, videćemo.
I ovo u Rex-u je tako neka eksperimentalna varijanta i u Novom Sadu je neko rokanje. Pa videćemo posle. Ja bih voleo da ove godine više obraćamo pažnju na novi album a sad svirke. Kažem, sve zavisi. Ko nas kad pozove, kakvi su uslovi, interesovanje…

Napravi neko poređenje između vaših nastupa u Hrvatskoj i onih u Srbiji.

St: U Hrvatskoj je bolje i mnogo posećenije i bilo je veće interesovanje. Imali smo mi pozive i iz Crne Gore i Bosne…
Nije da nema tog interesovanja, nije da neće moći da se okupi ta kritična masa. To je problem ne samo za rokenrol već i za bioskope i za sve. Mi jednostavno nemamo više tu kritičnu masu koju interesuju ovakve stvari i samim tim ide tu 50% entuzijazma, 50% bend i ako se sklopi – sklopi i to je to. Eto to tako funkcioniše.

Ostavite komentar: