Gospodari pesme: Tornado u trnovitom drvetu, Johnny Cash

Prvo što mnogima padne na pamet kada čuju ime Džoni Keš je čovek u crnom, markantnog stasa, prodornih očiju i tipično šmekerskog osmeha, koji peva upadljivim baritonom i drži gitaru na nivou grudi. Zamislićete ga i kako puši cigaretu, pogleda zalutalog u neke nepoznate daljine, a potom ćete i čuti njegov glas kako izvodi neke od svojih najpoznatijih hitova, „Folsom Prison Blues“, „San Quentin“, „Cry, Cry, Cry“ i „Ring of Fire“. Ali priča o američkom buntovniku mnogo je duža.

Keš je čovek koji je obišao ceo krug – od odmetnika na amfetaminima koji razbija hotelske sobe do vernog muža i posvećenog hrišćanina. U čitavom tom obrtu postojale su dve konstante: njegova borba za marginalizovane i njegova izuzetna lirika.

U novebru 2016. godine knjiga „Forever Words“ ugledala je svetlo dana. U pitanju je kolekcija poezije Džonija Keša sakupljena od strane njegovog sina nakon Kešove smrti. U bukvalnom prevodu „Zauvek reči“, a u malo slobodnijem „Reči za večnost“ ova knjiga je napokon prekinula sve debate o tome da li je Keš bio pesnik ili samo kantautor.

Za mnoge od nas, Džoni je bio pesnik i pre nego što je njegov sin pronašao gomilu starih ručno ispisanih beležaka kasnije pretočenih u korice knjige poezije (crne korice, a kakve bi druge?). Dođavola, Džoni je bio pesnik i čak kada je pevao tuđe pesme. Setite se samo njegovog izvođenja pesme „Hurt“ (u originalu Nine Inch Nails). Trent Reznor je možda napisao ovu baladu, ali Keš ju je oživeo i naterao je i nas da osetimo bol zajedno sa njim i da ga jednako proživljavamo svaki naredni put kada je čujemo.

Kešovo stvaralaštvo može se opisati citatom čuvenog starogrčkog lirskog pesnika, Pindara: „Mnogo ću s malo kazati reči“. I sam je govorio da mu je jednostavnost najvažnija vodilja kada piše tekstove, čak je imao i naziv za tu svoju tehniku: „KISS – keep it simple stupid“. Njegove pesme sastavljene su tako da se sa njima poistoveti običan čovek, prosečan radišni Amerikanac, ali isto tako da ih satima može analizirati zaljubljenik u poeziju, pokušavajući da pročita ono što je Džoni prećutao između redova. U svoje jednostavne, i često kratke, stihove uspevao je da ugradi surovost života, borbu za pravdu, buntovništvo, duhovitost, beskrajnu tugu, religiju i ljubav. Jedan od njegovih najupečatljivijih, i najkontroverznijih, stihova „I shot a man in Reno just to watch him die“ iza sebe krije duboko promišljanje autora. Glavno pitanje koje je Keš sebi postavio pre nego što je napisao pomenuti stih je „Koji bi bio najgori mogući razlog da čovek ubije čoveka?“ I zaista, koji to gori razlog postoji od čiste spoznaje da nekom oduzimaš budućnost i da gledaš kako ispušta poslednji dah? A kada smo već kod pesme „Folsom Prison Blues“, nemoguće je ne pomenuti Kešovu sposobnost da se poistoveti sa potlačenima, nesrećnima i zatvorenima i da u svojoj glavi odmašta čitave priče i romane.

Nedugo nakon „zatvoreničke“ pesme, Keš nam je 1956. godine pokazao da i te kako ume da napiše i ljubavnu pesmu. „I Walk the Line“ je kratka i jednostavna pesma koju je Keš posvetio svojoj prvoj supruzi Vivijen. Pesma se može tumačiti kao borba između moralnog porodičnog čoveka i poročne slabe individue koju izazivaju iskušenja koja je okružuju. Iz stihova „You’ve got a way to keep me on your side. You give me cause for love that I can’t hide. For you I know I’d even try to turn the tide. Because you’re mine, I walk the line“ zaključujemo da je porodični čovek pobedio.

U narednim godinama Keš je otpevao još nekoliko upečatljivih ljubavnih pesama poput „I Still Miss Someone“, „The Way of a Woman in Love“, „It Comes and Goes“ , „Flesh and Blood“ i „You Beat All I Ever Saw“. Bez obzira da li je pisao ljubavne balade ili živahne kantri himne, Keš je to radio vrlo nepretenciozno, ne namećući svima na nos da je zapravo to što piše prava umetnost koja bi se, kada bismo oduzeli muziku, mogla čitati na književnim večerima izazivajući uzdahe kod dama i divljenje kod gospode.

Iako se prvobitno upustio u muziku kao kantri pevač sa primesama gospela, kako su godine prolazile on je stvarao jedinstven „Keš“ zvuk u koji je uključivao i folk, soul, rockabilly i blues, pa se on danas smatra članom elitnog kluba osnivača rokenrola, što je i razlog njegovog uvođenja u Rock ‘n’ Roll Kuću slavnih 1992. godine.

Krajem 60-ih godina Džonijevim „divljim“ danima došao je kraj kada je (1968.) zaprosio Džun Karter i sa njom stvorio jednu od najlepših ljubavnih priča na javnoj sceni ikad. Sama činjenica da je njihov brak trajao 35 godina, sve do smrti Džun Karter, to potvrđuje.

Kada je već uveliko bio među najvećim američkim zvezdama, 1971. godine objavljuje protestnu pesmu „Man in Black“ koja se smatra krunom njegovih dotadašnjih radova. Zaista, veliki deo Kešovih pesama je na ovaj ili onaj način govorio o nepravdi, korupciji, neravnopravnosti i generalno o protivljenju „statusu quo“. „Man in Black“ je spojila sve te pesme u poruku koja nikad nije bila ličnija. Pesma je odgovor na pitanje zašto u vreme šljokica i ekstravagancije (kada je i Elvis prešao iz džinsa i košulje u „cirkuska“ odela) Džoni nosi samo crno.  A odgovor je tako jednostavan: za potlačene, siromašne i gladne.

Tridesetak godina kasnije, i godinu dana pred svoju smrt, Keš izdaje album „American IV: The Man Comes Around“  (četvrti u seriji albuma koji su počevši od 90-ih pomerili njegovu karijeru sa mrtve tačke) na kome se našla pesma „The Man Comes Around“ za koju kaže da mu je trebalo najviše vremena da napiše (čak devet meseci). U pitanju je dramatična kompozicija o sudnjem danu sa mnogim biblijskim referencama. Jedno od tumačenja je da u pesmi postoje i dve vrlo lične reference koje se odnose na samog Keša, a to su “whirlwind in the thorn tree” i “it’s hard to thee to kick against the pricks”. Obe sugerišu njegovu konstantnu unutrašnju borbu između Džonija koji “je dobar tip” i Keša koji “izaziva sve probleme”. Pesma je naglašavala Kešovu spiritualnost i posvećenost hrišćanstvu koja je posebno bila prisutna u njegovim zrelijim danima. Njegov već ostareli drhtavi glas, pomalo kroz priču, a pomalo kroz pevanje savršeno dočarava jezu tematike, na način na koji ne bi mogao da je pesma snimljena trideset godina ranije. Kada otpeva da čovek ide okolo, uzima imena i odlučuje ko će biti slobodan a ko okrivljen, i najveći skeptici pognu glavu nadajući se da će biti u prvoj grupi. A ako zatvorite oči dok slušate ovu pesmu, sigurno ćete na njenom kraju čuti trube i videti bledog konja kako vam se približava…

Tokom karijere koja je trajala više od pola veka, Džoni Keš je izdao oko 90 albuma. Ova cifra zvuči dosta neverovatno, ali treba uzeti u obzir da je među njima bilo i specijalnih izdanja (gospel himne, Božićne pesme, kantri klasici, itd.). Pored toga, napisao je i dve autobiografije „Man in Black“ i „Cash: The Autobiography“ kao i jedan roman „Man in White“. Pismo koje je napisao svojoj supruzi za rođendan nakon 26 godina braka proglašeno je za najlepše ljubavno pismo svih vremena. Preminuo je nekoliko meseci nakon supruge Džun Karter, zauvek upisavši svoje ime u istoriju muzike, ali i poezije. Ipak, ljudi kao Džoni nikad ne umiru. Ja ga zamišljam kako u nekom paralelnom univerzumu stoji u crnom odelu, sa gitarom na leđima, pali cigaru, predstavlja se prolaznicima onim čuvenim „Hello, my name is Johnny Cash“ (mada nema tog univerzuma u kom Džoniju treba predstavljanje) i peva u nedogled.

A što se krajeva tiče, ovaj omaž Džoniju najbolje će zatvoriti pesnikove reči: „But the trees that I planted still are young. The songs I sang will still be sung“. Cash, Johnny. „Forever Words“, 2016.

Ostavite komentar: