Good Ol’ Bastards

Fits Nice

Izdavač: Take it or Leave it Records, 20.12.2016.

Producent: Nenad Pejčić

Žanr: alternative rock/stoner rock

Trajanje: 48:48

4.0/5

Ocena

Posle EP-ja “…so many levels” iz 2014. koji nije doživeo svoje zvanično izdanje od strane izdavačkih kuća, alternativni/stoner rok bend iz Knjaževca Good Ol’ Bastards objavio je svoj album prvenac “Fits Nice” sniman u studiju Psyho Threapy, a izdat za izdavačku kuću Take it or Leave it. Produkciju albuma potpisuje Nenad Pejčić (Novembar, Shool Bus…) kome se bend na omotu zahvaljuje na svemu što je uradio za njih i izvinjava na svemu što su oni njemu uradili. Objavljivanje albuma su pratila i dva video spota za pesme “Whiskey eyes” i “Five Quarters“.

U periodu između svog EP-ja i zvaničnog izdanja bend je bio dosta aktivan na svirkama po Srbiji, a mogu se pohvaliti velikim uspehom na Belgrade demo festu 2016. gde su u ukupnom plasmanu osvojili drugo mesto, a po odluci žirija prvo. Good Ol’ Bastards su poslednjih par sezona vrlo postupno gradili vlastiti tok karijere, i imao sam priliku par puta da ih gledam uživo, uverivši se da je reč o bendu koji sa bine zna da isporuči priličnu dozu snažnog i ubedljivog zvuka, ništa manje energije, pokazujući kako se na vlastitom izražajnom terenu snalaze kao riba u vodi, kaže Bane Lokner, rok novinar i jedan od stalnih članova žirija BDFL-a.

Knjaževčani među novinarima i publikom zaista važe za kvalitetan bend kad izađu na binu i oduvaju sve svojim snažnim rifovima i višeglasnim pevanjem, ali je sad došao taj trenutak gde se trebaju dokazati svojim studijskim izdanjem. Album čini 10 kompozicija od kojih su tri već poznate s EP izdanja: “Hangers“, “Mexico” i i “Those Up” (ovaj put pod nazivom “Bentleys and Benjamins“).

Postava koju čine Vladimir Stefanović Pirke na gitari, Ivan Bogdanović Ikši na bassu i Slaviša Jelenković Slave na bubnjevima otvaraju “Fits Nice” sa “Whiskey Eyes” iz koje je i sam naziv za izdanje nastao: Fits nice whiskey ice, those icky picky little lullabies… Glavni gitarski rif fino vozi kroz pesmu, oslonjen na stabilnu bas deonicu i zategnuti bubanj, ali idejno ne predstavlja ništa inovativno, a cela pesma je nedovoljno ubedljiva za početak albuma. Interesantna je promena koja nastaje posle drugog refrena označenog solo bubnjarskim prelazom iz koga bend uleće u stonerski deo pun oštrih činela koje sipaju na sve strane, dok gitara i bas doprinose njegovoj napetosti i energiji.

Već u ovoj pesmi primećuje se jedan od većih problema. Muzičari nemaju baš najbolji izgovor engleskog. Povremeno uopšte ne možete bez teksta ispred sebe razaznati o čemu se peva i poslednje reči često nestaju usled nerazgovetnosti. Bubnjar u svom vokalu često imitira govor američkog juga kako bi doprineo atmosferi pesama, ali se u basistinom vokalu jasno čuje da nije s engleskog govornog područja, što nikako nije dobro. Ako su se već opredelili za stvaranje na engleskom moraju ga dovesti na takav nivo da slušaoci steknu utisak da im je to maternji jezik.

Head Load” počinje agresivnije i sa dosta boljim gruvom nego prva pesma, a bubnjarski prelazi je čine oštrijom i dodatno zanimljivijom. Bubnjevi i gitare su oklopljeni na interesantan i veoma dinamičan način. Zanimljivo je kako se intro pesme pojavljuje ponovo u svom identičnom obliku kao uvod u refren, a opet nakon toga u svojim varijacijama kao nezavisan deo. Refren ove pesme poprilično je pamtljiv i odiše velikom energijom basistinog vokala. Engleski ipak i u ovoj pesmi povremeno para uši.

Treća kompozicija pokazuje drugačiju, sporiju, ali energičniju stranu muzike ovog benda. “Misplaced Reality” ulazi više u okvir doom/grunge žanra nego prethodne numere koje su dosta rokerskije. Počinje interesantnim razlaganjem da bi se posle strofe pretvorila u tonu prljavštine sazdane od morbidnih i teških rifova i tromih bubnjeva, koji će se u svom sledećem ponavljanu uspostaviti kao refren pesme. Ovakva atmosfera ne nestaje do samog kraja, dok muzičari ne prestaju da iznenađuju sa mračnim i energičnim orijentalno-stonerskim idejama. Posebno mesto na albumu ovoj kompoziciji pripada i zbog njene tekstualne dubine koju poseduje, baveći se dvema sferama u ljudskom biću: umom i emocijama koje funkcionišu like brother and sister in the same cradle… holding their hands… breathing together from the start till the end.

Sledeća numera “Five Quarters” nosi naziv po ritmu u kom se nalazi njen glavni rif i za nju je snimljen spot u “old school“ kako bi se pokazalo da je ovo verovatno svirački najkompleksnija pesma na albumu tako da je nužno snimljen svirački spot, bez ikakvog scenarija i prateće priče. Osim interesantnog ritma i uklopljenosti svih instrumenata, ovde postoji i veoma dobro iskorišćeno višeglasje muzičara, pa se u delu kada se muzika gotovo u potpunosti zaustavi, a vokali ostanu da pevaju jezivu melodiju halloing around my stvara tripozna atmosfera u kojoj muzičari zvuče kao da su u toku neke vrste magijskog obreda.

Laganu vožnjicu uz bluesy semi-tones ispresecanu nešto tvrđim rifovima nalazimo u pesmi “Colorful Blues“. Jako zanimljiva fora ovde je uklopljenost muzike i teksta u kom bukvalno postoji najava za to šta će se dalje dešavati. Baby well are you prepared for some havier gain… posle kog se pojavljuje distorzirana gitara koja dolazi kao iznenađenje, a thunder roar from the blusiest sky.

Bentleys and Benjamins” priča nam o bezgraničnosti ljudske pohlepe za novcem i svakim vidom materijalnog bogatstva We need it more, we could get it all, up until its never more, we should get it all, and even more than. I came here to sniff something but there was nothing to sniff, so… prethodi snažnom stonerskom intro rifu koji podseća na 1000mods i ostale grčke stonere, da bi nakon toga uleteo razigrani ritam bubnjeva i gitara u kom se oseća uticaj Kyuss i QOTSA. Najjači adut ove pesme je ipak njen upečatljiv i napet refren i atraktivan kraj sa režajućim urlikom.

Početak “Hangers” dodatno podseća na nešto što bi se moglo naći u starim radovima QOTSA i maltene da možete zamisliti Džošov vokal preko ove deonice. Ova publici već sa EP-ja poznata stvar poseduje popriličnu masivnost zvuka pogotovu u refrenskom delu, ali u strofama često postaje dosadnjikava i predvidiva. Takođe, njen brejk nije ni blizu interesantan i moćan kao u nekim prethodnim numerama.

STP” iliti “So Tiny Pickles” od starta kreće da gazi instrumentalom. Pokazuje se kasnije da će intro biti i refrenski deo kao u “Whiskey Eyes”. Kao iznenađenje dolazi stonerski deo koji značajno usporava tempo sa zanimljivim i melodičnim bas deonicama koje se nisu ovoliko isticale u snimcima ostalih pesama. Ovaj deo je idejno odličan, ali aranžmanski je predug tako se gubi početna ideja i pesma se na silu vraća u refren.

Pesma u kojoj glavni vokal pripada bubnjaru, “Got some color“, počinje slaganjem gruva samo bas gitare i bubnjeva, da bi se sa vokalom uključila i gitara. Ovo je možda najdosadnija kompozicija na albumu. Krasi je nekoliko zanimljivih bubnjarskih prelaza i gitarskih i bas ukrasa, ali je aranžmanski i dinamički neupečatljiva i ravna.

Intro za poslednju pesmu “Mexico“ napravio je bend Fluid Underground ovaj put nazvan Los Fluidos Undergroundosu koji peva refren zavijajućim vokalima. Pirke otvara sa “glibavim“ rifom na koji agresivno uleću Ikši i Slave. Strofe su pokrivene interesantnim akordima na gitari i šarenolikom bas deonicom koje spajaju utegnuti i sigurni udarci bubnjeva. Aranžmanski je ovo najzrelija pesma benda. Vokali su sjajno uklopljeni, a numera iako najduža na albumu, nikako ne pušta slušaoca da odluta zahvaljujući dobroj organizaciji delova i načinom na koji raste ka samom kraju, ošamarivši vas posle svakog pojačavanja na instrumentima.

Dosta pesama na albumu, nažalost, poseduje slične aranžmane i ideje te se stoga na prvo slušanje ne može jasno razaznati niti zapamtiti šta ste baš čuli u kojoj. Tako da se nekako kao glavne i najatraktivnije izdvajaju one koje pomalo izlaze iz aranžmaskih okvira, kao što su “Misplaced Reality”, “Bentleys and Benjamins” i poslednja pesma “Mexico”. Ipak, oni su tek na početku te će se stoga njihov lični pečat sigurno razvijati s narednim izdanjima.

Bastardsi stupaju zvanično na muzičku scenu i izlaze iz etikete demo benda ovim glasnim i snažnim ostvarenjem. Bend je pokazao da svojom energičnom i upeglanom svirkom dosta dobro barata i kad je u pitanju prenošenje energije iz studija na traku, a ne samo na nastupima na kojima su već poznati kao jedan od kvalitetnijih bendova. Na ovom albumu ima dosta rifova kojima nećete moći da se oduprete i ostanete mirni, ali i deonica koje će vas ubacivati u neki mirniji čil osećaj.

Spisak pesama:

  1. Whiskey Eyes
  2. Head Load
  3. Misplaced Reality
  4. Five Quarters
  5. Colorful Blues
  6. Bentleys and Benjamins
  7. Hangers
  8. STP
  9. Got some Color?
  10. Mexico

3 komentara o “Good Ol’ Bastards – Fits Nice (2016)

Ostavite komentar: