Gospodari pesme: Mračni identitet i zlokobnost hrapavog baritona – Mark Lanegan

Mark William Lanegan, “The Dark” ili “godfather of grunge“, kako ga neki nazivaju, jedan je od najaktivnijih muzičara u prethodnih 30 godina, Rođen je 25. novembra 1964. godine u Ellensburgu, Washington. Svoju karijeru započeo je 1984. godine u, kako se kasnije pokazalo, izuzetno važnom i uticajnom, ali i potcenjenom bendu Screaming Trees. Njegovi članovi su bili i Gary Lee Conner, Van Conner i Mark Pickerel. Slove za Kumove grungea zajedno sa bendovima Melvins, Mudhoney, U-Men, Skin Yard, Soundgarden, Green River i Malfunkshun. Oni su zajedno grupisani u tada novo formirani muzički pravac, iako su bili više povezani lokacijski nego žanrovski.

________________________________________________________________

I think a myth is created from truth.

___________________________________________________________________

Između 1986. i 1996. godine, kada je grunge scena bila u cvatu, Mark Lanegan je sa Screaming Trees objavio čak sedam studijskih albuma. Muzički stil ovog benda može se opisati kao psihodelični hard rock. Lanegan je u njemu počeo kao bubnjar, ali po njegovim rečima vrlo loš, te su ga naterali da peva. Pevanju ga je podučavao gitarista bendaParalelno uz rad sa  Screaming Treesima, Lanegan započinje solo karijeru i 1990. izdaje prvenac “The Winding Sheet” koji se izrodio iz svirki sa prijateljima muzičarima  Kurtom Cobainom, Krist Novoselicem i Markom Pickerelom pod nazivom Leadbelly Sessions. Sa ovog albuma Izdvojile su se pesme “Ugly Sunday” , “Down in the Dark” kao i “Where did you sleep last night”, tradicionalna pesma originalnog naziva “In the Pines”, koja se našla i na legendarnom Nirvaninom MTV Unpluggedu.

Premda su Screaming Trees nakon objavljivanja šestog albuma Sweet Oblivion” 1992. godine zabeležili značajan komercijalni uspeh, ipak su ostali u senci popularnijih mlađih kolega koji su upravo u njima tražili inspiraciju. Singl sa tog albuma “Nearly Lost You” postala je njihova najpoznatija pesma na čemu mogu da se zahvale pre svega Cameronu Croweu i kultnom filmu “Singles snimljenom u Seattleu 1992. godine.

1996. godine sledi album “Dust”, a 1999. godine Screaming Trees ulaze u studio u pokušaju snimanja njihovog osmog albuma. Nažalost, umesto njegovog objavljivanja, oni objavljuju raspad benda 2000. godine. Ipak, album je pod nazivom “Last Words: The Final Recordings” ugledao svetlo dana 2011. godine pod nezavisnom etiketom bubnjara Baretta Martina. Last Words je zaista ono kako je nazvan, svojevrsni oproštaj Screaming Treesa. Otvaranje gitarskog rifa prve pesme “Ash Grei Sundai” na ovom albumu ima prepoznatljivi zvuk Screaming Trees, svaki član zvuči savršeno, Laneganov vokal je u centru vrlo mekan i zaista je nemoguće ni na trenutak osetiti previranja koja su u to vreme vladala među članovima benda.

U pauzama između snimanja i turneje sa Screaming Trees, Lanegan je nastavio svoj solo rad, te je 1994. godine izdao svoj drugi album “Whiskey for the Holy Ghost”, koji je okarakterisan kao ozbiljniji, konkretniji i zaokruženiji od prethodnika. Ovo je jedan od najmračnijih i najtežih Laneganovoh albuma. U kakvom je stanju bio Lanegan u periodu snimanja albuma, govori i priča da je producent Jack Endino morao fizički da se obračuna sa njim jer je u trneutku rastrojstva hteo trake sa snimanja da baci u reku. Pesmama sa ovog albuma poput “Borracho” i “Pendulum”, on nastavlja da se probija u mračniju stranu ljudskog iskustva. Album otvara “The River Rise” koja je korišćena u grunge dokumentarnom filmu “Hype!” iz 1996. godine. Van Conner je upravo u njemu izjavio:

________________________________________________________________

There may have been tons of bands in Seattle, but the Screaming Trees were a ton of band.

___________________________________________________________________

Jedna od najpopularnijih pesama sa ovog albuma “Kingdoms of Rain” snimljena je ponovo kao singl na albumu Soulsaversa, 2007. godine. Sa njima je radio i na albumu “Broken” (2009).

Laneganov solo stil u potpunosti se razlikuje od muzike Screaming Trees. Specifičan je senzibilitetom, vrlo akustičan, setan, duboko intiman, sa jedinsvenošću hrapavog baritona obojenog viskijem i nikotinom, u mračnoj atmosferi, a koreni muzike koju stvara dolaze od tradicionalnih formi, naslanjajući se na blues nasleđe. Inspiracija mu je gotovo uvek životni blues koji ga je pratio od najranijih dana i detinjstva u ruralnoj, religioznoj zajednici. Na prvo u nizu odvikavanja od droge, zbog koje je bio i hapšen, Lanegan je otišao još pre 18. godine. U toku jednog od njih upoznao je i Vana Connera sa kojim je kasnije osnovao Screaming Trees. U međuvremenu je razvio isposnički imidž čoveka odevenog u crno, jedinstvenog heroja alternativne muzike koji je uspeo da deo sebe sakrije od javnosti i u isto vreme zadrži svoj mračni identitet. Šta god da je hteo da se o njemu sazna Lanegan je govorio i govori u svojim pesmama.

1995. godine sarađuje sa Mad Seasonom na albumu “Above”. Ovaj bend iz Seattlea 1994. godine su osnovali članovi Alice in Chains, Pearl Jam i Screaming Trees, a zanimljiv je podatak da su se i njegovo članovi upoznali na rehabilitaciji, Smrću basiste Johna Saundersa, a potom i frontmena Laynea Staleya, bend se raspao, no preživeli članovi su se odlučili ponovo aktivirati 2012. godine sa Laneganom na čelu.

1998. godine izlazi Laneganov treći album “Scraps at Midnight”. U pozadini njegovog nastajanja, odvija se borba sa zavisnošću i učestala odvikavanja, što nagoveštava i samo otvaranje, tj. prva pesma sa albuma “Hospital Roll Call” . U njoj se ponavlja broj jedne od soba i kojoj je Lanegan bio tokom odvikavanja. “Last One In The World” je pesma koja je posvećena preminulom Layneu Staleyju, frontmenu benda Alice in Chains, koji mu je bio kao brat.

________________________________________________________________

“He was like a brother to me and I couldn’t be more sad. I always hoped that it wouldn’t happen.”

___________________________________________________________________

Četvrti album “I’ll Take Care of You” je Laneganov prvi cover album a izlazi 1999. godine. Na njemu su obrađene pesme  Tima Hardina, Bookera T, Bucka Owensa i drugih. Možda i najslušanija od njih je pesma po kojoj album i nosi naziv, a koju je oruginalno snimio Brook Benton.

Mnogima je Lanegan poznat po radu sa Queens of the Stone Age. 2000. godine započinje saradnju sa njima, i pridružuje im se na snimanju albuma “Rated R“, koji je ostvario značajan komercijalni uspeh. 2001. godine ujedno započinje i rad na svom petom albumu “Field Songs”. Kratko nakon što je on objavljen, Lanegan postaje stalni član Queens of the Stone Age. Sa njihovim uspehom i njegova samostalna karijera došla je u fokus šire publike.

Na albumu „Field Songs”, prisutan je Laneganov odlazak u eksperimentalne vode kada je muzička forma u pitanju, mada ona u osnovi ostaje blues. Jedan od primera je pesma “No Easy Action”, gde su prisutni i  elementi Srednjeg Istoka. Pored sirovo snažnih pesama poput “Low” iDon’t Forget Me” koje su većina na albumu, album sadrži i dve balade “Kimiko’s Dream House” i “Pill Hill Serenade”, koja je možda i Laneganova najtužnija pesma. Pesma “Fix“ koja zatvara album bila je dobar pokazatelj u kakvom će svetlu svet videti i čuti Lanegana tri godine kasnije na albumu „Bubblegum“. 

________________________________________________________________

Basically I’m always singing about the same stuff whether it’s in a loud or quiet outfit.

___________________________________________________________________

Sa Queens of the Stone Age je snimio još dva albuma “Songs for the Deaf ” (2002) i “Lullabies to Paralyze” (2005), a zadržao se kao njihov stalan član sve do 2005. godine. 2003. godine sa prijateljem Gregom Dullijem, frontmenom ponovo okupljenih The Afghan Whigs započinje rad na zajedničkom projektu nazvanom The Gutter Twins. Ova dva muzičara sarađivala su mnogo puta a čak i živela zajedno. Dulli je jednom prilikom izjavio da Laneganu duguje svoj život jer ga je upravo on spasio kada mu je kokain umalo okončao život. Ta hemija koja vlada između njih dvojice rezultirala je albumom „Saturnalia“ iz 2008. godine, koji se smatra jednim od najboljih u njihovim karijerama. Radi se albumu koji uspeva da vam drži pažnju od prve do zadnje pesme. Lanegan sarađuje i u Dullijevim Twilight Singersima. 

2004. godine Lanegan je našao vremena i da snimi svoj šesti album “Bubblegum”, koji je komercijalno njegov najuspešniji i smatra se vrhuncem njegove karijere. Na njemu su gostovali Josh Homme, PJ Harvey, Nick Oliveri, Duff McKagan i drugi. Na ovom spisku se našla i njegova bivša supruga Wendy Rae Fowler sa kojom je uradio duet “Bombed”, a koja je sada u bendu We Fell to Earth. “Bubblegum” je snimljen u periodu kada je Laneganova heroinska zavisnost eskalirala. Svaka pesma, tačnije svaka reč ovoh 15 pesama snimljenih u trajanju od 49 minuta, koje su ovde otpevane, zvuči kao da mu je jedna od poslednjih. Svojom svojom silinom i emocijom Lanegan uspeva da slušaoca zgrabi i uvuče duboko u svoj mračni svet. Njegov vokal ovde podseća na veliku i opasnu zver, usamljenog vuka, ozbiljno ranjenog, koji za to ne mari, koji je spremani  da se ugrize u sopstveno meso ako je to potrebno. Najdirljivije na ovom albumu su balade “Strange Religion”, “Come to Me” (duet sa Isobel Campbell) i “Morning Glory Wine”. 

Jedna od najneobičnijih Laneganovih saradnji bila je upravo sa Isobel Campbell (zvali su ih “lepotica i zver”), bivšom pevačicom škotskih Belle and Sebastian. Sa njom je snimio albume “Sebastian Ballads of the Broken Seas” (2006), “Sunday at the Devil Dirt” (2008) i “Hawk” (2010). Neki od najlepših dueta sa njih su “Ramblin’ Man”Come On Over (Turn Me On)”“Come Undone”, na kojima se Markov vokal pokazao kao vrlo prilagodljiv, istovremeno lak i težak, grub i nežan, a savršena sinergija između njega i Isobel je gotovo opipljiva.

Lista muzičara koji su imali tu sreću da im mračno-harizmantični vokal Marka Lanegana obogati izdanja je predugačka, a neki od njih su: Moby, Earth, Bomb the Bass, Soulsavers, UNKLE, Mad Season, Slash, Duke Garwood, Melissa Auf der Maur, Martina Topley Bird…

________________________________________________________________

The ability to play with different people is infinitely fascinating to me.

___________________________________________________________________

2012. godine izlazi Laneganov sedmi album, a drugi sa njegovim bendom “Blues Funeral”, koji prikazuje Lanegana u malo drugaćijem, elektronskom svetlu u odnosu na sva prethodna izdanja. Mračniji nego pre, povučen do krajnjih granica, ali sa neverovatnom dozom ubedljivosti u glasu, na ovom albumu je uspeo da pokaže da se uspešno borio sa demonima koji su ga pratili tokom dobrog dela mračnog blues realizma. U samom pisanju pesama se koristio više elektronskim podlogama nego kako je ranije činio gitarom ili klavirom. Iako u osveženom ruhu i dalje je to onaj intinmni Lanegan koji progovara o svojim demonima i tamnim kutovima duše. Na albumu se ističu pesme “Grey Goes Black”, “Bleeding Muddy Water”,  “Riot in My House” i svakako pomalo zastrašujuća ljubavna pesma “The Gravedigger’s Song”.

Naredne, 2013. godine Lanegan objavljuje svoj drugi cover album “Imitations”. Inspiracija su mu ovaj put bili country i lounge muzičari. Komentarišući šta ga je navelo na ovakav potez, Lanegan je objasnio da su mu njegovi roditelji još kao klincu puštali ploče Sinatre, Andy Williamsa i Dean Martina i da je oduvek hteo da snimi ploču koja će imati isti vajb kao one. S obzirom da je sad jesen, poslušajte poslednju pesmu sa albuma “Autumn Leaves”, koju je prvi snimio upravo Andy Williams.

________________________________________________________________

There’s just so little mystery left in music or film. It was all that was magical to me as a child.

___________________________________________________________________

Deveti studijski album “Pantom Radio” Lanegan objavljuje 2014. godine. I dalje su njegova specifična boja vokala i ravnodušni stav glavni aduti kao i eksperimentisanje s aranžmanima, uz pokoji prizvuk osamdesetih ili savremene elektronike. Svaka od pesama iz ove mračno-poetične radionice  zvuči kao žanrovski nezavisan komad gde se smenjuju electro-goth na “Floor of The Oceantrip-hoperski momenti na “The Killing Season”,te  tmurni mračnjački tonovi u možda i najboljoj pesmi sa albuma “I Am The Wolf”. Po njoj će dobiti naziv i Laneganova prva zbirka poezije sa pričama o pesmama iz 2017. godine. Tu si i nežni ljubavni vapaji u pesmama “Torn Red Heart “i  “Waltzing in Blue” koje pokazuju i onu mirniju, romantičniju stranu ovog albuma.

________________________________________________________________

If tears were liquor/ I’d have drunk myself sick.

___________________________________________________________________

Deseti album “Gargoyle” ugledao je svetlost dana krajem aprila ove godine, i u startu pokupio samo dobre kritike. Radi se o jednom od Laneganovih najboljih albuma. Prisutna je i dalje elektronska strana kao i uticaji post panka iz osamdesetih i nojz/shoegaze elementi. Pesma koja je najavila album “Nocturne” u biti je najavila i da će lirika, sam vokal i cronerski način pevanja na ovom albumu biti maestralni, kao što je to bio slučaj sa albumom „Bubblegum”. Frenetična pesma “Beehive” je jedna od najupečatljivijih sa ovog albuma, poseduje zarazan refren i melodiju koja tera na ples. Bol, usamljenost i gubitak su teme koje dominiraju, pogotovo u prvoj polovini albuma (“Death’s Head Tattoo”,” “Drunk on Destruction”) što još jednom potvrđuje da Lanegan stvara najbolje pesme kada se u pripremi terena okruži darkerskom simbolikom. Međutim, druga polovina albuma koji uglavnom sadrži laganije pesme (osim “Drunk on Destruction”) nagoveštava tračak nade i optimizma, pogotovo pesma “Old Swan”.

Lanegan će četvrti put nastupiti u Beogradu  7. novembra, a dan ranije u Zagrebu. Prethodno je održao tri rasprodata koncerta u beogradskom Domu omladine (2012, 2013, 2015). Naš savet je da ga, ako ste do sada, ovaj put nipošto ne propustite. Jedinstven je na celokupnoj muzičkoj sceni, a njegov vokal jedan je od najupečatljvijih u istoriji rock ‘n’ rolla.  Gospodin “The Dark” stoji rame uz rame sa legendama poput Leonarda Cohena, Johnnyja Casha, Neila Younga…koji, kao i on zaslužuju duboki naklon.

________________________________________________________________

I have been a provoker and I’ll probably always be one in the public arena for the rest of my life.

___________________________________________________________________

Jedan komentar o “Gospodari pesme: Mračni identitet i zlokobnost hrapavog baritona – Mark Lanegan

  • nevermind

    U knjizi koju je objavio ove godine, sam je rekao da je pesma ‘Last one in the world’ posvecena , kako je rekao, coveku koga je voleo kao blizanca, Lejnu Stejliju.

    Reply

Ostavite komentar: