Gospodari pesme: U službi muze, Nick Cave

Koliko god da je jedan Koen suptilan ili perfidno uvija životne istine u svoje stihove krcate biblijskim strpljenjem i koliko god da je Dilan zaslužio Nobela jer je čitavim generacijama pokazao šta znači imati stav i koristiti mozak, usput pišući neke od najvrednijih dragulja svetske poezije, nezvanični, odbegli plemić poezije modernog (a i svih prethodnih) doba dolazi iz kolonije razbojnika.

Zamislite da se nalazite u mračnoj i pomalo memljivoj prostoriji koju obasjava i greje kamin ispred koga se nalaze dve fotelje. U jednoj od njih sedi visoki mršavi čovek čudnog izraza lica. Prodorni pogled nagoveštava da je u pitanju gotovo dečije radoznala osoba, dok ozbiljnost i „namrštenost“ usana govore da se ipak radi o čoveku koji ima životni staž kojim se ne može pohvaliti mnogo ljudi. Sedate u slobodnu fotelju i bez tereta zamornih rituala predstavljanja, misteriozni mršavi dugajlija započinje priču. Misli i slike o kojima slušate hipnotišu vas momentalno, do te mere da počinjete da sumnjate u činjenicu da je moguće da neko toliko dobro gospodari jezikom. Priča koju slušate, kao i prostorija u kojoj se nalazite, nije najsvetliji primer lepog života, već pruža nagoveštaj ostvarive lepote ne ignorišući pritom sve nedaće i nesreće života. Dok slušate šta neznanac priča, sve vam je manje nepoznat i počinjete da osećate povezanost. Razumete bol o kome govori, ali vam je jasno da ne želi da ga sažaljevate. Ipak, kada govori o lepoti i strastvenosti života, ili pak na humoristički način o najgorim tragedijama, ne možete a da se ne osećate kao da ste se podigli iz pepela i u vama gore sve vatre ovog sveta.

Nikolas Edvard Kejv najveći je gospodar poezije na engleskom jeziku. Bilo da je ubijen u pojam, doveden do zida, ostao bez svega, zanesen, besan ili da se zajebava na račun smrti, Nik Kejv nepogrešivo sastavlja najbolje i najmaestralnije stihove na svetu. Budući da je dobar deo života proveo u Berlinu, Kejv je potkovan sa umetničke i kontrakulturne strane do te mere da već godinama odbija da prizna bilo kakvu instituciju u muzici, a opet, ponekad mu je pristup svemu toliko tradicionalistički da će neiskusni konzument lako posumnjati u čitavu rokenrol pozadinu Nika Kejva i lošeg mu semena.

Nick Cave & The Bad Seeds, kako glasi puni naziv njegovog najpoznatijeg umetničkog iskoraka u svet, postoje skoro 40 godina. Tokom ove izuzetno plodne karijere (koja još uvek traje), Kejv je izrastao u jednog od najvećih pesnika današnjice. Čuvena je situacija kada je za singl „Where the Wild Roses Grow“ bio nominovan za neku od MTV nagrada, na šta je odgovorio gotovo drskim sarkastičnim pismom u kome je naveo da bi bilo kakvo priznavanje takve institucije bilo pogubno za njegovu umetnost. Ne za njega, već za njegovu umetnost. Kako to obično biva, Kejv se u mladosti ponajviše oslanjao na pomenuti iščašeni crni humor kojim je brusio svoj sada već maestralni stil.

Prvi veliki kvalitativni skok u pisaniju Nikolasa Kejva dolazi sa devedesetim godinama minulog veka. Albumi „Henry’s Dream“ i, favorit mnogih, „Let Love In“ bili su pristupačniji široj publici, ali su, međutim, dopustili Kejvu da svoj manijakalni cinizmom prošarani humor bolje fokusira i pogodi slušaoca tamo gde je namerio bez daljeg odugovlačenja.

„He’s a ghost, he’s a god,
he’s a man, he’s a guru
You’re one microscopic cog
in his catastrophic plan
Designed and directed by
his red right hand“
(„Red Right Hand“, Let Love In, 1994)

Kejv je, potpuno van tokova tadašnje muzike, ponovo uspostavio misteriju kao glavnu udicu i šmek rokenrola. Do te mere igra na kartu svoje lirike da vrlo brzo postaje jasno da će u bilo kom mogućem obliku, Nikova poezija postići svoj cilj pa je zvuk The Bad Seedsa počeo da varira i menja se nekim neočekivanim, ali sasvim prirodnim tokom.

Devedesete su Kejvu i njegovom bendu donele svetsku slavu, za šta su uglavnom zaslužni odlični albumi koji su u kratkom vremenskom periodu svetu pokazali Kejvovo pesničko umeće. Teme su šarale od gotovo gotske romantike lišene bilo kakve patetike do poigravanja sa idejom smrtnosti, grehova i tragikomičnih sudbina fiktivnih likova koji su služili kao alegorija na razne situacije iz stvarnog života. Gotsko ljubavni „Let Love In“ i njegov prethodnik „Henry’s Dream“ namerno hodaju po ivici romantičarskih klišea da bi vam kad se najmanje nadate zadali iznenadni udarac u pleksus i uverili da je ipak reč o autoru koji sa klišeima ne sedi za istim stolom.

Februar 1996. godine donosi „Murder Ballads“, album na kome se nalazi čuveni pomenuti hit otpevan sa Kajli Minog, i koji je zbirka pesama adaptiranih od raznoraznih legendi, priča i epova o svirepim ubistvima. Stilom koji je brušen prethodnih godina, Kejv u saradnji sa Vorenom Elisom, Bliksom Bargeldom i Mikom Harvijem pravi ploču koja je i pored bizarno morbidne postavke vrlo primamljiva za slušanje. Na ovom albumu se nalazi apsolutno najbolji primer pripovedačkog talenta Nika Kejva u tradicionalnom smislu – „The Curse of Millhaven“. Pesma o devojčici koja čim sunce zamakne za brdo krene da teroriše gradić Millhaven apsolutno se uklapa u gotsko/viktorijanski stil koji je Kejv potencirao, a Kejvova karakterizacija i dramatizacija Lorete, „kletve Milhejvena“ trebalo bi da se nađe u čitankama. U čitankama za one malo starije, da se razumemo. Prelepa devojčica u kojoj čuči monstrum koji ide i ubija iz nagona materijal je za horor filmove, ali je Nik o(t)pevao na taj način da jednostavno morate da vidite celu priču kao…  dobro zezanje. Koristeći svoje jezičke veštine (koje u foto-finišu prestižu čak i jednog Dilana po snazi), Kejv gradi savršenu atmosferu i apsolutno je svaki stih moguće vizuelno kreirati u glavi.

„Now I got shrinks that will not rest with their endless Rorschach tests
I keep telling them they’re out to get me
They ask me if I feel remorse and I answer, “Why of course!
There is so much more I could have done if they’d let me!”
So it’s Rorschach and Prozac and everything is groovy
Singing La la la la La la la lie
All God’s children they all have to die“
(„The Curse of Millhaven“, Murder Ballads, 1996)

Nakon hitičnog albuma, The Bad Seeds izbacuje „The Boatman’s Call“, album mahom inspirisan Kejvovom propalom vezom sa PJ Harvey, a koji mu je doneo više nego zasluženi status boga kod kritike. Uglavnom preorijentisan na klavir i mirnije tonove, Kejv dopušta svojim tekstovima da se dotaknu ličnog. Konkretizuje događaje iz svog života i stavlja ih unutar pesama bez previše ulepšavanja. Sličan senzibilitet nastavljen je na narednom „No More Shall We Part“ iz 2001. godine. Kao neka vrsta odgovora na prethodni, album je daleko optimističniji, teme malo variraju iako je glavna okosnica i dalje ljubavni život. Više nego na prethodnom albumu, ovaj se oslanja na pripovedanje, bilo da su u pitanje nadrealne i imaginarne slike („Oh my Lord“, „Hallelujah“, „Fifteen Feet of Pure White Snow“) ili sećanja („We came along this road“, „Gates to the Garden“).

Kejv ovim albumom utvrđuje gotovo viktorijanski status pesnika, samo što za razliku od čuvene epohe engleske književnosti, ne pada lako u zamku patetike.

Iako je „No More Shall We Part“ bitan i poseban album iz mnogo razloga, Kejv i ekipa svakim sledećim izdanjem udaljavaju se od onoga što su prikazali na ovom albumu. Dok je „Nocturama“ doneo tek blago bežanje u apsurdistički rok senzibilitet ispraćen bržim tempom („Babe, I’m On Fire“, kao vežbanka za stihove, ep od 15 minuta u kome Kejv maltene ubacuje pastiš u sopstvene stihove, izvrćući svoje nekadašnje motive).

Lirika Nika Kejva nije bez veze uvek u sprezi sa romantičnim asocijacijama – naredni dupli album „Abbatoir Blues/The Lyre Of Orpheus“, poetski je najveći album u dotadašnjoj karijeri benda. Iako Kejv ni u jednom trenutku ne iskače iz motiva koje je u prethodnim godinama prešao uzduž i popreko – ljubav, religija, (ne)dobrota ljudi, poezija, prolaznost – album jednostavno sija u svakom smislu. Istražujući još dublje u pomenute motive, Kejv je izbrusio neverovatan stil koji je nemoguće kopirati. Upotreba jezika koja prevazilazi i giganta Dilana i uvek dostojanstvenog Koena, vokabular koji bi i Džojsa ostavio zatečenog i savršena metrika čine da Kejvove pesme nekako dobiju više snage kada ih pročitate na papiru nego kada ih čujete. Čak i kada je u pitanju bio „Dig, Lazarus, Dig!!!“, poslednji trzaj Kejvovog standardnog tradicionalnog pripovedanja koji se mahom oslanjao na muzikalnost pesama i prilično uporan pokušaj modernizacije klasičnog načina pripovedanja.

„Mr Sandman, he has a certain appetite for Janie in repose
He digs her pretty knees and that she is completely naked underneath all her clothes
He likes to congregate around the intersection of Janie’s jeans, yeah
Mr Sandman the inseminator he opens her up like a love letter and enters her dreams“
(“Today’s Lesson”, Dig, Lazarus, Dig!!!, 2008)

Maltene zalazeći u prozu, Kejv menja svoju dotadašnju metriku, menja svoj izraz i svojoj poeziji daje novu dozu spontanosti, svestan i sam da je na prethodnom izdanju doživeo svoj vrhunac.

Na kraju ovog teksta i na, po svemu sudeći, početku jedne ere u stvaranju Nika Kejva, dolazimo do preterano minimalističkog „Push The Sky Away“. Kejv, kao i svaki iskreni pesnik, ne želi da izmišlja i folira – pisaće o onome što on radi u životu, o pisanju pesama, o kreativnosti, provlačeći teme koje čovek u njegovom životnom dobu uglavnom vrti po sivoj masi – smrt, prolaznost, beznačajnost i pronalaženje nekog novog smisla „pod stare dane“. Jedan od najvećih bisera u karijeri, „Higgs Boson Blues“ predstavlja najveći iskorak u nepoznato, slike su složene tako da se slušalac jednostavno nađe u sred pesme, iako to možda ne želi jer je atmosfera prilično apokaliptična. Minimalizam zvuka i ogoljenost tekstova od onog maltene barkonog raskoša čine da se poezija Nika Kejva pretvori u nešto sasvim novo, nešto čudno i misteriozno, misterioznije nego što je ikada bilo.

Ovaj album je prvi u izgleda planiranoj trilogiji. Drugi deo je, naravno, „Skeleton Tree“, nastavak plovidbe po minimalizmu, obeležen najvećom tragedijom koja može da zadesi nekog. O smrti Artura Kejva smo već pisali u recenziji, u intervjuima Kejv sve slobodnije govori o tome, a „One More Time With Feeling“ reditelja Endrua Dominika daće vam izuzetan uvid u sve što se desilo i, pre svega, Kejva kao pesnika. Kejv je potpuno okrenut introspektivnom istraživanju, posmatra svet ali ne učestvuje u njemu. Pokušava da učestvuje u svom postojanju, koliko god se to podrazumevalo na neki način. Bez imalo autocenzure, Nik “izbacuje” iz sebe najsirovije misli. Bez straha da nekome pokaže šta se zapravo mota po njegovoj glavi, on daje bisere poput “Magneto“, “Anthrocene“, “Push The Sky Away“, “Lightning Bolts“. Realnost gubi bitku sa nadrealnim slikama pa je sve izmešano do te mere da se više ne zna kom svetu pripadaju stihovi koje ovaj čovek izbacuje iz sebe. Stvorivši sopstveni svet za svoje pesme, Kejv je ustoličio sebe kao jedinstvenu pesničku veličinu sa jakim mestom u istoriji.

Zašto je Nik Kejv ipak najveći pesnik današnjice? Kejv je iskristalisao pesmu kao niko pre njega. Njegove pesme ne menjaju svet globalno, ali onog trenutka kada uđu u vaš život, nikada vas neće napustiti. Od haotičnih manijakalnih tema, preko ljubavi i humorističke tragedije pa sve do introspektive kojoj se neki ni privatno ne smeju okrenuti, a kamoli kroz umetničko delo koje dele sa svetom, Kejv je gospodar reči, njegov jezik je savršen, svaka reč je tamo gde treba da bude, nikada predvidiv, ali jednom kada čujete te skladne stihove, znate da su na pravom mestu. Njegove pesme dobijaju novi život kada se prenesu na papir, reči ojačaju i što je najvažnije, ostaju sa vama zauvek.

Ostavite komentar: