Interpol – Turn on the Bright Lights; Petnaest godina intrigantnog indie klasika

Revivalizam je sindrom koji prati muziku decenijama unazad, ali se čini da njegov intenzitet nije bio česta tema za razgovor do početka dvehiljaditih. Upravo je tada, još početkom osamdesetih komercijalno sahranjeni, post pank osetio njegove šake oko svog vrata. Taj istančani, derivativni žanrovski hibrid (imaginativno nazvan “post-punk revival”) je 2001. prve otišao pravo u mejnstrim i, jenjavajući pri dolasku trenutne decenije, ostao tamo.

Svi bendovi koji su pošli njegovim perspektivnim šinama se mogu zahvaliti prvenstveno Strokesima koji su izazvali veliku borbu izdavačkih kuća već pri svom prvom EP izdanju (koji je bend ne tako ambiciozno koristio kao demo kojim bi mogli da ugovaraju nastupe po klubovima), a debi album “Is This It” izdali, ni manje ni više, nego za RCA (koji je u ovom periodu imao ugovore sa Kristinom Agilerom, Foo Fightersima i Natali Imburglijom) i širom otvorili vrata za sve izvođače sklone srodnoj, napetoj, ritmičnoj i melodičnoj muzičkoj energiji. Drugi bend koji je krucijalan za ovaj pokret jeste Interpol.

Iako je Strokes nesumnjivo uticao na Interpol, jer su manje-više bili deo iste scene i tadašnjeg njujorškog kulturnog procvata, Interpol je već imao donekle formiranu kreativnu logiku krajem devedesetih, što je primetno na prvoj demo kaseti, a zatim i EP izdanjima koja su usledela. Postupno i minuciozno su osmišljavali i oblikovali svoj bend do tačke gde su postali naprosto neodoljivi. Sve u vezi njih je bilo potpuno zadovoljavajuće i intrigantno – od njihove mračne, zavodljive muzike, preko uvrnutog vokala do imidža i neospornog ukusa za odevanje. Već su imali jednu rasprodatu turneju u Londonu i trebalo im je samo nekoliko upečatljivih singlova i izdanje dovoljno kvalitetno da ih “lansira”. To se 2002. i desilo, kada su impresionirali Chrisa Lombardija, osnivača indie-bastiona, izdavačke kuće Matador Records, i objavili “Turn on the Bright Lights”, snimljen u novembru prethodne godine, u tavanu producenta Petera Katisa.

Činjenica je da je pomalo nezgrapno izdanje – traje skoro pedeset minuta, sonično je veoma homogeno i poprilična je količina sadržaja za procesuirati, ali od uvodne “Untitled” do završne “Leif Erikson” postoji tako zanemarljivo mali broj segmenta koji nisu na nivou ostatka albuma, što ga čini vrednim truda. Nakon što se pojedinac pozabavi albumom i upozna sa većinom njegovih ideja, javlja se veoma prirodan, unikatan tok i postaje lakši i zanimljiviji za slušanje (za razliku od nekih drugih ploča, poput “Sound-Dust” Stereolaba, čiji sadržinski maksimalizam nije nimalo prijemčiv ni nakon većeg broja preslušavanja). Prvenstveno je za ovo zaslužna priroda Interpolove muzike. Iako jeste prilično napeta, nije tesna i zbijena kao kod Joy Divisiona, na primer, već je malo prljavija, otvorenija i anksioznija, sa istančanom dinamikom i evokacijom čitave palete srodnih emocija, ne samo depresije i mraka, očaja i razočarenja.

Drugi razlog jesu atmosferične gitarske teksture. Gitare su često oštre, precizne i jasne, ali takođe sklone razlaganju hvatova i stvaranju različitih suptilnih zvučnih slojeva. Neprekidno su u reverbu, reminiscentne pojedinim post-punk bendovima iz 80ih godina koji su imali afinitete prema dream-pop/shoegaze estetici (u tom periodu najbolje i najpopularnije otelotvorena u muzici Cocteau Twinsa) kao što su The Chameleons i For Against. Ovo ušima daje osećaj nekog većeg prostora i predstavlja predah od snažnog, zagušljivog, prekompresovanog bubnja Sema Fogarina i imaginativne bas gitare Karlosa Denglera čije se čas niske i teške, čas melodične i plivajuće linije prostiru od prvog do poslednjeg praga na vratu i koja je ovde prava pokretačka sila. Dakle, zvučna slika ovog albuma je iznivelisana, ali nikako ravna i nezanimljiva; postoji neki čudan balans između instrumenata, svaki od njih poseduje jak karakter, ali je njihov stil sviranja i pisanja deonica podređen njihovom zbiru. U korist muzike.

Aranžmani su prilično nepredvidivi i nikada se ne drže strofa-refren strukture dosledno – često kada pesma i pođe tim stopama, postoji neka blaža ili izraženija modifikacija koja ih distancira od formulaičnosti i, pri tome, nastaje neka hibridna pop forma, opravdana snažnim idejama. Tako imamo “Untitled”, pesmu minimalističnog teksta, koja se rotira oko jedne masivne bas deonice kroz celo svoje trajanje, “PDA”, jednu od prvih Benksovih pesama koju kasnije nije hteo da stavi na album jer je smatrao da nije dovoljno reprezentativna kada su njegove autorske veštine u pitanju, čiji je prvi deo klasična pop pesma dok u poslednjih dva minuta uplivava u jedan slojevit, neverovatan muzički segment neobične progresije, u kojem se instrumenti slažu sve dok ne dođe do nekog skromnog mini-klimaksa propraćenog pozadinskim vokalom gitariste Denijela Keslera koji pleni zanimljivim gitarskim melodijama, dezintegrisanu “Stella Was a Diver and She Was Always Down” i mračnu “The New” (koja je rasplakala Katisa dok je završavao njen finalni miks), dve šestominutne, melanholične, trome, monumentalne pesme. One evoluiraju na čudne načine, idu nekim sasvim neuobičajenim putanjama – “Stella” je bez ikakve kulminacije kakvu bismo očekivali od pesme dužeg trajanja, naprosto izbledi, dok se “The New” nakon umilnog (nimalo naivnog) uvoda, a potom i jednog teškog, disharmoničnog dela u kojem Benks i Kesler naizmenično raštimavaju i vraćaju u štim B žicu, pretvara u instrumentalnu vožnju sa temama proganjajućeg kvaliteta. I tako dalje.

Na sve ovo dolaze autentični i veoma iskreni tekstovi. Čini se da se, u alternativnoj muzici generalno, teksutalnom aspektu ne pridaje toliki značaj u poređenju sa instrumentacijom, kako od strane publike i kritičara (osim ako se ističu bilo kakvom nezaobilaznom karakteristikom), tako i samih izvođača jer se mahom zadovoljavaju pisanjem, istina neinovativnih i ne naročito hrabrih, ali prihvatljivih tekstova koji ne kvare muzikom stvoren utisak. Interpol demonstrira koliko taj element može biti presudan po celokupan odjek jednog albuma, čija je reputacija, u slučaju “Turn on the Bright Lights”, velikim delom nesumnjivo izgrađena na nizu upečatljivih pesničkih slika, pamtljivih stihova i samom karakteru tekstova koji je ciničan, dovitljiv i čak patetičan u nekoj prihvatljivoj meri.

Benksov stil asocira na francusku nadrealističku i simbolističku školu, kako zbog tematike koja dominira u njegovom pisanju, tako zbog načina kojom joj pristupa. Ovo i nije neobično s obzirom na to da je, pored engleskog jezika, studirao komparativnu književnost na njujorškom univerzitetu. Nasuprot kriptičnosti koja je karakteristična za pomenuti tip poezije, Benksovo (namerno ne navodim lirskog subjekta ovde, jer očito između njega i autora postoji znak jednakosti) obraćanje je eksplicitno sa pažljivo odmerenim, pomalo apstraktnim dekriptivnim tendencijama, pa čak i pojedinim internim trenucima (sedam lica u “NYC”, šesnaest noževa u “Roland”, na primer). Bavi se jednostavnim (koliko je to moguće), hrabrim i preciznim disertacijama ne tako jednostavnih psihičkih i emotivnih previranja i nezdravih međuljudskih odnosa. Međutim, i pored te jasnoće postoji prostora za individualno rezonovanje i interpretaciju stihova, prouzrokovan ili njihovom jukstapozicijom ili pomenutim karakterom koji, amplifikujući neku uvrnutu misao, ume da uhvati slušaoca nespremnog, koji lepo uobličava i objedinjuje pojedine igre reči i izraženu analitičku sposobnost. Formira se, dakle, neka nelinearna, možda ne konceptualna, ali tematski relativno homogena, albumska priča koja se odlično reflektuje o senzibilitet muzike i tačno uklapa u prostor koji je muzika za nju predodredila.

Iz današnje perspektive, na ovaj pokret se gleda pomalo podrugljivo zbog nekolicine, što nadobudnih (loše-jer-opšteprihvaćeno), što legitimnih razloga (osećaj prevarenosti koji izaziva komercijalizacija žanra uz pomoć ukalupljenih hitova i pripitomljavanja nečeg turobnog i iskrenog kakav je stari post pank). Često mu se zamerala gorepomenuta derivativnost i besramna prezentacija uticaja u muzici ovih bendova. Interpol nije izuzetak i niz recenzenata im je prebacivao činjenicu da asociraju na Joy Division (naročito Polovom baritonu) – Jonah Weiner je u svojoj recenziji na Blenderu konstatovao za Turn on the Bright Lights: “kao da se Ian Curtis nikad nije ni obesio”, pritom netačno citirajući tekst pesme “NYC” u nastavku recenzije. Međutim, svako kome je ovo predstavljao veliki problem (čije bi mišljenje trebalo čuti iz današnje perspektive kada originalnost postoji u tragovima) i/ili nije uvideo koliko Interpol ima svojih prepoznatljivih odlika i kvaliteta, jednostavno nije tako vešt slušalac ili je samog sebe preozbiljno shvatio. “Turn on the Bright Lights” je bogata i kreativna ploča čijom se konzistencijom malo koja može pohvaliti u proteklih dvadeset godina, koja je izdržala test vremena i prevazišla “post-punk revival” oznaku, bez obzira što će joj se pripisivati zbog istorijskog i kontekstualnog značaja. Takođe, “Turn on the Bright Lights” poseduje jedan drugi kvalitet koji nisam uočio ni kod jednog albuma, barem ne u istom intenzitetu – na nekoliko nivoa, verodostojno, gotovo sinestetski prenosi atmosferu (ili se jednostavno veoma uspešno dopunjuje sa atmosferom?) jednog velikog grada noću, kao i osećaj usamljenosti i (samo)izolacije koje su i te kako poznate svakome ko u njemu živi.

NYC

I had seven faces
Thought I knew which one to wear
But I’m sick of spending these lonely nights
Training myself not to care
The subway is a porno
Pavements, they are a mess
I know you’ve supported me for a long time
Somehow, I’m not impressed
But New York cares
It’s up to me now, turn on the bright lights

Ostavite komentar: