Hladno Pivo u Novom Sadu: Samo za taj osećaj

arhiva

Foto: Aleksandar Zec

Tog petka, 18. decembra, na -9 stepeni u zavejanom, neprohodnom i usporenom Novom Sadu žariste desavanja bila je ultimativno najbolja ledena stvar u vrelim danima i nista tako sposobno da zagreje atmosferu i otopi led kao Hladno Pivo i koncert ovog kultnog hrvatskog benda u organizaciji Long Play-a i novosadskog SKC-a.

U gradskim autobusima koji su se pre 21 čas probijali do novosadskog Sajma vladala je slična slika. Gomila ljudi slična jedino u svojoj šarenolikosti prećutno je prepoznavala kuda su se uputili. Tek po koji poznanik bi unosio euforiju duhovitim pitanjima „Jeste li i Vi za jedno hladno pivo“ i razvijajući živ razgovor na temu očekivanja, u kojem bi, ili prećutno ili nalaženjem svojih poznanika, svi učestvovali.

Ljudi su u Master halu novosadskog sajma počeli da pristižu od otvaranja kapije u 20 časova. Neki nisu žurili unutra pa je konstantno poveća grupa stajala napolju dok se prostor lagano punio a predgrupa, novosadski sastav Ringišpil, popunjavao svojih četrdesetak minuta programa. Pod upaljenim svetlima, standardnog ska izraza, sa novim članom – lokalnim kantautorom Milanom Kerezovićem – Keckecom, zapravo su zabavljali publiku dok čeka zvezde večeri i dok impozantan prostor puni njih – oko pet hiljada.

Priča koja povezuje zagrebački kvart Gajnice gde su se kao srednjoškolci na lokalnoj autobuskoj stanici upoznali Mile i Zoki i ubrzo rešili da naprave bend gde će za bubnjeve prvi put u životu sesti Zokijev brat Suba i koncert na Jarunu 20. septembra 2008. povodom dvadeset godina postojanja pred 20.000 ljudi i u direktnom prenosu na nacionalnoj televiziji, obična je priča o putu ka vrhu. Od benda, ovakvog imena, koji nije mogao naći sponzora ni u pivari do nagrade Helsinškog odbora za ljudska prava zbog borbe protiv nasilja u porodici, od grupe koja je dvaput dobijala prestižnu nagradu Porin za alternativni bend do istog odličja 2004. u kategorijama najbolja grupa i rok album. Od „savršenih marginalaca“ do onih što „kao pobednik stižu na cilj“.

Trenutak kada su Mile, Suba, Zoki, Šoki, Stipe i Milko bez kašnjenja izašli na binu, za mnoge bio više od doživljaja, a za sve eksplozija oduševljena.

Raznolika po godinama, izgledu, po statusu i vremenu praćenja zagrebačkih pankera publika se sjedinila u burnoj reakciji na uvodni instrumental „Couvert“ da bi na Miletov poziv da pokažu znaju li nešto staro i otpevan stih „Ne volim te“ – hala zagrmela.

U prvom obraćanju Mile je napomenuo kako im je ovo drugi solistički nastup u Novom Sadu (ne računajući Exit festival) od koncerta u NS Time-u pre osam godina i obećao da se neće štedeti. I nije niko.

Za dva sata svirke, sa dva bisa, sem tri pesme „Štrajk“ , „Cirkus“ i „Džepni Bog“ , izvedeni su celi albumi „Šamar“ (2003.) i „Knjiga žalbe“ (2007.), a ukupno 35 pesama.

Ostatak set liste činili su standardi – „Teško je ful biti kul“ gde je umesto gostujućeg Eda Maajke rep deonicu imao trubač Stipe, „Svirajte nešto ljubavno“ , „Čekaonica“ , „Pijan“ , „ Kad ti život udahnem“ , „Šank“ , „Trening za umiranje“ , „Fur Immer Punk“. Mile se požalio kako mu je zaprepećeno da će biti ubijen rakijom ako ne sviraju „Bubašvabe“. Iako bi većina pristala na (više primamljivu nego) ucenu, ovaj hit je samo podgrejao atmosferu. Ništa manje nego kada su u „Rigoleto“ ubacili čuvenu bitlsovsku „Mlohavu ćunu“ , gde žene nisu udovoljile Miletovoj molbi da same otpevaju refren, sigurno zbog njegove izjave da posebno boli kad one to pevaju. Razumljivo.

Savršeno smenjivanje starih i novih stvari, lirske deonice o velikim ljubavnim pitanjima nakon žestokih starih tvrdih standarda, Kekinovi solo momenti na akustičnoj gitari i silazak u prve redove, socijalni momenti naspram veličanja prepoznavanja pravih prijatelja, lično priznanje da postoje neke gej pesme u repertoaru („Ljetni hit“) a da „Konobar“ nije jedna od njh – više su od širine izraza Hladnog Piva. To je i način da se publika proveda kroz spektar emocija i istovremeno doziranje reakcija u kostantu.

Jedine primedbe posetilaca bile su na neadekvatnost prostora za besprekoran zvuk, preko čega se lako prešlo kao i preko nemogućnosti nekih da sve vreme ostanu na nogama. Zanemarimo usko grlo na izlazu, nepotrebnu žurbu i žestoko guranje da se izađe na debeli minus. Onog trenutka kada se završila „Planeta“ i svetla upalila niko nije bio ravnodušan. „Samo za taj osećaj“ više je od doživljaja i apsolutno ličan.

Ostavite komentar: