Gloriozna pobeda beskonačne sile zvane rokenrol – Divlje Jagode, Monster Truck i Deep Purple u zagrebačkoj Areni

Deep Purple; foto: Visual Studio

Avanture su jedan od najpoželjnijih i najlepših životnih sastojaka. Posebno u slučaju ako od momenta kada postanete svesni sebe, počnete mahinalno da gajite averziju prema brojnim i ustaljenim normama i konvencijama i sebe nipošto ne pronalazite u toj sferi, ali je zato ceo jedan svet, koji je samo čekao pogodan trenutak da ga vi otkrijete i da vas on toplo primi, bio tu na dohvat ruke – da, pričamo o svetu rokenrola.

Avanture u koje će vas on odvesti neretko predstavljaju pravi materijal za film, a jedna od takvih se, po ko zna koji put, desila i autorki ovog teksta koja će neretko, po cenu profesionalnosti, dopustiti sebi da je emocije i subjektivnost (opravdana!) ponesu kroz redove koji slede, ali imaćete razumevanja za to – kada pred njom samo izgovorite ime Deep Purple, znajte da je to pojam koji od davnih dana gaji status relikvije – dakle, prisustvovati koncertu takvih velikana je, zapravo, hodočašće, a o tome je zaista nedopustivo pisati na generičan, šablonski način. Čak i kada se pomenuta pristrasnost stavi na stranu, činjenica je da se u zagrebačkoj Areni sinoć odvio istinski spektakl, sa tri aktera koja su, svaki u svom maniru, dala doprinos da 16. maj 2017. godine načine danom, večeri i jutrom za pamćenje. Večno i već sada duboko urezano. Ali, krenimo redom.

Približavanje jednom novom mestu, u kojem znaš da će se odviti nešto za čim odavno izgaraš, uvek je uzbudljivo, adrenalinsko iskustvo, ali kada u međuvremenu saznaš da je ulaz otvoren sat vremena ranije od najavljenog, onda se volja za obilaženjem, fotografisanjem i istraživanjem tog mesta naglo gubi, a glavni cilj momentalno postaje, pa, jasno je koji – užurbano ući unutra i zauzeti što bolju poziciju. Tada je, u tek prosečno popunjenoj Areni, gromko odzvanjala, nabojem ispunjena, Želim Da Te Imam, a na bini su led probijale, shodno svojoj aktuelnoj sezoni, Divlje Jagode. Kako su stranice istorije rok muzike i kulture, između ostalih, u svetu ispisivale i zvezde sinoćnje večeri, to je isti proces koji su Jagode „obavljale” kada je u pitanju jugoslovenska edicija. Sa stažom dugim četiri decenije i pesmama koje su odavno ušle u antologiju, jedina situacija u kojoj je legitimno njih staviti kao predgrupu je verovatno samo jedna poput ove. Iako se atmosfera u toj tački samo počela zahuktavati, bend je, očigledno posebno motivisan prilikom, bio na visini zadatka.

Birajući top numere iz svog raskošnog repertoara, sledeća na redu je bila poletna “Ciganka”, potom “Kap Po Kap”, a  onda je usledilo nešto sasvim neuobičajeno, maksimalno pozitivno konotirano, a pitanje je da li to uopšte i treba naglašavati budući na to da su se u roku od par minuta na bini pojavile dve žive legende, dve kultne ličnosti – Andy LaRocque i Tony Martin. Skorašnja Zeletova saradnja sa njima je dovela i do toga da svojim neočekivanim gostovanjem, ova dva muzičara, koja su velikim delom svoje karijere izgradili davnih ’80-ih godina bivajući članovi King Diamonda i Black Sabbatha, uveličaju ne samo nastup Jagoda, nego da celokupno veče obogate svojim prisustvom i daju mu svetsku, veličanstvenu notu. Usledila je “Headless Cross” u izvođenju sedam sjajnih umetnika i prožeta maestralnim solažama (šta drugo i očekivati od dva virtuoza?), kao i “Dying For Love”, tokom koje je Tony briljirao. Za kraj je, naravno, ostavljena neizostavna i uvek dobrodošla “Motori”, ovaj put otpevana od strane dva pevača, pošto se izgleda dojmila Tonyju u dovoljnoj meri da je odlučio da joj podari i svoj lični pečat. Uz srdačnu zahvalnost prisutnima, bend je okončao svirku, a kako se ubrzo počelo skupljati sve više publike, postalo je jasno da smo sve bliži… znamo čemu. Ali na putu do te finalne destinacije, imali smo još jednu stanicu podobnog naziva – Monster Truck.

Oko 20 časova binu su okupirala četiri momka iz Kanade, četiri furije koje su svečano potvrdile ono što iritantni pesimisti neretko osporavaju – rok, onaj čistokrvni, bezobrazni, snažan i neumoljiv, i te kako je živ i još uvek ima svoje vrsne predstavnike, a zahvaljujući njima sinoć su svi prisutni u to mogli da se uvere – i uživaju. Od prvog tona prve pesme, “Why Are You Not Rocking”, krenulo je isijavanje obilja parališuće energije koja teško da je nekog mogla ostaviti apatičnim. Iako su na sceni tek oko šest godina, Monster Truck je sastav koji odaje utisak daleko iskusnijih muzičara koji, što je uvek jedna od suštinskih stvari kada je bilo koja grupa u pitanju, čine besprekorno usklađenu, savršeno komplementarnu celinu koja je istrajna u svojoj nameri da ceo svet, na vrlo drčan način, upita upravo to – why are you not rocking?! Dobivši zadovoljavajući feedback od publike, nastavili su da nižu numere među kojima su se našle i “Don Tell Me How To Live”, “The Enforcer”, “Sweet Mountain River” itd. i svaka od njih je prezentovala genijalan spoj – mlade snage koji izvode performans u stilu nekog revolucionarnog benda na sceni pre mnogo decenija, u onom periodu kada je hard rock bio tek na početku formiranja svoje čvrste pozicije na svetskoj mapi – ta pozicija je danas zacementirana, ali uvek je poželjno dograđivati je.

Ubedljiv highlight njihovog nastupa je bila skoro desetominutna, blues tvorevina “For The Sun”, gde je pevač demonstrirao svu snagu svog raskošnog, eruptivnog vokala, na koji su se idealno nadovezivale očaravajuće hammond i gitarske deonice, a sve to je predstavilo MT u najboljem mogućem svetlu. Vođeni smo, dakle, samo ka jednom zaključku – njihovih pet minuta slave tek dolazi, a da su svoju karijeru zaista započeli nekada davno, možda bi sinoć upravo oni bili to glavno ime. No, kako nas je i poslednja stanica uspešno odvela do željene tačke, vreme je da se poklonimo i počnemo jer bina je sada spremna da ugosti Njih, jedne od glavnih krivaca za trajno i nepopravljivo izmenjene životne tokove nebrojenih ljudi širom planete, guilty as charged, Deep Purple.

Svaki čovek je tokom svog postojanja, uglavnom sasvim neočekivano, prisustvovao momentu koji mu je, iako tad toga možda nije bio u potpunosti svestan, predstavio svojevrsnu prekretnicu i predodredio put kojim će se nadalje kretati. Uzrast u kojem se to desi varira od individue do individue, ali ako ste osoba koja je to doživela kao vrlo mlada i još od tada oseća sveobuzimajuću potrebu da činiocima tog akta izrazi beskrajnu zahvalnost i oda počast uživo –  ako su ti činioci Deep Purple, a vi se konačno nalazite na par metara od njih, da li je uopšte moguće naći adekvatne izraze da opišu stanje u kojem se vaš organizam tada nalazi? Verovatno da nije.

Izlazeći na binu jedan po jedan, držeći svoje instrumente koji su odavno postali njihov integralan deo, dočekani glasnim ovacijama hiljade i hiljade prisutnih, Britanci su, po ko zna koji put u svojoj poluvekovnoj karijeri, bili spremni da svima nama pokažu i dokažu ko su, šta su, i zašto nisu „samo” jedna od centralnih figura rokenrola, već istinske ikone. Otpočevši koncert sa “Time For Bedlam”, koja je naslovna sa njihovog novog albuma “Infinite”, prirodno se nametnulo kratko i jednostavno pitanje – kako? Kako, kada je prosek godina članova 70, oni ne samo da su sposobni da izdaju još jedan kvalitetan album, nego su, što je verovatno još važnije, sposobni da održe show od preko sat vremena tokom kojeg se, ni u jednoj sekundi, nije osetila izmorenost, odrađivanje i sviranje tek reda radi? Vidno raspoloženi, nasmejani, voljni da prirede pravi spektakl u svom stilu, Purple je momentalno prešao na čuvenu “Fireball”, čiji je bubnjarski intro, sa zadivljujućom snagom Iana Paicea, potresao celu Arenu, a naravno i sve u njoj. Uprkos problemima, verovatno tehničke prirode, koji su prouzrokovali pojedina ispadanja, ipak je bilo veliko zadovoljstvo čuti ovaj dragulj iz njihovih zlatnih dana, na koji se odmah potom nastavio jednako buran “Bloodsucker”, takođe dočekan uz vidno oduševljenje, posebno brojnih starijih fanova koji su momentalno krenuli da evociraju uspomene.

Niz započet sa “Uncommon Man” (sa prethodnog albuma) i dve nove, “Johnny’s Band” i posebno “The Surprising”, prožeta nestvarno tužnom i hipnotišućom melodijskom linijom, možda, i očekivano, nije recipiran sa jednakim žarom jer je opšte poznato da u ovakvim situacijama većina preferira da čuje “one dobre stare stvari”, ali bendu se mora priznati da, u skladu sa nastupom, ni sam novi album nije produkt stvoren tek da se popuni diskografija, već da ekipi i dalje ne jenjava inspiracije da kreira novitete u kojima se, zapravo, prilično oseća duh tih pomenutih starih stvari – da li onda može bolje?

Presek se napravio sa legendarnom “Lazy”, čiji režeći uvod na Hammondu ledi krv u žilama, a Ian Gillanov trud da karakteristične visoke registre izvede najbolje što je u mogućnosti je svakako ovaj momenat načinio jednim od najblistavijih. Strujanje kroz setlistu, tokom koje je u kontinuitetu Steve Morse vodio ljubav sa svojom gitarom, nastavilo se sa “Birds Of Prey” i “Hell To Pay”, a ove dve trake su formirale pravi muzički most koji nas je preveo ka usijanju – atmosfere, benda i publike, jer sve što je nadalje usledilo je – gloriozno. Tu glorioznu etapu otpočeo je Don Airey svojom solo tačkom tokom koje se vrlo lako dalo zbuniti – da li se ovde radi o hard roku ili pak klasičnoj muzici? Odgovor je – maestralna sinteza to dvoje. Kako se radi o visoko obrazovanom pijanisti, ispostavilo se kao krajnje prirodno da u svoj način sviranja on implementira upadljive, delikatne klasične fraze i od toga stvori fenomenalan paket koji je, najblaže rečeno, ostavio bez daha.

“Perfect Strangers”, čije prodorne Hammond deonice su istog časa unele duh pokojnog Jona Lorda, izazvala je lavinu oduševljenja, isto kao i naredna, “Space Truckin’”, tokom čijeg izvođenja je, uz veselo poskakivanje i osmehivanje Rogera Glovera, mnogima od nas rođenih previše kasno da tome svedoče, dala približnu sliku njihovih heydays nastupa kojih su se, ponovo, mnogi prisutni srećom mogli i zaista prisetiti. Kada je došao red na “Smoke On The Water”, vanvremenski i esencijalni hit, nastao je sveopšti delirijum. Kako drugačije, zar ne, ipak se radi o himni jednog vremena, jednog pokreta, jedne kulture, himni koja je Deep Purple uzdigla na nesaznatljive visine. Kraj koncerta koji to, jasno, nije zapravo bio, uveo je na setlistu i onu neizbežnu pesmu publike – “WE WANT MORE!”. To more se uobličilo, kako je i bilo očekivano, kroz tri bisera koja su pečatirala veče na teatralan način.

Epohalne “Highway Star”, “Hush” i “Black Night”, majstorski iznete i upotpunjene bass solom, i nas su lansirale u vrtoglave visine i tada, više nego ikad pre, učvrstile svest o tome čemu mi, zapravo, prisustvujemo – slušanju, gledanju i celovitom upijanju ljudi koji su svojevremeno postavljali standarde, razbijali barijere, definisali muziku koju volimo i iza sebe ostavile milione sledbenika i idolopoklonika. Topli rastanak sa bendom, ovaj put pravi, označio je kraj manifestacije čiji ko god je bio deo – neka zna da mu je biografija sada obogaćena blagom.

Silne hiljade ljudi, među kojima su dominirali prekaljeni, okoreli fanovi, brojni mladi, tinejdžeri, zaljubljeni parovi, roditelji sa decom koji tim potezom uvek daju nadu u bolje sutra – svi oni sinoć su se okupili da bi jedan običan utorak pretvorili ne u neobičan, nego nesvakidašnji. Koliko god pretilo da zvuči preterano i možda pretenciozno, prisustvovanje jednom ovakvom dešavanju ispisuje stranice naših ličnih istorija, a kada na tim stranicama imate nešto ovako, vi ste srećan čovek. Divlje Jagode će još dugo nastaviti da “žare” svojim “Motorima”, Monster Truck će tek da se sladi plodovima velike slave, a Deep Purple? Deep Purple je, kako i samo ime novog im čeda kaže, Infinite. Sebe su urezali u sve bitne sfere postojanja, ali nadasve su se urezali u srca mnogih. I tamo ostaju. Beskonačno.

2 komentara o “Gloriozna pobeda beskonačne sile zvane rokenrol – Divlje Jagode, Monster Truck i Deep Purple u zagrebačkoj Areni

  • litlly begy john

    ne znam sta ce od tebe biti bolje:kriticar il reporter?al ovo jepredivno ispisano,i zato ti hvala!*(veoma vazno receno:nabijeno emocijama punim ljubavi_)postala si internacionalna reporterka! bravooo

    Reply
    • Darija Đumić Post author

      Balansiracu, uskoro stizu nove kritike :) hvala puno na tako lepim recima! :)

      Reply

Ostavite komentar: