Gospodari pesme: Princ univerzuma, Freddie Mercury

U septembru 1946. godine planeta Zemlja dobila je jednog od najznačajnijih stanovnika koji je njom ikad hodao. I ne, to nije bio nikakav političar, revolucionar, a ni naučnik. Bio je to Farok Bulsara, koji se rodio u Zanzibaru i sticajem okolnosti završio u Engleskoj gde je 1970. godine osnovao jedan od najvećih bendova u istoriji muzike, Queen.

Šta reći o Frediju Merkjuriju, a da nije već rečeno? Gotovo da ne postoji osoba na svetu koja nije čula za ovog neverovatno harizmatičnog prerano preminulog frontmena, ali kada se govori o njemu uglavnom su u pitanju ili njegov moćan vokal ili hipnotišući nastupi.

Ono što isto tako znamo, ali često zaboravljamo, to je da je Fredi bio i jedan od glavnih tekstopisaca benda Queen i da je „skrojio“ neke od najupečatljivijih tekstova u istoriji rokenrola.

Pesme koje tokom dve decenije rada pisao se u mnogome razlikuju i teško je naći jednu karakteristiku koj ih sve povezuje, što samo govori o tome koliko je višestruko talentovan umetnik bio. U svojim najboljim trenucima umeo je da napiše moćnu društvenu kritiku, epsku fantaziju, ali i ljubavnu tragediju.

U julu 1973. Queen su objavili svoj prvi album za koji je Fredi napisao dve pesme. Jedna od njih bila je i „My Fairy King“ iz koje je on zapravo i uzeo Mercury kao prezime („Oh mother Mercury, look what they’ve done to me“). Tekst je inspirisan pesmom viktorijanskog pesnika Roberta Browninga „The Pied Piper of Hamelin“, koja je u stvari interpretacija stare bajke „Čarobni frulaš“, a stihovi  “And their dogs outran our fallow deer; And honey-bees had lost their stings; And horses were born with eagles’ wings” su direktno preuzeti iz Browningove pesme. „My Fairy King“ odlikuju ista razigranost i bajkovitost karakteristična za Browningove stihove. Fredi, pripovedač kakav se posle njega nije rodio, izmaštao je zemlju gde se konji rađaju sa krilima orlova, gde pčele nemaju žaoke i gde se peva zauvek, i nama ne preostaje ništa drugo no da verujemo da on sada živi upravo u takvoj zemlji.

Godinu dana kasnije, na albumu „Queen II“ pojavila se pesma „Seven Seas of Rhye“, koja je na prvom albumu bila predstavljena samo kao instrumental. Ovoga puta uzbudljiva kompozicija propraćena je tekstom koji je pokazao da je Fredi bio odrastao čovek koji je uspeo da sačuva ono što svi mi kad tad u procesu odrastanja izgubimo – maštu. Postoje priče da je „Rhye“ zemlja koju su Fredi i njegova sestra izmislili kada su bili deca u kojoj je on bio kralj. Ova pesma bila je njegov povratak u tu zemlju i proterivanje svih onih koji pokušavaju da upravljaju njegovim životom.

„Fear me you lords and lady preachers
I descend upon your earth from the skies
I command your very souls you unbelievers
Bring before me what is mine
The seven seas of Rhye”

Seven Seas of Rhye (Queen II, 1974)

Album „Sheer Heart Attack“ iz 1974. donosi Queenu prvi međunarodni hit za koji je tekst napisao niko drugi do Fredi Merkjuri. U pitanju je „Killer Queen“, pesma o profesiji koji bismo danas nazvali „elitna prostitucija“, napisana  u formi iskričave marketinške kampanje i sa dozom kabare atmosfere. Ovo je inače jedna od retkih pesama za koju je Fredi napisao tekst pre muzike.

Dolazimo do verovatno najboljeg albuma koji je ovaj bend ikada snimio, i ne samo zato što se na njemu nalazi besmrtna „Bohemian Rhapsody“. „A Night at the Opera“ je album prepun demonstracije moći, i što se tiče tekstova i muzike. Ovde se Fredi naročito iskazao pesmom „Love of My Life“, ali koliko god njen tekst mogao da se svrsta u vrhunsku poeziju, toliko ona ostaje u senci one jedne pesme koja će uvek biti, ne samo najbolje od Queena, već najbolje od muzike. Ono što je Mona Liza za Da Vinčija, Uliks za Džejmsa Džojsa, Četiri godišnja doba za Vivaldija, to je „Bohemian Rhapsody“ za Fredija Merkjurija. Muzički, ovo delo je najbliže čistoj genijalnosti. Kombinujući horsko pevanje, klasičnu rok baladu, operski segment i hard rok, Queen nas u šest minuta vodi kroz jedinstveni emocionalni tobogan. Ali ne treba zanemariti značaj lirike u ovoj kompoziciji. Horsko pevanje „Is this the real life? Is it just fantasy?“ od samog početka nas uvlači u neki drugi svet, kada shvatamo da ovo nije samo pesma: ovo je priča, ovo je biografija, ovo je roman, ovo je film… Nakon toga kao iznenađenje dolazi deo kada Fredi otpeva „Mama, just killed a man“. Teško je poverovati da tako zvuči neko ko je upravo ubio čoveka, ali sve ostalo što sledi: pokajanje, tuga, pomirenje sa sudbinom daje nam do znanja da narator jeste čovek koji traži majčinski oproštaj za užasno delo, što je donekle i u skladu sa Fredijevim tradicionalnim vaspitanjem i važnom ulogom ženske figure u njegovom životu. U operskom segmentu imamo borbu različitih likova (Scaramouche, Beelzebub) za naratorovu dušu, dok je hard rok deo nabijen besom i buntom. Završava se tako što tenzija koja je polako građena kroz celu pesmu napokon opada sve dok ne stigne do potpune predaje „nothing really matters to me“.

A Day at the Races“ došao je kao logičan naslednik albuma „A Night at the Opera“, prateći filmografiju braće Marks. Za ovaj album Merkjuri je napisao četiri teksta, od kojih se po popularnosti izdvajaju “Good Old Fashioned Lover Boy” i “Somebody to Love”, a po veštoj lirici “The Millionaire Waltz”.

“Bring out the charge of the love brigade
There is spring in the air once again
Drink to the sound of the song parade
There is music and love everywhere”

The Millionaire Waltz (A Day at the Races, 1976)

Sa šestim studijskim albumom “News of the World” Queen su skrenuli od progresivnog zvuka i okrenuli se više ka mejnstrimu, iako se ne može poreći da su očuvali nešto tipično njihovo što ih čini različitim od svakog drugog benda. Na njemu su se našli hitovi poput “We Will Rock You”, “Spread Your Wings” i “We Are the Champions”, za čiji je tekst zaslužan niko drugi do Fredi. Iako nikada nije doživela kultni status kao mnoge druge kompozicije Queena, pesma “My Melancholy Blues” napisana i komponovana od strane Fredija Merkjurija predstavlja poseban prilog zaostavštini Fredija kao tekstopisca. Nenametljiva po svojoj prirodi, sa jednostavnim stihovima i već million puta “sažvakanom” temom raskida, ova, više jazz nego blues, numera svakom rečju izaziva emociju koja se duboko urezuje u sećanje.

“Don’t try and stop me
‘Cause I’m heading for that stormy weather soon
I’m causing a mild sensation
With this new occupation
I’m permanently glued
To this extraordinary mood, so now move over
And let me take over
With my melancholy blues”

My Melancholy Blues (News of the World, 1977)

Naredni album “Jazz” podelio je kritičare. Dok su ga u Americi smatrali “dosadnim i elitističkim” (Rolling Stone), u Britaniji je viđen kao “duhovit” (The Guardian), i po njima štampa, naročito američka, nije shvatila vic. Bilo kako bilo, na ovom albumu našao se jedan od najvećih hitova benda ikada “Don’t Stop Me Now”, koji je pre dve godine proglašen za najveseliju pesmu napisanu u poslednjih 50 godina. I za ovu pesmu tekst je napisao Fredi Merkjuri.

The Game”, album koji je inače poznat po tome što je na njemu bend prvi put koristio sintisajzer, objavljen je 1980. godine. Po muzici i tekstovima se prilično razlikovao od svog prethodnika i činilo se da mu nedostaje onog što je Queen oduvek činilo velikim bendom, a to je eksperimentisanje. Što se tekstova tiče, ni oni se nisu naročito proslavili, mada je Fredijeva pesma „Crazy Little Thing Called Love“ dostigla status hita i jedne od najpoznatijih pesama i dan danas.

Nešto kasnije iste godine objavljen je album „Flash Gordon“ koji je predstavljao soundtrack za sci-fi film „Flash Gordon“. Usledio je „Hot Space“ koji je i po kritičarima i po fanovima bio umetnički najlošiji album Queena. Ipak, dve dobre stvari su proizišle iz ovog izdanja – duet sa Dejvidom Bouvijem „Under Pressure“ i „Thriller“ od Majkla Džeksona, koji je bio inspirisan upravo ovim albumom.

The Works“ koji je izašao 1984. godine malo je popravio dotadašnji niz neuspeha i podario svetu mnoge sjajne pesme. Što se Fredijevih tekstova tiče, na ovom albumu našla se numera „It’s a Hard Life“ za koju su Brajan Mej i Rodžer Tejlor rekli da im je njegova omiljena pesma.

„Yes it’s a hard life
In a world that’s filled with sorrow
There are people searching for love in every way
It’s a long hard fight
But I’ll always live for tomorrow
I’ll look back on myself and say I did it for love“

It’s a Hard Life (The Works, 1984)

Međutim, album koji je predstavljo pravo iskupljenje benda, došao je dve godine nakon „The Works“. Bio je to „A Kind of Magic“ objavljen 1986. godine i baziran na soundtracku za film „Highlander“. Iako zasluge za jednu od najupečatljivijih pesama na albumu, „Who Wants to Live Forever“, pripadaju Brajanu Meju, Merkjuri se ovde istakao impresivnom „Princes of the Universe“. Sa ovim tekstom Fredi se vratio svojim počecima i oživeo dečačku maštu tipičnu za „My Fairy King“ i „Seven Seas of Rhye“.

„I am immortal,
I have inside me blood of kings,
I have no rival,
No man can be my equal,
Take me to the future of your world,
Born to be kings,
Princes of the universe,
Fighting and free,
Got your world in my hand,
I’m here for your love and I’ll make my stand“

Princes of the Universe (A Kind of Magic, 1986)

Godinu dana kasnije, na albumu „The Miracle“ po lirici se istakla pesma „Rain Must Fall“. Ovde Merkjuri piše da bez obzira koliko je život divan i uzbudljiv, loše stvari se ponekad dese svakom. Važno je uzdići se iznad njih i pratiti svoje srce. Bar to tako zvuči iz ove perspektive, a i sam Fredi je vezano za značenje svojih tekstova rekao „ako ti nešto vidiš u tome,  onda je to stvarno tu“. Interesantno je to da je ova pesma objavljena upravo godine kada je Fredi saznao da boluje od side.

„I can see it in your stars
Life is so exciting,
Acting so bizarre
Your world is so inviting
Playing really cool
And looking so mysterious
Your every day is full of sunshine
But into every life a little rain must fall.“

Rain Must Fall (The Miracle, 1987)

Poslednji studijski album objavljen dok je Fredi bio živ, „Innuendo“, poseban je po mnogo čemu. Bio je prvo mesto na top listama širom sveta. Snimljen je u periodu kada je Fredi bio osetljivog zdravlja. Za Queen značio je povratak korenima – kompleksne muzičke kompozicije i tvrđi zvuk. Iako je Fredijev glas bio prilično oslabljen zbog bolesti, nosio je neku posebnu emociju koja se do tada nije mogla čuti. Što se tekstova tiče, Fredi je napisao samo dve pesme samostalno („Delilah“ i „Don’t Try So Hard“), dok je sa ostalim članovima benda učestvovao u pisanju kompozicija „Innuendo“, „I’m Going Slightly Mad“, „All God’s People“, „The Hitman“ i „Bijou“. Po kombinaciji teksta i muzike naslovna numera se najviše ističe, dolazeći zapanjujuće blizu standardu koji su postavili sa „Bohemian Rhapsody“, ali ipak, nerealno je očekivati da će se bilo koja pesma ikada vinuti u takve visine.

„While the sun hangs in the sky and the desert has sand
While the waves crash in the sea and meet the land
While there’s a wind and the stars and the rainbow
Till the mountains crumble into the plain“

Innuendo (Innuendo, 1991)

Devet meseci nakon objavljivanja albuma „Innuendo“ Fredi Merkjuri je preminuo od komplikacija usled upale pluća. Album „Made in Heaven“ objavljen je četiri godine nakon njegove smrti. Jedina pesma na ovom albumu za koju je Fredi napisao i tekst i muziku bila je „A Winter’s Tale“, dok je za „Mother Love“ napisao samo tekst.

„So quiet and peaceful
Tranquil and blissful
There’s a kind of magic in the air
What a truly magnificent view
A breathtaking scene
With the dreams of the world
In the palm of your hand“

A Winter’s Tale (Made in Heaven, 1995)

Tokom svoje karijere Fredi je izdao i dva solo albuma, „Mr. Bad Guy“ i „Barcelona“ na kojima su se, između ostalih, našle i pesme „There Must Be More to Life than This“ i „Barcelona“.

Teško je naći reči da se opiše neko ko se rečima igrao kao rekvizitima, a da se ne ode u jednu od dve krajnosti – previše kičasto ili nedovoljno dostojno Fredijevog lika i dela. Uprkos tom riziku, važno je reći da je Fredi Merkjuri bio i jeste vanserijski talenat, vanvremenska ličnost i umetnička duša prevelika za našu skučenu galaksiju. Tog novembra 1991. godine svi smo, bili mi svesni toga ili ne, izgubili nekog vrlo važnog; nekog ko je bio dovoljno hrabar da bude ono što jeste i da se pojavi pred stotinama hiljada ljudi sa ogoljenom prelepom emocijom; nekog ko je živeo punim plućima i davao celog sebe onom što voli; nekog ko je pesmom kolonizovao svet i krunisao sebe za „kraljicu“ planete – od 1970. pa do kraja vremena.

Sam Fredi je jednom rekao: „Ja neću biti rok zvezda. Ja ću biti legenda.“ I bio je u pravu. Sa krunom na glavi koja jedino njemu pristaje, napustio nas je i otišao u legendu. Šou se možda nastavlja, ali posle Fredija i bez Fredija, nikad više neće biti isti.

Ostavite komentar: