Goran Tanevski (ex Mizar): ‘Muzikom razobličavam svoja najintimnija osećanja’

goran_tanevskiBivši vokal kultne makedonske grupe Mizar Goran Tanevski u razgovoru za Balkanrock upoznaje nas sa njegovim novim projektom, otkriva šta je radio posle raspada bivše Jugoslavije i da li on spada u jugonostalgičare.

BR: Možete li nam reći nešto detaljnije o Vašem projektu (kada ste ga osnovali, gde ste snimali pesme …)?

Goran: Projekat osećam kao živo biće. Jednostavno se rodio. U početku sam pokušavao da surađujem sa raznim ljudima, ali nije išlo. Nisam imao nameru da studiram psihologiju, već da radim muziku. Produžio sam sam, sa idejom da, kada pesme budu gotove, pozovem ljude koji će svojim stilom ili razmišljanjem biti na sličnoj frekvenciji sa mnom. Svako na svoj način. Novi ljudi, nova energija. Smatram da je najveća vrlina i suština ovog projekta to što je otvoren za svakoga ko u sebi ima snage i čistog je duha; ko se spaja sa drugim ljudima i pri tome ne dopušta da bude oboren ego tripovima i frustracijama, već da bude slobodan i da kroz zajedničko stvaranje pronađe više unikatnog u sebi. Polako se okuplja ekipa. Uopšte mi se ne žuri, ali ipak se nadam da ću da okupim “najbolje” iz Makedonije, a možda i šire. Nemam nameru da radim kompromise kakve sam radio u prošlosti. Ili ću da uživam u projektu ili ga uopšte neće biti. Produkciju radim sam, u domaćem studiju (obožavam kada kažem da se zove “home production”).

BR: Kako komentarišete trenutnu makedonsku scenu? Pratite li je?

Goran: Entuzijazam i angažovanost makedonske nezavisne scene je u svom vrhuncu i pored aktuelne tragične situacije na socijalnom i političkom planu. Radujem se što se stvara i razmišlja, pa makar to bila mala grupa ljudi koja vidi i čuje. Samo prošle godine su bila realizovana oko 40 izdanja bez pomoći sponzora, već snagom i hrabrošću da glasno kažeš kako se osećaš. Od hip hopa, do popa, techno-a, punk rocka, savremene klasika, jazz-a… Nije da se ranije nije stvaralo, ali je u zadnjih pet godina broj ljudi koji dižu svoj glas sve veći i veći. To je dobra strana u trenutnoj situaciji. Muzika se arhivira, održavaju se koncerti, ljudi ih posećuju… Mladi ljudi, iskusni muzičari. Nešto se dešava i stvara. E sada, ono što je na početku bila kreativna tenzija i pokretač novih ideja, često postaje rivalstvo. Kao što rekoh, pre nekih pet godina ovde se osetio jak talas nove nezavisne scene koji je pulsirao kao “bratsvo I jedinstvo”. Ali, da bi svako krenuo u potragu svojih million klikova i “like” – ova, morao bi polako i tiho da uhvati nekoga za mali prst, uvo ili paukovu mrežu, zaboravljajući na stvarnost. Ipak, ako ništa drugo, divno je kada imamo o čemu da debatiramo i kada nije tišina.

BR: Šta slušate u poslednje vreme? Koje muzičke žanrove preferirate?

Goran: Nikada nisam gledao muziku preko žanrova, već da li dopire do mene ili ne. Slušam muziku zavisno od atmosfere ili osećanja za kojim možda u tom trenutku imam potrebu. Mogu da se i jednostavno “okrenem” pesmi ptica pri svitanju ili šumu drveća u mirnoj noći.

BR: Verujete li da je danas u muzici već sve “rečeno” ili pak podržavate stav da muzičar, odnosno umetnik, ima prostora da svoje delo prikaže na originalan način?

Goran: Ima. I pored ogromnog broja informacija, potrebno je da čovek (umetnik) uskladi svoja osećanja prema onome što ne čuje, ne vidi, ne okusi i ne pomiriše, kako bi stvorio, realizovao i predstavio svoj jedinstveni svet čula.

BR: Kada pevate – pevate li određenom profilu ljudi – rokerima, vernicima, penzionerima…? Razmišljate li o tome ko je ta jedinka do koje će Vaše pesme doći?

Goran: Uvek sam kretao iz stanovišta da muzika, kao svaki čovek, na kraju pronađe svoju srodnu vibraciju. Naravno, to važi ukoliko život slobodno i bez straha nepoznatog teče kroz vaš duh i telo, i ukoliko ste otvoreni da sa nekim podelite stavove, osećaje, uživanje, harmoniju, stvarnost i vizije. Muzikom razobličavam svoja najintimnija osećanja. A kad se pred nekim jednom svučete – kasno je za sve. Zato i ne razmišljam kome pevam.

BR: Godinama ste se, posle raspada bivše Jugoslavije, bavili organizacijom koncerata u Makedoniji. Recite nam nešto o tom periodu?

Goran: To je samo jedna dimenzija onoga što sam radio od samog početka nove države. Period od 1992. do 2001. godine i moj odlazak iz Mizara 1991. godine – tad je bilo nevreme. Osetio sam da su ljudi totalno nesigurni i uveliko izgubljeni, jer se nije znalo da li je valuta denar, dinar ili marka; u kojoj državi živimo itd. Neko je nešto morao da preduzme. A meni su životni izazovi poput hrane. Najveći deo ostvarenih sredstava bio je namenjen i uložen u koncerte, kako bi podržali i negovali rad i kreaciju domaćih umetnika. Bojim se da ne mogu upotrebiti reč „sponzorstvo“, jer je taj koncept dobio totalno vulgarnu konotaciju. Cilj je bio da unesemo koliko je moguće snage, ljubavi i sredstava kako bi se društvo vratilo u normalu. Sve smo organizovali bez pomoći (ili sa nešto malo) sponzora, bez pomoći države, sopstvenim budžetima, uvereni u to da ljudi imaju mogućnost i prirodno pravo za iniciranje novih načina zabave, razmišljanja i uopšte doživljavanja umetnosti i kulture življenja. Počevši od 1991. pa sve do 1995. radili smo, da ne preteram, barem 80% od koncerata i izložbi u zemlji. Za razliku od novih nadolazećih promotera (“poguranih” od velikih sponzora i države), ja nisam naučio jezik potkupljivanja, misleći (idiotski i naivno) da je primaran budući razvoj države, a ne alavo trpanje u svoje džepove. U svakom smislu I bez skrupule minirali su svaki koncert koji bi pokušao da uradim. Pomirio sam se sa činjenicom da nisam sposoban da jedem ljude da bih ostvario cilj, pa sam prestao da razmišljam u vezi bilo kakve organizacije koncerata. Na kraju sam shvatio, i sebe nazvao Robin Lud. Kradeš od sebe da bi bacio u vetar. Odnos države prema meni se nimalo nije promenio do današnjeg dana. Verovatno bi bili sretni kad ne bih uopšte ni postojao, ali su suviše opsednuti i zauzeti svojim nagonom da uzmu sve za sebe i pod svoje, tako da nemaju vremena da naprave razliku između slobodnog i mrtvog čoveka. Za sada sam i živ i slobodan.

BR: Pravite muziku, slikate… Imate li još neki hobi koji Vas ispunjava?

Goran: Do sada sam imao dosta hobija koji su tiho prelazili u profesiju. Sada se družim i pričam sa biljkama. Upoznajem agrokulturu poput još jednog predivnog i prastarog oblika umetnosti. Pa, videćemo.

BR: U jednom intervjuu ste rekli kako Vi niste deo “industrije koja se bazira na lažima i prevarama”. Šta ste mislili pod tim?

Goran: Često kažem sebi da sam proklet što ne znam da slažem i izmanipuliram samog sebe. Iskreno se ne mogu setiti kada i gde sam izjavio to, ali duboko u sebi se potpuno slažem s tim, jer to kažem sebi svaki dan. Jedino što mogu sa sigurnošću reći jeste da sam komentarisao stanje u svojoj avliji. Makedonija nije ništa novo, princip industrije je isti svuda, samo su negde drugde nule na kraju umnožene. Protivim se direktnim mešanjem potrošačke ideologije u naše živote. To se radi zadnjih 20tak godina, sa ciljem da se oblikuju ljudi kako bi služili nečijim potrebama, plasirajući “copy – paste” muziku i umetnost u bilo kakvom obliku i ne dozvoljavajući, na bilo koji način, ulazak nečeg različitog. Najverovatnije od straha da se kod ljudi ne probudi interesovanje i buđenje. Za tu svrhu se upotrebljavaju mediji i promoteri čiji je osnovni cilj poslušnost i zarada, a ne različitost i progres. Znači – unifikacija svega (gde stade Madona, produžiće Lady Gaga). Oni su samo podnožje piramide.

BR: Kako će biti vizuelno koncepirani budući nastupi, s obzirom da ste, u razgovoru za Balkanrock, izjavili su sve pesme prilagođene koncertnim izvođenjima u vidu kabarea?

Goran: CABARET HEDONIZAM. Hedonizam koji je u životu ljudi postao misaona imenica. Cabaret, gde će u izobilju biti služeni Absinthe i voće. Na neki način – “Absinte mind – Absinthe free” (a ovde imamo jedan od najboljih Absinth-a u svetu). Ljudi imaju osnovno pravo da budu u kontaku sa svojom prirodom, da se osećaju ugodno kad su “goli” i emotivni. Manji prostor, direktna komunikacija sa publikom, vizuelizacija priče, interaktivnost publika – izvođač, sve sam to oduvek želeo da uradim. Što se tiče prostora, pozorište kao opcija otpada. Koncept “Koncert/Cabaret” bi se ponavljao u dosluhu s publikom koja bi i sama u jednom trenutku postala kreativan član projekta s tim da svaki pojedinac pronađe svoj senzibilitet i neka nova prostranstva i iskustva. Svako naredno dešavanje ovog kabarea će promovirati i nove pesme koje bi se izvodile uživo i po prvi put, kao prirodni tok kreiranja I uživanja. Priča bi u osnovi bila “puritanstvo u perverziji” i “perverzija u puritanstvu”, ha ha.

BR: Za slušaoce koji ne razumeju makedonski, možete li mi reći, kojim temama se bavite u novim pesmama poput “Sreken den”, “Buđenje”…?

Goran: “Sreken den” (Sretan dan – nasmejana lica traže spas) i “Buđenje” su moji poslednji tekstovi. Prestao sam da pišem, jer u zadnjih desetak godina više ne mogu da sretnem reči, kao što su ljubav ili sreća. Moje su misli ispunjene gorčinom socijalnog društva, a tekstovi ispunjeni protestom ili sarkazmom. Zbog toga sam zadatak oko tekstova poverio bliskim i veoma talentovanim tekstopiscima (kao na pr. Ascend). Na to sam se odlučio iz dva razloga. Prvi je da i ono što ću napisati, mogu samo da se ponovim, jer ništa se ne menja, a drugi je taj što sam shvatio da je zaista lep osećaj kada uđete u nečiji san koji ujedno budi osećanja koja ste zakopali duboko u sebi.

BR: Zašto ste se odlučili da kompozicije objavite baš na soundcloud-u, a ne za neku izdavačku kuću, u fizičkom izdanju?

Goran: Nikada nisam živeo od muzike, pa ne vidim razlog da počnem sada. Bio sam legenda i “iznalegendovao” sam se. Želim da muzika slobodno cirkuliše tamo gde nađe interesovanja.

BR: Jeste li Vi jugonostalgičar i kako ste, kao muzičar i kao stanovnik velike zemlje kakva je bila Jugoslavija, doživeli njen raspad?

Goran: Kada neko kaže da je nostalgičan, to znači da danas nije sretan. Ne, nisam jugonostalgičar, ali opet, nisam ni sretan. Nikada se u životu nisam borio “protiv” nečega ili nekoga, jer boriti se “protiv” je bezidejnost. Uvek sam se, i još uvek se borim “za”! Za bolje društvo. Nije greh da svako u jednoj porodici želi da nastavi svoj put sam. Ali je veoma loše kada se to uradi uz veliki kredit. Sada se taj kredit vraća u obliku delozacije, ali ne kuće, već cele zemje. A izvršitelji su EU, MMF i Svetska banka. Što je najtragičnije, ova sadašnja društva su za razliku od prethodne “velike zemlje” velika travestija. Imali smo prilike da budemo učesnici u najvećem ” reality show” u svetu od 91′-01′, a ne vidim da smo shvatili nameru “producenata”. Zato se “show “nastavlja. Znači, zajedno ili ne, uvek ćemo deliti istu sudbinu.

BR: U kakvim ste odnosima sa bivšim i sadašnjim članovima Mizara?

Goran: Pristojnim. Svako ko je disao, stvarao ili vrebao oko fenomena Mizar zna jako dobro i duboko u sebi svoj teret ili uticaj. Ali ne vidim razlog zašto bi pričali o tome. Misterija oko Mizara je priča sa hiljadu verzija, ali je nemoguće sakriti se od istine kada otvorenim srcem preslušate muziku Mizara od početka, pa do sada.

BR: Jeste li slušali poslednji njihov album „Deteto i beloto more“. Kako komentarišete hor „Harmosini“ na mesto vokala?

Goran: Kao što već rekoh, svako nosi svoj teret i uticaj, ali zašto pričati o tome? Možete samo saslušati i prepoznati. Ja sam davno pustio priču da putuje u drugačijem pravcu. Prosudite sami.

BR: Možete li da izdvojite nastup koji Vam je posebno drag, i zbog čega?

Goran: Redovno sam na koncertima upadao u stanje transa. Možda se zbog toga sećam malog broja nastupa. Ali, itekako pamtim Dom omladine u Beogradu (mala scena), jer je to bila moja prva promocija izvan Makedonije. Kao i koncert u Kulušiću u Zagrebu, gde sam imao prvo “vantelesno” iskustvo. Bilo je fascinantno gledati samog sebe na bini i ujedno leteti kroz publiku. Takvo nešto mi se ponovilo jedino na Druga Godba u Ljubljani i u Subotici. O ovome prvi put pričam (pišem). Do sada su znali samo moji najbliži.

BR: Prošle godine je vlada Makedonije donela zakon da se turbo folk ne pušta u gradskom prevozu. Na trenutke se čini da neka vrsta „borbe“ protiv šunda ipak postoji. Da li vi delite isto mišljenje I koliko, po Vama, država Makedonija ulaže u kulturu danas?

Goran: Ovo nisam znao. Haha, koja hipokrizija. Ja ga nazivam ” Ministarstvo bez kulture”. Ustvari, najveća borba je ona protiv naprednih ideja, koja je rezultirala masovnim napuštanjem države svih onih kojima je onemogućena perspektiva na osnovu sopstvenih kvaliteta. Takva borba neće prestati, sve dok ima ljudi koji razmišljaju svojom glavom. Već je većini jasno da zemlju vode ljudi bedni duhom. Mislim da ne bih preterao ako kažem da je ova prelepa zemlja na pragu nestajanja (jedini napredak je u tom pravcu). Bio bih sretan kada ne bih bio u pravu. To se ne bazira na sentimentu već na očiglednim analizama. Iz “milošte”, projekat ” Skopje 2014″ nazivam “Svečanim zatvaranjem Makedonije”. Uopšte mi nije lako. Osećam se u p.m.

BR: Majka Vam je Dalmatinka. Možemo li u nekim narednim projektima ili kompozicijama očekivati upliv dalmatinske muzike?

Goran: Nikada se ne bi usudio na takav korak. Da bi razumeo tradiciju, nju treba da udišeš i mirišeš, da budeš deo nje. A ja takvu priliku odavno nisam imao. Ali, gen je gen. Uvek se uzbudim kada čujem Šibensku klapu.

BR: Na koji način ste odlučivali koje pesme će da otpeva baš Vaš, muški, a koje ženski vokal?

Goran: Svaka pesma je našla svog savršenog partnera spontano i bez ikakvih ustanovljenih merila. Ne radi se tu o muško – žensko, iako je ženska energija predivan pokretač i inspiracija. Kada umetnik pronađe ženski deo sebe, oseća se potpunim. Mnogima to nedostaje.

Ostavite komentar: