Himna slobode: 30 godina Istine i „Anđela“

bora-djordjevicIma tako nekih pesama većih od života, onih za koje bi bilo odviše slabo reći savršenstvo ili remek-delo. To su one pesme koje, pored antologijskih stihova, briljantne kompozicije, vrhunske izvedbe i ingeniozne produkcije, poseduju još nešto, teško opisivo, a počesto savim neuhvatljivo. Beatlesi takvih pesama imaju bar tuce; pa onda „All Along The Watctower“ u Hendrixovom izvođenju; Lennonova „Imagine“; „Dust In The Wind“ Kansasa; „Brothers In Arms“ Dire Straitsa, Cohenova „Hallelujah“, „Who Wants To Live Forever“ Queena, naravno, „Stairway To Heaven“. O, razume se, ima u istoriji popularne muzike pesama značajnijih, pesama većih, ali malo je onih koje odišu takvim i tolikim emotivnim nabojem, takvom i tolikom poetskom i muzičkom snagom, takvom i tolikom katarzičnošću.

Zavidan je broj takvih pesama u domaćoj rok muzici. Potpisnik ovih redova mora priznati da broj pesama inostranih izvođača koje on oseća takvima (jer one se takvima mogu samo osećati) nije veliki; sa druge strane, „Ima neka tajna veza“ Bijelog Dugmeta, „Nedelja kad je otiš’o Hase“ prvog Zabranjenog Pušenja, Balaševićeva „Ne lomite mi bagrenje“, „Sejmeni“ Haustora, „Par godina za nas“ Ekatarine Velike, „Trube“ Galije, Stublićeva „E, moj druže beogradski“, Bajagina „Moji drugovi“, „Zaboravljeni“ Pilota, „Hoću da znam“ Partibrejkersa, „Zemlja“ Dobrovoljnog Pevačkog Društva, „Yugo 45“ drugog Zabranjenog Pušenja i „Ljubav udara tamo gdje ne treba“ trećeg Zabranjenog Pušenja, te „Na ovim prostorima“ Hladnog Piva samo su one koje mu prve dolaze u misli. Ima u njima onog nečeg što je rečima teško izraziti i onima, kao što je autor ovog teksta, koji bi to nekako morali umeti, a onda, još nečeg, nekog čudnovatog križanja i prepleta zanesenosti i jeze, ushićenja i melanholije. To je široka, nepokorna balkanska duša, reći će mnogi. Svakako, nama te pesme govore o ljubavi i ratu, radosti i boli, životu i smrti onako kako ne može nijedna pesma ponikla van granica onoga što se danas eufemistički naziva Regionom. Navedene pesme, ovako, hronološki poređane, mogle bi se čitati kao mala poetska istorija ovih prostora. Među takvim pesmama najistaknutije mesto morala bi zauzimati pesma koja je u ovoj godini proslavila svoj trideseti rođendan ovenčana slavom, izglasavana Najboljom pesmom jugoslovenskog roka, Pesmom decenije i Pesmom veka, proglašavana pesmom koja „ulazi u najstroži, najelitniji izbor onoga što je ovde komponovano“ (Ratko Adamović), „jednom od retkih univerzalno subverzivnih pesama domaće popularne muzike“ (Aleksandar Žikić), „najvećim dometom ovdašnjeg roka“ i pesmom koja „u srpskom pesništvu ulazi u red najznačajnijih“ (Peca Popović), pesmom koja je dovela do „višeslojnog potresa u rok-muzici, poeziji i politici“ (Zoran Hristić), ali i ujedno i od mlađih naraštaja zaljubljenika u rok žigosana kao  „precenjena“, „izlizana“ i „bogu i ljudima dosadila“ – pesma „Pogledaj dom svoj, anđele“ Riblje Čorbe.

A samo godinu dana pre njenog pojavljivanja činilo se da Čorba nikada više neće uspeti da dostigne domete svoja prva četiri albuma. Peti studijski album grupe, Večeras vas zabavljaju muzičari koji piju – za koji je svakako važilo nomen est omen – sniman je u mučnoj atmosferi. Dok su se Bora Đorđević i Miša Aleksić nekako još i nosili sa svojim alkoholnim demonima, Rajko Kojić je tonuo sve dublje u ponor zavisnosti od heroina – dešavaće se tih godina da Kojić zaspi na bini, ne pojavi se na televizijskom gostovanjima, doživi saobraćajni udes iz koga nekim čudom izvuče živu glavu. Vicko Milatović je bio u vojsci; bubnjarske palice privremeno je preuzeo Vlajko Golubović, muzičar potpuno drugačijeg pedigrea i profila. „Vlajko je bio odličan bubnjar, ali smo privatno bili dva sveta, što se konačno potvrdilo na snimcima albuma“, piše Aleksić u svojoj autobiografiji. Đorđević je bio u veoma mračnom raspoloženju; Momčilo Bajagić svedoči: „Boki je bio na svim naslovnim novinama, na svim koncertima, na svim televizorima, za sve su ga živo pitali, on je imao gomilu nekih problema, nervirale su ga gluposti, nervirali su ga razni neki ljudi…“ Razume se da se to moralo odraziti na kvalitet pesama na albumu. Istina, bilo je na albumu i izuzetno dobrih pesama, kakve su protestne „Besni psi“ (koja će izazvati i omanji međunarodni skandal stihovima „Grčki šverceri, arapski studenti, / negativni elementi, maloletni delikvetni / i besni psi“) i „Džukele će me dokusuriti“, Bajagićeva duhovita minijatura „Muzičari koji piju“, fina balada „Gluposti“, te gorka „Ravnodušan prema plaču“, koja ulazi u red Đorđevićevih pesničkih vrhunaca. Međutim, našle su se na njemu i „Nemoj da kažeš mome dečku“ i „Minut ćutanja“, u kojima je Đorđević sasvim zašao u manirizam, idejno dobra ali pesnički malo uspela „Mangupi vam kvare dete“, te „Kazablanka“ i „Priča o Žiki Živcu“, humoreske koje su same sebi cilj (i kakvih će od druge polovine osamdesetih biti sve više na Čorbinim albumima). Muzičari koji piju bili bi, možda, dobar album, da u pitanju nije bio album grupe koja je izdanjima koja su mu prethodila postavila standarde i sebi i drugima.

Riblja_Corba_1985

Četvrta postava Riblje Čorbe, 1985. godina

A najuspeliji komad na albumu, jedna od najlepših balada i najemotivnijih pesama domaće popularne muzike, „Kad hodaš“, nije izišla iz pera vođe grupe, već njenog drugog gitariste, koji je, sa svojim solo prvencem, nizao uspehe tamo gde je njegov matični bend beležio neuspeh za neuspehom: kritika je osula paljbu po Muzičarima koji piju, ali je bila puna hvale za Pozitivnu geografiju; dok su koncerti Riblje Čorbe otkazivani zbog nedovoljnog interesovanja publike, Bajagić je za koncerte sa svojim Instruktorima Pozitivne Geografije – za koje je verovao da će raditi samo jednu sezonu – dobijao sve više ponuda. Nesporazum oko tezge u Grčkoj morao je biti samo povod onome što se valjalo iza brda: Kojić i Bajagić prestali su biti članovi Čorbe. Uspešna zamena dvojca Kojić – Bajagić, esencije Čorbinog zvuka, mogla bi se uporediti samo sa transplantacijom koštane srži; u mogućnosti novog gitarskog tandema, Vidoja BožinovićNikola Čuturilo, nije mnogo ljudi verovalo.

2. Riblja Čorba, Istina (1985) – Jugoslav VlahovićSve je to, kako je par godina kasnije pisao Vladimir Stakić, „davalo osnova za ideju da je baš kolega Đorđević kolega u krizi […] kad se stvari već ovako poređaju, sasvim je jasno da je ‘Istina’ morala izaći kao besna (gotovo do histerije), agresivna ploča, sa bar jednom izuzetnom pesmom – ‘Pogledaj dom svoj, anđele’. Ta je ploča odlično viknula svoju poruku: Riblja čorba je živa i ja sam živ i hoćemo još da budemo živi. Ili: […] bez inata nema zanata.“ Istina je bila nalik komadu usijanog železa: izvrsno producirana – bend je sa Istinom obnovio saradnju sa Johnom McCoyem, koji je iz Čorbinog zvuka u datom trenutku uvek uspevao da izvuče maksimum – furiozno odsvirana, žestokog teškometalnog zvuka – Čuturilo je ispravno primetio da je reč o možda i najčvrćem Čorbinom albumu, a o tome se veoma retko govorilo kada se govorilo o Istini – sa stihovima oštrim poput žileta – „Dvorska budala“, „Hleba i igara“, „Verno pseto“ ulaze u red Đorđevićevih pesničkih vrhunaca; kao integralni deo albuma svakako treba posmatrati i pesmu „Snage opozicije“, leksički najoriginalniju Đorđevićevu pesmu, čije je objavljivanje svaka muzička kuća onog vremena morala smatrati visokorizičnim potezom, i koja će se na nosaču zvuka pojaviti tek dvanaest godina nakon što je snimljena za Istinu. Pesme „Snage opozicije“, „’Alo“, „Dvorska budala“ i „Pogledaj dom svoj, anđele“ zagrebački Jugoton, sa kojim je grupa u vreme snimanja Istine imala ugovor, smatrao je odviše problematičnim i odbio da ih uvrsti na ploču, pa se grupa vratila pod okrilje beogradskog PGP-RTB-a. Istina će se tako još po nečemu upisati u istoriju jugoslovenskog roka: biće to, valjda, jedini domaći rok album koji će biti manje problematičan za PGP-RTB no za Jugoton, tradicionalno otvoreniji za avangardnije i provokativnije projekte (mada je prilično verovatno da je Jugoton samo želeo da se nekako ratosilja Čorbe).

Silovitosti kojom je delovao album svakako su doprineli naziv, izuzetno efektan u svojoj jednostavnosti, te izvrstan omot Jugoslava Vlahovića, sasvim u skladu sa oštrinom albuma. Korišćenjem jednog prepoznatljivog simbola, ali takvog da je najprepoznatljiviji i da najviše značenja nosi za stanovnike ovih prostora, ugrađivanjem glava članova benda u zid Ćele kule, Vlahović je načinio jedan od retkih domaćih omota – takvi su još i omoti albuma Bijelo Dugme Bijelog Dugmeta, Teško meni sa tobom… a još teže bez tebe MerlinaIzmeđu krajnosti Azre – koji su upotrebom potentnih istorijsko-kulturnih simbola sami postali veliki istorijsko-kulturni simboli jednog prostora i vremena.

A onda, tu je bila „Pogledaj dom svoj, anđele“. Ta pesma nije bila nalik ni na šta što je do tada Čorba snimila. Niti na išta poniklo na jugoslovenskoj sceni do tog trenutka. Hevimetalskog senzibiliteta, „Pogledaj dom svoj, anđele“ bila je sasvim oslobođena ironije karakteristične za Đorđevićeve stihove. Đorđević ovde nije bio onaj do tog trenutka dobro poznati Đorđević, cinični realističar sa izraženom bodlerovskom crtom, hroničar života na beogradskom asfaltu, slikar naličja erotske ljubavi i ljubavnik ćopićevski „surovog“ srca. Za razliku od njegovih ranijih radova, koji su slikali prizore iz života velegradskog (polu)sveta i obilovali slengom, stihovi pesme „Pogledaj dom svoj, anđele“, iako u njima nije bilo arhaizama, zvučali su drevno. Stado, bogalji i prosjaci, bagra koja je sebi sagradila hramove, krstaški ratovi – sve je to jasno asociralo na srednji vek. Jezive, gotovo apokaliptične slike asocirale su na našu srednjevekovnu crkvenu i dvorsku književnost, a osirotelo, slepo stado upregnuto u amove na našu epsku poeziju. Ta je pesma, kako je zapisao Peca Popović, „izrasla iz mulja asfalta, besa, ali i pamćenja sa srednjevekovne freske, i nema smisla ako je drugačija. S ushićenjem deteta čiste emocije Bora, posedujući onu retku visprenost i optiku koja ga čini svenarodnim bardom, u tri minuta iscedi celu dušu.“

Da je, na užem planu, „stado“ iz Đorđevićevih stihova predstavljalo narod (narode) Jugoslavije – u to vreme uglavnom nesvestan da ekonomski sunovrat države nije ono najgore što se može desiti – a „bagra“ državne glavešine – jedan deo nesposoban da iznađe način za skretanje sa puta za haos kojim je zemlja jurila, a drugi nepogrešivo je vodeći tim putem –  u to nema sumnje. (Razume se da je i „Pogledaj dom svoj, anđele“ morala izazvati kontroverze u javnosti socijalističke Jugoslavije; na sednici Komisije za informativno-propagandno delovanje Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, pukovnik Stevan Stanojević je rekao: „Pesma Bore Đorđevića ‘Skini s očiju paučinu, anđele’ izabrana je za  hit godine. Sa svim onim porukama koje su u pesmi, pitam se je li to naš jugoslovenski hit […] je li to kritika našeg stanja i odgovara li nam to?“) „Ne bez patetike, uz salve pravednog gneva, Bora se tu obrušio na sve podmukle ‘vođe naroda’ i ‘očeve nacije’ krvavih ruku, raskrinkavajući ih sa nemilosrdnom doslednošću, nimalo ne birajući reči.“ (Žikić). Da li je tu bilo još nečeg, ili nečeg drugog? Popović piše: „U kratkom periodu od devet meseci sredinom osamdesetih još dve izuzetne autorske ličnosti oglasile su se pesmama koje otvaraju sličnu tematiku. Balašević je na albumu Bezdan imao ‘Ne lomite mi bagrenje’, a Bajaga je ‘Rimljanima’ zaključio Jahače magle. Mislim da ta koincidencija, taj visoki domet nacionalne odgovornosti, nije slučajnost, mada se o tome retko pisalo.“ Prihvatimo li ovakvo čitanje „Anđela“ (kada je reč o tematici pesama „Ne lomite mi bagrenje“ i „Rimljani“ dileme nema) – čitanje kakvo Đorđević poslednjih godina i sam potencira na koncertima Riblje Čorbe – taj period od godinu dana mogao bi se uzeti za trenutak kada je srpsko rokenrol pesništvo, zagrabivši u epski narativ, i sebi i drugima konačno obelodanilo da se nastavlja na srpsku pesničku tradiciju od Branka Radičevića do Branka Miljkovića.

Na širem planu, „Pogledaj dom svoj, anđele“ predstavlja pesmu svih poniženih i uvređenih, svih porobljenih i ugnjetenih (takvom čitanju, uostalom, sasvim odgovara video spot, koji je režirao Miša Vukobratović). Biblijski ton samo podcrtava večitu aktuelnost pesme: postojanje gladnih, zavedenih i zaplašenih pod jarmom moćnika koji stado izrabljuju, sprečavajući ga da spozna istinu (Đorđević je veoma efektno upotrebio „amove“ kao dvostruki simbol), uživajući u bogatstvu i slaveći laži koje su im to bogatstvo omogućile („hramovi“ kao još jedan dvostruki simbol). Pozivanje anđela da se seti krstaških ratova i preklanih vratova nije poziv na sećanje na postradale u sudaru religija, već na one koji su živote položili za pravdu, kao što ni želja da dušmani pocrkaju, ili bar da na svojoj koži osete šta znači beda, strah i bol nije želja za osvetom, već želja da padnu silnici i tlačitelji. Apostrofiranje anđela nije zazivanje neke više sile koja će doneti spas – i anđeo će, kao i smrtnici, doći Bogu na istinu – već zazivanje čovečnosti koja je sama sebe izrazila u liku anđela. Đorđević je u ovoj pesmi načinio uspeo spoj naturalističkog i patosa – naspram paučine, krvi, nesrećnih i bolesnih, bogalja i prosjaka, preklanih vratova, čemera, smrti i jada, bede, straha i bola stoji anđeo, kao simbol svega čistog i lepog. „Pogledaj dom svoj, anđele“ krik je za istinom, pravdom i slobodom, nikako samo u kontekstu nacionalne istorije. Taj urlik besa predstavlja najglasniji Đorđevićev poklič za slobodom. „Pred strahom od sutrašnjice [Đorđević] diže pesmu milosrđa, i što je još vaćnije vraća nas ka prostorima ljubavi, nade i vere […] Ta pesma, nastala u jeku ‘vunenih vremena’, pokazuje da usred nasilja, straha i neizvesnosti umetnost ima čudo da ponudi odgovor.“ (Popović)

Usud pesme „Pogledaj dom svoj, anđele“ bio je da, kako se Đorđević često vajkao, zaseni sve ostale pesme na albumu. I da, na albumu onako savršeno otpevana, odsvirana i producirana, nikada ne zvuči dovoljno dobro na kocertima Čorbe. Njen usud je bio i da postane jedna od himni „Trećeg srpskog ustanka“. I da je mnogi (pogrešno) čitaju isključivo u nacionalnom ključu. Njen usud je bio i da se za njom godinama poteže u nepriličnim trenucima, onako kako se, ponajčešće od strane neznalica i budala,  poteže za Zmajevim „Svetlim grobovima“, Jakšićevom „Otadžbinom“ ili Rakićevom „Na Gazimstanu“. Njen je usud, naposletku, da (ma koliko je bezočno trošili) nikada ne izgubi na snazi i aktuelnosti. Aleksandar Žikić je, krajem prošlog veka, zapisao da će „Pogledaj dom svoj, anđele“ „tokom sledećih petnaest godina funkcionisati nesmanjenim intenzitetom. Trenutak kad se njena aktuelnost na ovim prostorima iscrpi, ako se ikada dogodi, poklopiće se sa konačnim ulaskom svetlosti na mesto na kome neoprostivo dugo, da se poslužim još jednim Borinim citatom, ‘nema Boga, nema pravde’.“

Bora_Djordjevic_na_koncertu

Šta se posle Istine i „Anđela“ događalo dobro nam je poznato – olako uljuljkivanje u poziciji „neprikosnovenog populističkog tribuna SFRJ rokenrola, rock-mamuta kojem su svi skidali kapu, idola radnih i studentskih (pri)gradskih masa“ (Teofil Pančić), u lovorikama i velikim brojkama, potom saradnja sa štokakvim mutnim likovima srpske estrade, nepovratno udaljavanje od mlađih naraštaja rok publike i medijska brljotina za brljotinom. Tu je sve ono – a u svemu tome je više štete no koristi – što je Đorđeviću donela „pozicija gubitničkog glasnogovornika, od koga je vremenom počelo da se očekuje da kaže sve ono što neće (ili ne sme) niko drugi“ (Žikić). Popović kaže: „Lajanje u svim pravcima od Bore buntovnika načinilo je dežurnog tumača nacionalnih interesa“, i pita se: „Kako neko ko po prirodi radi svetsku stvar sve na kraju svede na nacionalnu liniju?“

„Anđeo“ se, međutim, od svog autora – kako i sam Đorđević kaže – nepovratno odvojio i započeo sopstveni život. Pesma nije, kako je to slučaj sa pesmama-međašima na zapadu, doživela mnogobrojne obrade; valjda zato što je većini mlađih sastava bilo jasno da bi nova verzija „Anđela“ delovala kao niskokvalitetna crno-bela fotokopija Velikog talasa nad Kanagavom. (U izvođenju onih kojima to nije bilo jasno „Anđeo“ neizbežno zvuči kao otužni pokušaj imitacije i/ili profanizacija jednog remek-dela.) „Pogledaj dom svoj, anđele“ je, pored toga što je srpske kultur-elitiste konačno uverila da rokenrol može biti poezija i da poezija može biti rokenrol, i što će u narednim godinama predstavljati prvi teg koji se stavlja na terazije za merenje domaćeg rok izraza, ostala najznačajnija protestna pesma na ovim prostorima, krik i bes u kome ima nečeg – je li to samo stih, rima i leksika, tematika i neprolazna vrednost, ili je posredi još nešto – što ga je, iako je reč o pesmi svevremenoj i sveprostornoj, zauvek obeležilo kao pesmu našu. Kao Šantić kad peva: „U meni cvile duše miliona… / Moj svaki uzdah, svaka suza bona, / Njihovim bolom vapije i ište“, kao Veljko Petrović kad veli: „Ovo je zemlja otrovana krvi, / korenje gdeno krepkog duba trune, / orlovi ginu a blaguju crvi, / gde il’ se kadi il’ pakleno kune“, kao Crnjanski kad viče: „Moj narod nije steg carski što se vije, / nego majka obeščašćena. / Znoj i sirotinja i mržnja što tinja / u stidu zgarišta i sena“, tako je i Bora Đorđević ispevao, natopivši je krvlju, znojem i suzama, pesmu onog (jugoslovenskog, da ne bude zabune) naroda koji peva o ljubavi i ratu, smejući se i plačući u isto vreme, čemu se ona oficirka KFOR-a na Borinom koncertu u Štrpcu nije mogla načuditi. Pre par godina sam, na jednoj od stranica hrvatskih veterana u onom što se u Hrvatskoj naziva Domovinskim ratom a u Srbiji građanskim ratom na prostoru Hrvatske, naišao na otvoreno pismo bivših vojnika hrvatskoj vladi. Tu su veterani, grdeći nesposobnost državnog rukovodstva, nepotizam i lopovluk, citirali stihove pesme „Pogledaj dom svoj, anđele“, potpisujući kao autora „četničkog vojvodu Boru Đorđevića“.

Možda će Đorđević jednog dana ostati upamćen po „Anđelu“ više no po ičem drugom što je napisao? Možda će činjenica da je od kraja sedamdesetih do kraja osamdesetih „nenašminkan, znojav, autentičan, drsko ispevao rok tragediju socijalističko-samoupravne svakodnevnice“ (Petar Luković) biti zasenjena činjenicom da je on autor tog velikog poziva na nepokoravnje nepravdi, nasilju i strahu? Jer „Pogledaj dom svoj, anđele“ jeste podsećanje na sve ovozemaljske nesreće i patnju, na svet u kome nikad nema ničeg novog pod suncem i u kojem je čovek čoveku vuk, ali je u nju urezano i uverenje da se protiv tih i takvih zala treba boriti. Naposletku, i uverenje da naspram svog tog zla mora postojati neko dobro. Popović piše:

„Kažu da je Lutka sa naslovne strane tetka-baba. Za ideale su opet poginule budale.
Jedino taj Anđeo blešti u mrklom mraku.“

Ostavite komentar: