Gospodari pesme: Hroničar boemskog života, Tom Waits

Tom Vejts je često nazivan jednim od najvećih pesnika u svetu muzike, ali kada je upitan da li on sam sebe smatra pesnikom, oštro se protivio ovoj “etiketi”. Sebe opisuje kao “profesionalnog prisluškivača i posmatrača”, pre nego kao pesnika. Da bi bio dobar tekstopisac kaže da mora da bude pomalo i “privatni istražitelj”. Ako mu i damo za pravo, mada ga ne možemo otpisati kao pesnika, jer po stihovima nije daleko od Bukovskog, mogli bismo reći da je Vejts pripovedač, hroničar boemskog života, koji se ne boji da zaviri u ispijene čaše viskija, prepune pepeljare i mračne uglove ljudske duše.

________________________________________________________________

Sebe opisuje kao “profesionalnog prisluškivača i posmatrača”, pre nego kao pesnika. Da bi bio dobar tekstopisac kaže da mora da bude pomalo i “privatni istražitelj”.

___________________________________________________________________

Baš poput Bukovskog, Tom Vejts je ukorenio dobar deo svojih tekstova u svet posle-ponoćnih dešavanja. Posebnu pažnju obojica su često pripisivala usamljenosti, “krčmama” i konobaricama. Usamljenost u Vejtsovim pesmama je vrlo specifična. Ne odnosi se obavezno na to koliko je ljudi oko tebe ili pored tebe. To je ona usamljenost koju osoba nosi u sebi i čiji se razlozi kriju unutar te osobe. Usamljenost nije nužno ni nedostatak neke osobe (npr. voljene devojke), to je ona samoća na licu čoveka koji ulazi u bar u dva ujutru tražeći konobaricu za malo utehe na dnu čaše.

________________________________________________________________

Zora, kao često vreme u kojima se dešavaju Vejtsove priče, ne sugeriše novo buđenje i rađanje, već upravo onaj sramotni čas u kome je noć umrla, ili kao što bi ga naš Momo Kapor opisao “jedan jutarnji čas posle svake neprospavane noći kada se dodirne samo dno greha.”

___________________________________________________________________

Zora, kao često vreme u kojima se dešavaju Vejtsove priče, ne sugeriše novo buđenje i rađanje, već upravo onaj sramotni čas u kome je noć umrla, ili kao što bi ga naš Momo Kapor opisao “jedan jutarnji čas posle svake neprospavane noći kada se dodirne samo dno greha. To je onaj trenutak kada se na usnama osećaju posledice duhovitih dosetki, a u grlu skrama gorčine od ludorija i ispovesti, da ne govorimo o griži savesti dok se gleda pošteni narod kako upravo odlazi na posao.“

Vejts se nikada nije plašio da u svojim pesmama pokaže ružniju stranu života, stavljajući u njih kao ključne motive uništene živote, beznađe, prostituciju, pijance, gangstere, prevarante, neuspehe, gubitak, žaljenja, obmanu… i sve to natopljeno u alkohol i prekriveno zavesom od gustog duvanskog dima.

________________________________________________________________

Vejts izlazi iz tih okvira i postaje superiorni pripovedač koji manipuliše metaforama, sinematičkim prikazima i pesničkim slikama.

___________________________________________________________________

S obzirom da je napustio srednju školu, Tom je sam naučio da svira klavir. Njegovu posvećenost muzici, prvi put je široj publici predstavio 1973. godine, svojim prvim studijiskim albumom “Closing Time“. Prva pesma koja je učinila njegov glas prepoznatljivim jeste “Ol’ 55“. Neki kritičari su bili vrlo kreativni u opisu posebnosti njegovog glasa govoreći da je “namočen u burbon, ostavljen da visi u sušioni mesa nekoliko meseci, onda iznešen van i pregažen automobilom”. Odmah nakon prve pesme ostavlja publiku zatečenom, i “prisiljava” ih da upamte taj “burbonski” glas. “I Hope I Don’t Fall in Love with You” prva je pesma gde on sebe predstavlja kao poetu, romantičara. Nagoveštava nam da će tokom cele karijere donositi sve bolje i bolje stvari, koje ćemo uvek sa istim zadovoljstvom slušati. Miran ritam, divno grub glas i božanstveni tekst glavne su karakteristike ovog kompozitora. Viski, cigare i neki poseban svet koji nam on stvara i prikazuje, opčinjavaju nas i prisiljavaju da gledamo svet njegovim očima. Vejtsova percepcija je možda jedna od najautentičnijih bluz percepcija. Pored dosta genijalnih stvari na ovom albumu kao što su: “Ice Cream Man“, “Martha“, “Little Trip to Heaven” i mnoge druge, album se završava istoimenom pesmom “Closing Time”. Mešavinom džeza i Tomovog bluza, u kojoj se osećanja iskazuju samo kroz muziku, bez teksta, ovaj muzičar iz Kalifornije ostavlja u napetosti do sledećeg albuma.

Godinu dana nakon prvog (možemo ga slobodno nazvati) remek-dela, Vejts izdaje novi album pod nazivom “The Heart of Saturday Night“. Objavljen u pravo vreme za atmosferu albuma – u oktobru – daje hladnoći potpuno drugačiji smisao. Možda je to čak i njegov album koji ima najviše džeza u sebi. Opisujući nam njegovu subotu, kroz pesme kao što su: “Semi Suite“, “San Diego Serenade“, Tom nam pokazuje prelepe ulice i intenzivne osećaje. Poezija, koja se pevuši, uz pratnju mirnog i gracioznog klavira osvaja srca širom planete. Kada prošetamo sa duhovima subotnje večeri, ne možemo izaći iz tog sveta. “The Ghosts of Saturday night (After hours at Napoleon’s Pizza House)” je priča koju kada slušamo, možemo videti ovog pripovedača ispred nas, sa cigaretom u jednoj, a čašom u drugoj ruci, u udobnoj fotelji, ispod prigušene svetlosti kako nam sa velikim dostojanstvom govori o nečemu šta nam se čini stvarnim. Njegov glas miluje naš pripit pogled, a njegov pogled probija našu dušu.

Jedno od najvećih dela ovog muzičara, izašlo je “na videlo” 1978. godine. Romantično-pogubljeno-grubo pevanje i melanholične note glavna su srž ovog albuma. “Romeo is Bleeding” je pesma koja prikazuje malo brutalnijeg i moćnijeg Toma. Sama priča ove pesme je veoma jedinstvena. Ako se ne tumači bukvalno u njenom fokusu je “žestoki momak”, vođa ekipe koji se prikazuje jakim i neustrašivim. Ipak, sve je to samo fasada, a Vejtsov Romeo u stvari prolazi kroz dubok emocionalni bol. Zatim, jedno od najboljih pisama ikada: “Christmas Card from a Hooker in Minneapolis“. Njegove varijacije glasa tokom čitanja tog pisma natera vas da osetite nekakvu jezu, mržnju, ali i ljubav u isto vreme. Kroz slušanje razumemo kako se on nosi sa takvom pričom njegove poznate “drugarice”. I bez obzira na sve putokaze, i sve poučne stvari, svejedno je izabrao pogrešnu stranu puta – “Wrong Side of the Road”.

Nakon par izdanja pod izdavačkom kućom “Asylum Records”, Tom Vejts potpisuje ugovor sa “Island Records”, i prvi album sa njima izdaje u septembru 1983. godine: “Swordfishtrombones“. Kao i svaki album, tako i ovaj ima svoju priču. Malo grublji nego prethodni, Tom još više razara sve oko sebe. Njegov pijani glas, čvrst ritam i sedam numera obeležili su ovo delo. Američki muzički magazin Spin proglasio je ovaj album za drugi najbolji album svih vremena. Ovo i ne treba da začudi jer su se na njemu našla izuzetna ostvarenja poput “Soldier’s Things”, “Gin Soaked Boy” i “Town with No Cheer”. Jedna od numera koja se najviše istakla na albumu je “16 Shells from a Thirty-Ought-Six”. Stihovi su razigrani, gotovo bajkoviti (na neki uvrnut “vejtsovski” način), a tekst je takav da se može protumačiti na milion načina, ali i dalje ne doći ni korak bliže onome što je pesnik, ili u ovom slučaju, pripovedač zapravo hteo da kaže. U svojoj suštini, pesma je o opsesiji nečim, o dostizanju nečega što se čini nedostižnim, pa bila to besmrtnost, muzičko umeće, inspiracija ili sama smrt.

Drugo remek-delo sa ovom izdavačkom kućom, a osmo Vejtsovo jeste “Rain Dogs“. Zatvorenih očiju, naslonjen na gospođu koja “umire” od smeha, postavlja pitanje: “Je li je sve oko njega mračno ili svetlo?”. Možda oba. Numera koja je pod istim nazivom kao i album, sa svojim ritmom za đuskanje uz ogledalo i čašu vina, pored kamina vodi u svet između svetova gde je sve dopušteno. Generalno, ovaj album se smatra sredinom trilogije u koju su uključeni i: “Swordfishtrombones” i “Frank’s Wild Years“. “Rain Dogs” dobio je 21. mesto u 100 najboljih albuma 1980. godine od strane šasopisa Rolling Stone. “Singapore”, “Clap hands”, “Midtown” i “Gun Street Girl” su samo neke od pesama kojima je to zaslužio. Poslednja imenovana ističe se po stihovima za koje muzika nije potrebna. Može da funkcioniše nezavisno od nota kao priča o neobičnoj ljubavi sa nesrećnim ishodom.

Šesnaesti po redu i poslednji za sada album, objavljen 2011. godine, “Bad as me” Vejts je izdao sa izdavačkom kućom “ANTI-“. Nominovan je za Gremi nagradu za najbolji album alternativne muzike i tako je još jednom dokazan njegov kvalitet kao umetnika. Na ovom albumu našle su se mnoge pesme pogodne za lirsku analizu. Među najkraćima ali i najupečatljivijima je “Back in the Crowd”. U svoje četiri strofe pesma uspeva da ostavi gorko-slatki ukus zapostavljenog ljubavnika, ali i da opčini zaraznom romansom. “Hell Broke Luce” podseća nas da album u stvari nosi naziv “Bad as Me” a ne neko romantično ime. Ova pesma donosi lavinu besa, anksioznosti, opasnosti i zbunjenosti. U njoj Vejts vrlo slikovito prikazuje užase rata, post-traumatskog stresa i emocionalne ožiljke koji ostaju posle njega.

“Oduvek sam smatrao da su pesme filmovi za uši” rekao je Vejts u jednom intervjuu, pa zato i ne čudi što je većina njegovih tekstova formulisana kao filmske sekvence u kojima su likovi jasno definisani, a radnja se dešava hronološki. Sudeći po tome, možemo dati Vejtsu za pravo da on možda i nije poeta u nekom smislu te reči koja ga stavlja u jasne okvire. Vejts izlazi iz tih okvira i postaje superiorni pripovedač koji manipuliše metaforama, sinematičkim prikazima i pesničkim slikama. Postaje hroničar vremena i situacija o kojima niko ne želi da priča, i o kojima je, u suštini, nemoguće pričati bez cigare u jednoj i čaše viskija u drugoj ruci, a on to nikada drugačije nije ni radio.

________________________________________________________________

Some day I’m gonna be gone and people will be listening to my songs and conjuring me up. In order for that to happen, you gotta put something of yourself in it. Tom Waits

___________________________________________________________________

Ostavite komentar: