Hypnotized

Nema nazad

Izdavač: Odličan hrčak, 4.2013.

Producent: Hypnotized, Nikola Vranjković

Žanr: Folk rock, heavy metal, alternative rock

Trajanje: 41:42

1.0/5

Ocena

Ime za svoj drugi studijski album članovi Hypnotizeda verovatno su odabrali nakon što su završili rad na njemu i preslušali snimljeni materijal. „To je to, nema nazad“, mora da su rekli, „rodilo se, valja ga ili ljuljati, ili baciti s litice“. Na žalost, članovi benda odlučili su se za prvu opciju.

Za ovaj sastav se baš i ne može reći da uživa naklonost publike; naprotiv, najveći deo domaće rock publike prema Hypnotizedu (barem koliko sam ja primetio) gaji snažan animozitet. Svakako, Hypnotized nisu najgori bend u Srbiji – članovi-instrumentalisti pokazali su se u dosadašnjem radu kao izuzetno kompetenti muzičari – ali pažnja medija koju uživaju, pažnja o kakvoj znatno kvalitetniji bendovi, sa znatno dužim stažom, sa ogromnim uticajem na domaću scenu, pa i sa znatno više komercijalnog potencijala mogu samo da sanjaju, sasvim je neproporcionalna kvalitetu njihovih radova – a publici to ide na živce. Otkud takva i tolika pažnja za mene je misterija. Doduše, nešto o razlozima tolikog prisustva Hypnotizeda u medijima jesam načuo, no oduvek sam verovao da na čaršijske priče ne treba obraćati previše pažnje. Činjenica je, međutim, da ni veliko prisustvo u medijima Hypnotizedu nije donelo veću popularnost (rock publika je danas malobrojnija no u vreme kada su i manje autentični i talentovani izvođači mogli pronaći svoje mesto pod suncem, ali je njen ukus znatno sofisticiraniji), te njihovu odluku da snime album sa obradama „kafanskih hitova“ svakako treba tumačiti kao pokušaj da steknu poštovaoce među širom publikom, što im, naravno, neće poći za rukom.

Nema nazad se samo uslovno može označiti kao folk rock album – ovakvo određenje na našoj rock sceni uglavnom podrazumeva uplive elemenata tradicionalne muzike u rock okvire; uplivi elemenata popularne muzike u folk su na ovim prostorima doveli do rađanja zna-se-već-čega. Hypnotized su se, doduše, od optužbi za koketrianje sa turbo folkom osigurali obrađujući uglavnom istinske bisere domaće folk muzike („Vranjanka“, „Jesen u mom sokaku“, „Dva smo sveta različita“, „Prazna čaša na mom stolu“, „Dotak’o sam dno života“, „Pijem“), te najviše što im se može spočitati predstavlja obrađivanje pesama izvođača novokomponovane muzike nešto sumnjivije (čitaj: proto turbo folk) provenijencije („Neću neću dijamante“, „Ti ne ličiš ni na jednu“), budući da je obrada turbo komada „Lubenica“ growlovanjem dobila nesumnjiv parodijski prizvuk (što ne znači da je duhovita, a to je, svakako bila namera članova benda). No teško da Hypnotizedova čitanja ovih pesama možemo nazvati dobrim. Svakako, instrumenalnom delu Hypnotizeda, naročito gitarskom dvojcu Đorđe Alempić-Dejan Janić, ne može se osporiti umeće, no kvalitet svirke ni u kom slučaju ne korespondira sa kvalitetom vokalnih deonica dvojice pevača, Hysterya – onog koji se dernja, jer growlovanje bez ikakvog smisla ne možemo drugačije označiti – i Rock-oa – onog koji, dovraga, čemu eufemizmi, ne zna da peva. A budući da je ovo stari problem Hypnotizeda, jasno je da nije reč o intencionalnom amaterizmu kojim bi folk muzika eventualno bila parodirana. No i da u ovom pogledu sve funkcioniše kao sat, Nema nazad bio bi naporan za slušanje. U Hypnotizedovim aranžmanima ove pesme su dovedene do neprepoznatljivosti, gubeći osnovnu instancu dobre narodne pesme – dušu.

Uostalom, našto obrađivati ove pesme u alternative rock i metal maniru? Obraditi jedan „narodnjak“ još i može biti zanimljivo, mada ni u kom slučaju neće predstavljati novinu, no zaludna je rabota snimati ceo album sa obradama folk pesama a pritom ne naznačiti čak ni konture nekakvog koncepta. Tribute? Ne verujem da je posredi bila želja Hypnotizeda da ukažu na činjenicu da smo zbog smetlišta zaboravili na bisere. Parodija? U tom slučaju ovaj album je zakasnio četvrt veka. Na trenutak, ponajviše zavaljujući Hysteryovom growlovanju, stičete utisak da su Hypnotized želeli da obrade ovih pesama učine duhovitim, što im, jelte, nije pošlo za rukom, dok sviračko umeće članova benda i na momente inventivna aranžmanska rešenja („Jesen u mom sokaku“, „Prazna čaša na mom stolu“) ovo poriču. U svakom slučaju, Nema nazad je ono što jedan rock album ne sme biti – skup pesama nabacanih na gomilu, i to skup nezanimljivih i za slušanje napornih obrada.

Hypnotized bi svakako trebalo da se zapitaju kome su to želeli da se obrate ovim albumom? Folk pubici će ovaj album biti sasvim neprijemčiv – komentari poput „Ma šta je, bre, ovo?“, koji već dolaze od publike, hm, nešto manje sofisticiranog ukusa, govore u prilog ovome – dok će rock publika, većina koje ionako nema reči hvale za Hypnotized, ovaj album odbaciti zbog samog koketiranja sa folk kulturom. A ako je kojim slučajem Nema nazad rezultat želje članova Hypnotizeda da grade mostove pomirenja (što se da zaključiti iz nepodnošljivo iritantnog spota za prvi singl sa albuma, „Lela Vranjanka“), ta želja je, blago rečeno – naivna. Kao što je naivno bilo verovanje članova benda da će neko poželeti da zaista sluša Nema nazad.

Naravno, daleko od toga da je Nema nazad Najgori Domaći Album Svih Vremena (najozbiljniji favoriti za ovu titulu mogu se naći u domaćoj metal produkciji osamdesetih godina), ali je veoma ozbiljan kandidat za najgore domaće rock izadnje u 2013. godini. Album od proglašenja apsolutnim debaklom spašava umeće Alemića i Janića, te basiste Marka Glavana i bubnjara Sexy Robota, a potom i produkcija, za koju je bio zadužen u ovoj ulozi standardno dobar Nikola Vranjković. Oba elementa zavređuju po polovinu zvezdice. Same pesme, razume se, od znatno su veće vrednosti, no na ispitu nisu one same, već njihova čitanja.

Spisak pesama:

1. „Lela Vranjanke“ – 4:21
2. „Neću, neću dijamante“ – 4:32
3. „Jesen u mom sokaku“ – 5:44
4. „Dva smo sveta različita“ – 7:28
5. „Lubenica“ – 2:39
6. „Prazna čaša na mom stolu“ – 3:38
7. „Ti ne ličiš ni na jednu“ – 3:55
8. „Dotak’o sam dno života“ – 5:37
9. „Pijem“ – 4:43

2 komentara o “Hypnotized – Nema nazad (2013)

  • aviator

    Neverovatno da se niko sve do skoro nije setio da napravi nesto slicno. Ali predrasude su cudo! Pa valjda u rokenrolu energija, ideja, provokacija, duh znace nesto. Nista od balkanskog roka…?!

    Reply
  • aviator

    Vrlo zanimljiv i vrlo nezahvalan pokusaj da se kafanske pesme i narodnjaci presvuku u metal, ima tu i nesto originalnog i dosta dobrog rada kad je rec o solazama i rifovima. Razumem da se nekome ne svidja taj spoj, ali tesko da moze bolje. Ja sam u pocetku imao predrasudu u fazonu – ovo nit’ je rock nit’ su narodnjaci, koje inace ne slusam. Ovaj album ima mnogo vise metalski senzibilitet nego sto sam ocekivao i pesme bi trebalo slusati na taj nacin, u protivnom zvuci kao degradacija izvornih pesama i parodija. U svakom slucaju jedinstven album, rekao bih u slaboj konkurenciji mozda i najbolje izdanje 2013.

    Reply

Ostavite komentar: