Howe Gelb (Giant Sand): ,,Način na koji sviram je ono što sam naučio od prirodnih stihija”

howe-gelbBend Giant Sand nastupa 29. novembra po prvi put u Srbiji, u beogradskom Domu omladine. Na aktuelnoj turneji obeležavaju trideset godina od izdavanja prvog albuma i promovišu novi Heartbreak Pass. Ovo je bilo i povod našeg razgovora sa Hau Gelbom, čovekom koji je pokretač svega onoga što Giant Sand predstavlja. Razgovarali smo o prošlosti i sadašnjosti benda, sa minimalnim pogledom u budućnost, o aktuelnom albumu, kao i uticaju pustinje kojom je okružen gradić Tuson, odakle bend i potiče, na njegovo stvaralaštvo.

BR: Giant Sand nije bend u tipičnom značenju te reči. Ponekad deluje kao ,,više legenda nego bendˮ. Možete li nam reći, po vašem mišljenju, šta je Giant Sand?

Hau: Sezona. I ta sezona, kao i svaka druga, nastavlja da kruži sada i opet.

BR: Kako se koncept saradnje sa različitim muzičarima, pa čak i sa ljudima koji to nisu, Papi Alenom na primer, uklapa u sliku Giant Sanda kao nečeg što je više od benda?

Hau: To se oduvek ticalo ,,vremena druženjaˮ. To znači koliko dobro se međusobno slažemo.

Giant SandBR: Ove godine slavite trideset godina od izlaska prvog albuma i snimili ste novi, Heartbreak Pass, koji prikazuje sve faze kroz koje je bend prolazio. Kakav je bio osećaj proći kroz sve njih ponovo?

Hau: Mislim da smo ih konačno usavršili. Tako da je dobar osećaj zastati sad i probati nešto drugo za narednih trideset godina. Ova turneja će biti Giant Sand zastajanje.

BR: Kako je izgledalo snimati neke nove bučne pesme, pošto je muzika koju stvarate u poslednje vreme malo tiša?

Hau: Tihe pesme su postale prirodnije, ali su bučne zabavnije.

BR: Kad već pričamo o bendu i prošlim vremenima, moramo da pomenemo jednu od ključnih figura u njemu, i vašeg najboljeg prijatelja, Rajnera Ptačeka. Ovih dana se navršava osamnaest godina otkako ga nema. Bio je povremeni član benda, ali je uvek bio tu negde. Možete li nam reći na koji je način uticao na vas i na jedinstveni zvuk benda?

Hau: Rajner i ja smo pokrenuli ovaj bend 1980. ali smo počeli da sviramo zajedno 1976. Ja sam imao samo devetnaest, a on dvadeset i četiri. Uobličio me je u svakom pogledu. Danas je dvanaesti novembar i to je dan kada je on preminuo pre osamnaest godina. Večeras ćemo ga svetkovati uz pesme i video snimke.

BR: Kada kritičari opisuju zvuk i estetiku Giant Sanda i vaših usputnih projekata jedna reč se najčešće koristi: ,,pustinjaˮ. Čini se da je zvuk pustinje konstantan u svim fazama vašeg rada, iako niste sve vreme živeli u Arizoni. Možete li nam reći šta pustinju čini toliko inspirativnom za vas?

Giant SandHau: Živim ovde četrdeset godina. Ljudi misle da sam živeo u Danskoj, ali nisam. Samo sam leti išao ponekad tamo. Ne mogu da objasnim zašto mislite da je pustinja u mom stvaralaštvu. Možda zato što je otvorena i prazna… I to mi se sviđa.

BR: Tokom snimanja vašeg solo albuma Dust Bowl iznosili ste opremu za snimanje napolje, tako da se neki zvuci od spolja mogu čuti na njemu. Muzika koju stvarate se može opisati kao nešto između muzike i sila prirode. Šta je to što ste želeli da dobijete kombinovanjem ova dva elementa?

Hau: Muzika je moja priroda i mora da je i priroda moja muzika. Način na koji sviram je ono što sam naučio od prirodnih stihija. Spontanost. Oluje. Erozija. Vrućina i zalazak sunca. I prirode nemaju set-liste.

BR: Snimali ste različite verzije pesama na raznim albumima i projektima, na primer Man on a String. Koji je razlog za to?

Hau: Moje uho nije toliko dobro. Previše prašta. Nikad nisam mogao da naučim ,,obradeˮ sa tačnim akordima i melodijom. Tako da ponekad obradim svoje pesme kao da su tuđe.

BR: Osamdesetih i devedesetih je bilo mnogo odličnih bendova iz Tusona. Kako tusonska scena izgleda danas?

Hau: Obilna je. Više dobrih svirača i dobrih stavova nego ikad. Ranije nismo imali ništa, pa smo smislili nešto samo da bi imali bilo šta. To je dovelo do sadašnje tačke u kojoj se ovde u gradu stvara zadivljujuća količina zdrave muzike.

BR: Navikli smo da izdajete bar jedan album godišnje. Takođe znamo i to da ne volite planiranje i previše razmišljanja o budućnosti, ali ima li nekih planova za buduće projekte?

Hau: Klavir… Vreme je da se oslonim više na klavir. On postaje standard… Budući standard.

Ostavite komentar: