Gitarijada: Pre i posle Marije Šerifović

Muzika iznad korupcije (i politike)

Muzika iznad korupcije (i politike)

Prošlo je sedam godina otkako je Goran Tarlać u tekstu „Gitarijada – Širom zatvorenih očiju“, objavljenom na Popboksu, jedan od dva najpoznatija zaječarska brenda i simbol dugovečnosti roka na našim prostorima nazvao „cehovskim samozaljubljenim sirotinjskim cirkusom čiji je najveći kvalitet to što se dešava samo jednom godišnje“, dodavši da „nije siguran da je ljude koji vole Gitarijadu moguće ubediti u bilo šta: život u buđavoj konzervi je njihova stvar, kao i činjenica što unutra tavore već pola ljudskog veka“. I, ako ćemo pravo, nije mnogo pogrešio.

U vreme kada je Tarlać napisao pomenuti tekst, program najdugovečnijeg rok festivala na ovim prostorima bio je sačinjen, ako ne po ukusu mahom ljubitelja „teškog zvuka“, ono u skladu sa jednim konzervativnim viđenjem rok muzike. A kako je i moglo biti drugačije kada je u to vreme Gitarijada bila neraskidivo povezana sa „Dvestadvojkom“, koja se, reklo bi se iz onoga što se na nedavnom niškom koncertu u njihovoj organizaciji – prvom takvom koji je autor ovog teksta posetio posle dužeg vremena – u pauzama između nastupa izvođača puštalo (Osmi Putnik, Divlje Jagode, Osvajači), veoma malo promenila od vremena kada je potpisnik ovih redova prestao da je sluša. Poslednjih godina, činilo se, stvari idu nabolje. Organizatori Gitarijade uhvatili su korak sa vremenom, pa su u revijalnom delu festivala počeli da nastupaju izvođači za koje ranijih godina nije bilo mesta i koji u trenutku održavanja festivala predstavljaju relevantne pojave na regionalnoj sceni. Istina, Gitarijada nikada nije prerasla u ono o čemu se dugo maštalo, festival koji će zvučnim inostranim imenima privući publiku iz cele Jugosfere i Balkana, no pitanje je koliko bi takva Gitarijada bila održiva.

No mnogi stari problemi su ostali. Neafirmisani bendovi, zbog kojih – često se zaboravlja – Gitarijada i postoji i dalje ne postižu uspehe kakve bi očekivali od pobednika „najvećeg festivala demo bendova u Jugoistočnoj Evropi“. Valja naglasiti da je pomalo preterana tvrdnja da su se od 1974. godine, kada su počele da se vode precizne evidencije o pobednicima, od svih bendova koji su osvajali prvo mesto po izboru publike ili žirija afirmisala tek tri-četiri benda. Istina je nešto drugačija: Zlatni Prsti, Galija, Ogledala, Revolveri, Bjesovi, Kazna Za Uši i Ništa Ali Logopedi već su zauzeli svoja mesta u jugoslovenskom i post-jugoslovenskom rock Panteonu, a nije isključeno da će im se, kada novi naraštaji zaljubljenika u novi talas, teški rok i balkanski džez fjužn ponovo otkriju njihove radove, pridružiti i sastavi poput Pauka, Dr Steela, Zijana i Karizme, koji i danas uživaju kultni status. No kada govorimo o uspesima ispod očekivanih mislimo prevashodno na naše savremenike, a tu se postavlja pitanje: šta se danas, u vreme kada se domaća rok scena i po veličini tržišta, i po mogućnosti da se trguje, i po pažnji mejnstrim medija, ali i po obilju drugih načina informisanja bitno razlikuje od domaće rok scene iz 70-ih, 80-ih, pa i 90-ih godina prošlog veka, smatra uspehom? Možda su očekivanja publike prevelika, a bavljenje rok muzikom na ovim prostorima je danas, više no ikad, stvar zadovoljstva (čitaj: slobodnog vremena). Naposletku, nije da Broken Strings, Infest, Magma i Cotton Pickersi nemaju solidan broj poštovalaca.

motorhead-gitarijadaProblem, dakle, nije ni u teoriji (takmičenju mladih i neafirmisanih rok sastava), ni u praksi (nemogućnosti pobednika takmičenja da postigne veće uspehe), koliko u pratećim pojavama. Recimo – bajkerski skup. Autoru ovog teksta nije sasvim jasno zašto se na skupu motociklista, od kojih, ako ćemo pravo, dobar broj nisu zaljubljenici u rok muziku, i dalje tvrdoglavo insistira. Istina, sada i sam bajkerski skup predstavlja događaj sa nekakvom tradicijom (18 godina, nije to malo), ali takav skup u okviru Gitarijade nema mnogo smisla ako mu muzički program festivala ne odgovara svojom koncepcijom, što, bogu hvala, nije slučaj već nekoliko godina. Zato na Kraljevici i postoji druga bina, na kojoj sviraju tribjut sastavi, i u teoriji su svi sreći i zadovoljni, samo što u praksi nit’ su zadovoljni gorepomenuti motociklisti koji nisu ljubitelji rok muzike, nit’ je zadovoljna publika koja neretko mora da trpi demonstracije nezadovoljstva ovih prvih. A onda, tu je i kašnjenje programa. Da se razumemo, nije idealna ni satnica po kojoj bi program trebalo da se završi u dva izjutra, ali je mnogo gore njeno nepoštovanje zbog koga se program završava u pet. Autoru teksta je poznato da je bar jedan učesnik revijalnog dela Gitarijade izrazio nezadovoljstvo činjenicom da na binu umesto u ponoć izlazi pred svitanje. Jedan ozbiljan festival, na šta Gitarijada pretenduje, tako nešto sebi ne bi smeo da dozvoli. O izboru pobednika publike da i ne govorimo: jačina vriska je svakako najgluplji mogući kriterijum za odlučivanje kome će nagrada publike pripasti. Ako u takmičarskom delu festivala učestvuje neki bend iz Zaječara, ovakav vid glasanja sasvim je nepotreban, pa se i ove godine pobednik može predvideti sa velikom sigurnošću. Naravno, nisu bez mana ni drugi potencijalni načini izbora pobednika publike, poput SMS glasanja ili nekakvih glasačkih listića, ali bi oni barem stvarali privid objektivnosti. Uz to, ne mogu se oteti utisku da organizatori žele da Gitarijadu po svaku cenu učine velikom u regionalnim okvirima. Ove godine u takmičarskom delu sviraće i bendovi iz Čakovca, Travnika, Kavadaraca, Nikšića, Sarajeva i Novog Mesta. I to je lepo. Ali ja ne bih isključio mogućnost da su zbog njih neki manje „egzotični“ a vredniji bendovi otpali…

Ove godine su se organizatori festivala i dobrano obrukali. Za sve je, jasno je, kriva politika. Naravno, Gitarijada nije bila pošteđena politike ni ranije – ne mislimo (samo) na čuvenu diskfalifikaciju Direktora iz takmičenja – ali ovoga puta su stvari, čini se, otišle predaleko. Naime, prvobitno su kao učesnici revijalnog dela najavljeni Motörhead. Hajde-de, u to se još i moglo poverovati, nisu Motörhead toliko velika marka koliko veruju naši metalci. A onda je iz organizacije stigla vest da će na ovogodišnoj Gitarijadi verovatno nastupiti, ni manje ni više, Rage Against The Machine – autoru ovog teksta bilo je veoma zanimljivo što su se organizatori odlučili baš za sastav čijem se dolasku srpska publika nada već gotovo deceniju i po. Sasvim očekivano, priča o RATM-u na Gitarijadi tiho se ugasila. U međuvremenu, organizatori Gitarijadi su na sva zvona razglasili da su dobili licencu od Vudstoka, da će se festival zvanično zvati Gitarijada by Woodstock, što će, jelte, neobično pomoći njenoj promociji van granica naše zemlje, te da će ove godine u žiriju sedeti izvesni Majkl Grin, prvi producent ONOG Vudstoka. Novinari B92 su rešili da te navode, za svaki slučaj, provere, pa smo tako saznali da Majkl Grin ne postoji, da je čovek sa kojim se producent Gitarijade Marko Jeftić slikao zove Majkl Leng (mada je Jeftić, kada su mu je novinarka „Devedesetdvojke“ pomenula da su stupili u kontakt sa Lengom, insistirao da se on susreo sa Grinom), i da su on i Jeftić, po njegovim rečima, „popili kafu, razgovarali o zvaničnim planovima, ali nisu napravili nikakav zvaničan sporazum“. Leng je rekao još i: „On [Jeftić] me je pozvao da dođem u Srbiju, ali sam mu rekao da sumnjam da ću imati vremena da to učinim ovog leta. O tome da budem u žiriju nije bilo ni reči.“ Na ovu vest na sajtu B92 pojavio se neobično veliki broj komentara u kojima se veli kako neko, eto, iz ko zna kojih razloga pokušava da omalovaži zaječarsku Gitarijadu, a organizatorima se poručuje – samo napred! Naposletku, kada su uvideli da vrdanja nema i da javnost očekuje odgovore na neka pitanja, organizatori Gitarijade su izdali saopštenje u kome se kaže: „Javna ustanova Gitarijada Zaječar potvrđuje da su naši predstavnici bili u Sjedinjenim američkim državama i da su tom prilikom razgovarali sa producentima nekadašnjeg festivala Woodstock. Saradnja između zaječarske Gitarijade i Woodstock-a nije precizno dogovorena ali se u načelima pričalo o njoj. […] Jedna benigna izjava poneta emocijom i željom da Zaječar što brže napreduje, uz pomoć zaječarske Gitarijade, shvaćena je na pogrešan način. Mi kao ljudi kolji su zaljubljeni u rokenrol, nosimo u sebi takve emocije. Poznajući sisteme vrednosti uspeha naše zaječarske Gitarijade i kako smo mukotrpno došli do 48. Gitarijade, nećemo dalje da polemišemo o tome da li ćemo da sarađujemo i sa kim jer imamo puno posla kako bi što bolje i uspešnije organizovali predstojeću manifestaciju…“ E sad, kad imamo na umu da su u martu organizatori Gitarijade izdali saopštenje sa naslovom „Sada i zvanično – Gitarijada by Woodstock“, možemo njihovo prethodno saopštenje da čitamo i kao: „Eto, slagasmo vas, al’ sve iz dobre namere“, a ovo „nećemo dalje da polemišemo“ znači: „Bićemo strašno uvređeni ako nas budete dalje ispitivali“.

RATM na Gitarijadi; Autor: Mladen Ivanković

RATM na Gitarijadi; Autor: Mladen Ivanković

Naposletku, stigla je i vest da će na otvaranju Gitarijade nastupiti Marija Šerifović „sa svojim bendom, a po prvi put u svojoj karijeri će nastupiti sa obradama najčuvenijih stranih rok hitova ikada!“ (tvbest.rs) Razume se da je ova vest naišla na zgražavanje rok publike (mada je na portalima na kojima je vest objavljena moguće pročitati neobično veliki broj komentara koji hvale Šerifovićevu i odluku organizatora da je pozovu), ne zbog same Šerifovićeve, naravno, već zbog činjenica da će Gitarijadu otvoriti neko ko sa rokom nema ama baš nikakve veze. Svaka čast Šerifovićevoj i na glasu, i na muzičkom ukusu (pretpostavljamo da je i ona jedna od onih silnih „rokera u duši“), ali rok je mnogo više od muzike, a muzika kojom se Šerifovićeva bavi, ograničenim rokom trajanja i odsustvom svih artističkih aspiracija, roku je suprotstavljena. Ovu bruku ne umanjuje ni činjenica da Šerifovićeva nastupa na prvoj večeri festivala, na bini na Romulijani, koja je tradicionalno slabije posećena od glavne bine na Kraljevici, ni činjenica da su pre sedam godina na Gitarijadi svirali i Valentino i Hari Mata Hari – jer su ovi sastavi nekada bili deo rok scene.

To što Gitarijada nije pošteđena politike nije nikakvo čudo – Gitarijada se finansira iz gradskog budžeta, pa čiji je grad, onoga je i Gitarijada. Upućeni vele da organizatora Gitarijade ima od dve vrste – istinskih zaljubljenika u to što rade, i onih koji su posao dobili po stranačkoj liniji. Govorkalo se ranijih godina i o mestu na bini i u žiriju dodeljenom po stranačkom ključu. Nije čudno ni najavljivanje nastupa jednog velikog inostranog sastava na Gitarijadi – takve su najave na ovim prostorima, nažalost, i dalje veoma česte. Osećaju da su ove godine stvari izmakle kontroli doprinosi činjenica da je ova najava stigla u jeku predizborne kampanje, a da su je na internet portalima pratili komentari poput „Sve zvezde nam dolaze. Zaslugu za to ima grad i gospodin Mirković“ i „Ponovo će Gitarijada da zablista, odličan izbor muzičara i grupa koje će nastupati posle takmičarskog dela. Stvarno odlično. Hvala Saša“ (autentični citati), što, jasno, podseća na sredstva kojima se – dokazano, to više nisu pretpostavke – služi stranka gospodina Mirkovića. Uglavnom, sve to ostavlja gorak ukus u ustima, a činjenica da će Šerifovićeva ove godine nastupiti na Gitarijadi predstavlja tek dodatni gorki začin. Neki, doduše, i dalje sumnjičavo vrte glavama, ali drugi podsećaju da je sadašnji gradonačelnik Zaječara bivši menadžer Šerifovićeve, i da sumnji mesta nema.

Naravno, većina stvari iznesena u prethodnom pasusu predstavlja tek čaršijske priče. Činjenice su sledeće: organizatori Gitarijade najavili su dolazak RATM-a na Gitarijadu. Ruku na srce, nije rečeno da će oni sigurno doći, već da su organizatori „na korak od dogovora“, ne objasnivši nam, pritom, zašto će RATM prekinuti pauzu u radu na kojoj su još od 2011. da bi došli u Zajecar, Serbia. Hajde, da im i poverujemo da su bili na korak od dogovora, ama se ozbiljni festivali takvim stvarima ne hvale dok nemaju to i napismeno. Pored toga, organizatori su nam govorili o nekakvoj saradnji sa Vudstokom, od koje neće biti ništa. A to smo saznali dobrom voljom novinara kuće B92, koji su mogli, kako se to na ovim prostorima najčešće čini, da najave koje su pomalo sumnjive naprosto ignorišu, što omogućava organizatorima tih „velikih spektakala“ da se, kad se pokaže da stvari neće biti baš onakve kakvim su predstavljane, izvuku, što bi rek’o Mita Pantić, k’o puvanjak iz gaća – pojeo vuk magarca, idemo dalje.

Kerber

Svetla strana ovogodišnje Gitarijade

A sve te krupne priče podsećaju na onaj vic o Slobi u vozu: Skidajte prugu iza nas i stavljajte je ispred. Stari sjaj, o kojem je autor ovog teksta saznavao samo posredno, ne vraća se preko noći. Činilo se, proteklih godina, da je Gitarijada na dobrom putu: bila su tu aktuelna imena sa regionalne scene, bio je tu izvanredno zanimljiv World Music Stage na glavnom gradskom trgu, valjalo je krpiti rupe na pruzi, a ne praviti novu. Drugim rečima: valjalo je popravljati gorenavedene stare probleme i učiniti festival atraktivnijim za srpsku publiku – mada je publika posebna priča; jedan njen deo će na Gitarijadu ići pa taman hedlajneri bili Amadeus i OK bend, a drugi do nekog tamo Zaječara ne bi sišao sve i da na Kraljevici zasviraju Rolling Stonesi – a ne pokušavati sa privlačenjem publike iz regiona. Ako su, razume se, svi neobjašnjivi postupci organizatora predstavljali takve pokušaje, a ne sredstvo za sticanje politilkih poena. Sredstvo koje je, bojim se, upalilo, budući da je mene izvestan broj ljudi koje smatram pametnim pitalo: „Brate, je l’ si čuo za Rage na Gitarijadi?! Je l’ idemo, a?!“

Ova Gitarijada, ako je sudeći po imenima iz revijalnog dela, obećava. Tu su Van Gogh, Pero Defformero, Dža Ili Bu, Goblini i Partibrejkersi, svi veoma aktuelni i traženi u ovom trenutku, tu su i Kerber i YU Grupa, koji u ovom trenutku izvrsno zvuče uživo, tu je, ako ne aktuealan, ono uvek drag i simpatičan Bruno Langer sa Atomskim Skloništem. Doduše, ako malo bolje pogledate, uočićete da preovlađuje tvrđi zvuk u dve svoje varijante, a sve to pomalo podseća na ne tako davnu prošlost Gitarijade. No hajde, recimo da je to slučajnost… Ali tu je i stavljanje Divljanovog nastupa na Romulijanu umesto na glavnu binu, tu je Slađana Milošević, čiji nastup, moram da primetim, malo koga zanima (a organizatori su to morali znati, pa nije čudno što se i o njenom nastupu štošta šuška), tu je, naposletku Marija Šerifović. Kada bi mogli reći da Gitarijada nakon nje neće biti ista, bilo bi to još i dobro. Bojim se da će Gitarijada još neko vreme ostati na mrtvoj tački, bez dobre ideje šta i kako dalje.

Jedan komentar o “Gitarijada: Pre i posle Marije Šerifović

  • Lemi

    Ljudi,dobronamerno,ostavite se rokenrola u koji se razumete koliko Mara u kriv @#$%!.

    Reply

Ostavite komentar: