Goribor

Evo je banja

Izdavač: Dancing Bear/Odličan Hrčak, 6.4.2012.

Producent: Edi Cukerić

Žanr: alternative/electro/stoner rock

Trajanje: 83:53

5.0/5

Ocena

Tokom svoje karijere, Goribor je pratila ta (ne)sreća da materijal koji je stvaran tokom određenog vremenskog perioda bude distanciran od perioda kada je objavljen. Naredni po redu studijski album benda Evo je banja, objavljen marta 2012. godine za hrvatski Dancing Bear u formatu duplog albuma, pokušaj je zatvaranja tog začaranog kruga.

Već je dobro poznata priča kako je Goribor postao najbolji hrvatski izvozni proizvod srpskog porekla: demo snimci iz kućne radinosti koje je bend pravio još od sredine devedestih objavio je DIY izdavač Slušaj Najglasnije! (iza koga se krije Zdenko Franjić) posle čega su uspešno nastupili na pulskom Art & Music festivalu na kome su upoznali producenta Edija Cukerića, koji im je dao priliku da probir starog materijala dorade u profesionalnim studijskim uslovima i da materijal objave kao sada već kultni album prvenac Goribor iz 2007. godine.

Već u to vreme bend je imao novi materijal koji je silom prilika ostao na listi čekanja zbog predstojeće promocije albuma Goribor, tokom koje su postepeno počeli da izvode i te nove pesme. Tako se proklestvo viška materijala „u rukavu“ nastavilo u narednih pet godina da bi svetlost dana konačno ugledao dupli album šaljivog naziva Evo je banja marta 2012. Samim tim epitet „nov materijal“ je još jednom doveden u pitanje, a da ironija bude veća, većina tekstova pesama sa „Banje“ se takođe pojavila u zbirci pesama Ne možeš mnogo ali možeš malo koju je frontmen Aleksandar Stojković „St“ obajvio tokom 2009. godine.

Zadatak koji je postavljen albumu Evo je banja nije nimalo lak. S obzirom na količinu pozitivnih kritika prošlog albuma i činjenice da u sadašnjem trenutku Goribor ima status kultnog albuma i nagradu za najbolji srpski rock album objavljen posle 2000. godine od strane jednog renomiranog webzina, prevazilaženje famoznog sindroma drugog albuma dobija sizifovske proporcije. Da stvar bude još gora, bend, samouvereno ili iz neznanja, bira da naslednik „onog“ albuma bude dupli i to sniman u postavi sa novim gitaristom i bubnjarem.

Stvari ipak postaju mnogo jasnije posle prvog kontakta sa samim albumom. Viljuška sa omota albuma pretenduje da u domaćoj rock ikonografiji postane preoznatljivi simbol Goribora koliko recimo prizma sa omota The Dark Side of the Moon Pink Floyda u stranoj. Dužina trajanja albuma, skoro 84 minuta muzike, i nije drastično veća u odnosu na prethodnika, koji traje desetak minuta kraće, i ovog puta naglašava instrumentaciju i veću upotrebu živih instrumenata na račun elektronike. Iako manje nego na prošlom albumu, elektronika je i dalje prisutna (i dalje “kompjuter svira blues”) i to u dovoljnoj meri da zadrži spoj analognog i digitalnog koji je inače zaštitni znak Goribora.

Upravo taj spoj je ona spona koji ovako raznovrsni materijal drži na okupu i gradi jednu smislenu dvodelnu celinu. Instrumentalni intro „Vožnjica“ otvara album u maniru neminovno sličnom starijem instrumentalu „Gori“ sa demo albuma Hoću kući iz 2005. „Magična vazdušasta tekućina“ introa uvodi slušaoca do „Burle“, plesno-psihodeličnog ugođaja sa orguljama à la Ray Manzearek i bas pratnjom à la Andy Rourke. Naglasak na plesnim ritmovima je prisutan na albumu i u narednim kompozicijama „Moje misli“, prožete bogatom upotrebom slide gitara, a naročito u prvom singlu sa albuma „Uzalud se budiš“.

S druge strane, bend se latio i akustičnih instumenata pa programska „Kiša“, u svojevrsnom stoner jazz stilu kombinuje klavirske i duvačke sekcije sa fenomenalnim solo deonicama gitarista Željka Ljubića Pitija i novajlije u bendu Miroslava Užarevića Uže. Akustičnih gitara nije bilo na Goriborovim izdanjima još od Ono što te ne ubije to te osakati i neprežaljene „Lepote“ (koja nije našla svoje mesto na prvencu) te akustična balada „Grad“, poput „Kiše“, pokazuje potencijal benda u upotrebi akustičnih instrumenata koji treba eksploatisati na narednim izdanjima. Duvačkih deonica ima i u najzanimljivijem komadu na albumu „Ljubavi moja“, tragikomičnoj pesmi o emotivnom vezivanju, koja je, iako tek nedavno objavljena, postala jedan od koncertnih favorita publike.

O St-u, čoveku koji je merio pH vrednost života na svojoj koži, i njegovoj poetici ne treba puno reći. Monotonost modernog života opisana u „Drobilici“ neminovno dovodi do teških stihova iz „Svi ti ljudi“, a obe svojom jednoličnošću prožetom malignom upotrebom raštimovane violine odnosno usne harmonike vode do talasne dužine onog unutrašnjeg nemira iz koga su izašli „Bez“, „Ko sam“ ili „St blues“. „Bez“ čak dobija nastavak na ovom albumu u bluesu „Prati i čuti“. Ipak treba reći da Stojković nije pesimista što se može videti iz narativne „Tren“, ljute „Niko nije kriv“ ili najstarije sa albuma „Početka“, sa odličnom vokalnom interpretacijom gošće Dijane Vidušin.

Album zatvara tema „Ne računajte na nas“ koja koristi dosta recikliranu frazu još iz osmadesetih godina, te je možda bilo bolje da je bend razradio stihove „Ovo nije zemlja za nas; ovo nije zemlja za sve naše ljude“ iz St-ove knjige, što bi verovatno izazvalo onu reakciju koju „Ne računajte na nas“ na žalost ne uspeva da izazove kod (makar ovog) slušaoca. Ipak, ni to nije dovoljno da upropasti utisak o ovom fenomenalnom albumu koji je na više frontova triumfovao nad prethodikom i ušao u konkurenciju za jedan od najboljih duplih albuma ovog govornog područja.

Spisak pesama:

CD 1 (43:09)

1. Vožnjica (5:38)
2. Burle (5:00)
3. Kiša (6:43)
4. Moje misli (4:07)
5. Grad (6:17)
6. Drobilica (5:18)
7. Početka (6:28)
8. Svi ti ljudi (3:08)

CD 2 (41:31)

1 Ti i ja (6:21)
2. Uzalud se budiš (5:48)
3. Ljubavi moja (6:33)
4. Niko nije kriv (4:48)
5. Prati i ćuti (5:22)
6. Uzimam (5:27)
7. Tren (5:15)
8. Ne računajte na nas (1:57)

Ostavite komentar: