post-pop-depresion

Iggy Pop

Post Pop Depression

Izdavač: Loma Vista, 18.03.2016.

Producent: Josh Homme

Žanr: garage rock

Trajanje: 42:13

4.1/5

Ocena

Kada je muzičkim medijima odjeknula najava albuma koji je nastao kao kolaboracija Džoša Homija i Igija Popa, posle početnog „ŠKK?“ trenutka usledilo je bildovanje očekivanja. Kao propratne face, u kazan su dodati Din Fertita (gitarista QOTSA-a) i Met Helders (bubnjar Arctic Monkeysa). Logično je bilo očekivati bogatu zakusku koja bi bila nirvana za sva čula i koja bi konzumenta trebalo da ostavi u onom volšebnom stanju u kome ne zna šta ga je snašlo. No, hajp kao hajp, uvek ispali, udari šamar, odvrne tuš na „ledeno“ i ostavi polugorak ukus u ustima. Prvi utisak koji je ovaj album ostavio nije bio ni u najluđim snovima blizu priželjkivanog, ali se to u međuvremenu promenilo…

Prilično koncizna kolekcija od devet pesama, u poštenih četrdesetak minuta na prvo slušanje oduševila je samo poslednjom numerom „Paraguay“, koja na najlepši mogući način pokazuje šta je ova četvorka u stanju da uradi. Kombinacija čuvenog Homijevog hitmejkerskog gruva (vidi: „Make it Wit Chu“) i Igijeve bolno neposredne iskrenosti u ovoj maestralnoj završnici funkcioniše do te mere da ćete dozvoliti kompoziciji da vas na tih šest i po zaustavi, zamisli i natera da preispitate sebe i način života. Dobro, ako je ta poslednja pesma toliko dobra, šta je sa ostalima? Ostale su, u najmanju ruku, kolekcija najsporijih growera u skorijoj istoriji.

Stiče se utisak da su Džošua i Džejms od samog starta bili poneseni upravo tim napetim vajbom i da su pesme u solidnoj meri podredili takvom pristupu. Upravo je ta napetost razlog zbog sporog ulaženja ovog albuma u uši. Kada se to desi, čeka vas sasvim korektna kolekcija jedne očigledno plodne saradnje. Uz pomenuti „Paraguay“, izdvojiće se i „Sunday“ koja rabi disko ritam i bas liniju koja jednostavno primorava na mrdanje, pritom ne gubeći na tvrdoći. Dalje, „American Valhalla“ će vas provozati pustinjama SAD-a u nekom matorom Kadilaku, dok će vam, dok budete slušali „German Days“, biti zanimljivo da slušate i tražite tragove priče o Igijevom preminulom prijatelju, Dejvidu Bouviju (za one koji ne znaju, Bouvi i Pop su kraj sedamdesetih proveli u Berlinu). Vodeći singl „Gardenia“, iako možda ima najveći hit momenat na albumu, nekako pada u vodu jer joj nedostaje stav koji se provlači kroz ostatak albuma.

Da li se u ovoj kolaboraciji više očekivalo od Homija ili Popa, nije lako odgovoriti, ali je veoma lako odgovoriti na pitanje ko je zaista ispunio sva očekivanja. U pitanju je šezdesetosmogodišnji Pop. Daleko od toga da su Homi i bend podbacili, ali se očekivalo više. Kao da se nazire umor u stvaralaštvu Džoša Homija, koji od 2013. godine bukvalno ne staje sa projektima. Helders i Fertita nisu na nivou „zvezdane prašine“ koja ih prati – u nekoliko navrata ćete pomisliti da je ovo mogao da odsvira bilo ko. S druge strane, čovek na čijem albumu gospoda svira, Džejms „Igi Pop“ Osterberg, pokazuje jednu od rimskih vrlina – gravitas! Dostojanstvo jednog „The Idiota“ (ili još bolje, ono koje je prikazao na albumu „Préliminaires“) upareno sa garažno-stonerskim pop-rokom koji bend proizvodi u više navrata udara tamo gde treba, iako možda ne jačinom kojom to čine The Stooges ili raniji Popovi radovi. Igi je na „Post Pop Depressionu“ duhovit („Chocolate Drops“), introspektivan (fantastična „In The Lobby“), mističan („American Valhalla“), filozofski raspoložen („Paraguay“), ali ume i sarkastično (ili pak sardonično?) da ošine po lošim navikama modernog društva/kapitalizma/muzičke industrije na „Vulture“ i „Sunday“. Kao i uvek, kada Igi Pop kritikuje društvo, to nema perspektivu „sa visine“, već pridike dolaze od buntovnog večitog trna u oku konzervativaca. Pomalo je ironično, ali sva je prilika da je jedan od poslednjih predstavnika „stare škole“ muzičke industrije mnogo žustriji od dečurlije sa kojom je ovaj album snimio.

Kada je se Homi rodio, Igi je sa The Stoogesima izdao „Raw Power“, verovatno najznačajniji album u čijem stvaranju je učestvovao. Homi je u tim godinama snimao „Rated R“, mnogim fanovima i dalje najbolji album Queens Of the Stone Agea. U međuvremenu su se obojica više puta upisivali u veliku knjigu rokenrola, a sada su snimili album koji je u isto vreme mudar, vickast, pomalo svež, pomalo eksperimentalan i koji se trudi da bude monumentalan. „Post Pop Depression“ možda neće ostaviti dubokih tragova ni u Igijevoj ni u Džošovoj karijeri (osim onih koji se tiču PR aspekta bavljenja muzikom), ali je sigurno među boljim albumima ovog kvartala

Lista pesama:

1. “Break into Your Heart”
2. “Gardenia”
3. “American Valhalla”
4. “In the Lobby”
5. “Sunday”
6. “Vulture”
7. “German Days”
8. “Chocolate Drops”
9. “Paraguay”

Ostavite komentar: