Gale Šepa (Kerber): “Opet kao klinci, opet lepa energija”

“Mezimac”, “Seobe”, “Ratne igre”, “Nebo je malo za sve” samo su neke od pesama kojima su Kerber zadužili Niš, Srbiju… Jugoslaviju. Osnovani su 1981. godine i ovog četvrtka (15. decembar) pred svojim sugrađanima u renoviranoj hali “Čair” u Nišu održaće koncertnu proslavu 30. rođendana. Najavljen je repertoar u trajanju u više od tri sata, a ulaznica je ostalo još malo. Gale Šepa, pevač čuven po svom glasu, neposredno po povratku sa puta iz Subotice, gde je primio nagradu u ime benda, za Balkanrock portal otkriva detalje koncerta, o Miroslavu Iliću u rokenrol izdanju, novim pesmama i entuzijazmu za pločama.

BR: Sinoć ste u okviru festivala „Subotička omladina“, dobili plaketu u Subotici. Ispričaj nam nešto više o nagradi.

Gale: Nagrađeni su svi učesnici koji su nekad nešto radili. Napravljena je neka retrospektiva festivala u Subotici. Ne znam napamet sva imena, znam ko je nastupio sinoć: Kemal Monteno, Lado Leskovar, Leo Martin, Suncokret grupa, Lutajuća srca, Vlada i Bajka, Atomsko sklonište, Generacija 5, Maja Odžaklijevska… Ja ispred Kerbera, Saša Vasić, Bata Kovač, Ibrica Jusić… Znači, nekih 30 muzičara koji su u poslednjih 50 godina nešto uradili, pa su dobili plakete. Omladinski festival pokušava da zaživi ponovo. Meni je to sinoć ličilo kao Jugoslavija u malom opet skupljena u Subotici, i takve neke emocije. Te neke starije ljude ne znam, ni ko su, ni šta su, ali vidim da su punog srca došli da ispoštuju festival. Do 1962. godine, ja mislim, to je bio festival samo za šansone, kantautore, akustičnu i zabavnu muziku. Od 1963. je trajao pet, šest dana kada je konačno bio i rokenrol. Mi smo pobedili u ekipi kao rokenrol bend, u Bivšoj Jugoslaviji 1983. Tako da je bilo jako interesantno. Hala prepuna, program jako fin… Baš profesionalno sve odrađeno, pozdrav Kerberu i tako to. Sinoć sam bio posle 28 godina u Hali gde smo pobedili i razmišljao sam kakav će osećaj da bude. Bio sam u Subotici, nikad u Hali, tako da mi se činilo da će da budu neka skromna uzbuđenja. Kada sam došao i prišao Hali, zbunio sam se koliko sam imao napad uzbuđenja. Vratile su mi se slike, kao da je sve juče bilo; kao da sam izašao samo iz Hale, na kratko, da kupim cigarete i vratio se. Samo što publika nije više ista.

BR: Da li su možda taj osećaj i te slike koje se vraćaju bile razlog da se Kerber ponovo okupi?

Gale: Razloga ima puno. Ekipa se u stvari nikada nije ni rasturila. Ekipa je malo stala, medijski nismo bili toliko aktuelni… Šta znam, nije pogodovalo ni vreme ni ratovi. Jednostavno, jedna kolektivna apatija koja nama, kao Kerberu, ne odgovara. Mislim da ipak rokenrol, uopšte cela scena, pripada nekom bogatijem društvu. To je pravi razlog da se pravi velika priča. A velika priča puno i košta, tako da nemaš više ni producenata ni ikoga ko bi zagrizo za nešto veće. Bendovi rade sami.

BR: Sada kada se promenila situacija, i pogodno je da Kerber napravi veliki koncert, koju poruku želite da pošaljete svojim rokenrolom?

Gale: Mi samo hoćemo da pozdravimo sve ljudi koji su uz nas 30 godina i ove mlađe generacije koje prate sve ovo što radimo. I sebi pravimo jedan užitak. Čak mislim da će nas to i koštati dobro, za dimenzije ovakvog koncerta. Nekim drugim sredstvima i svojim ulaganjem ćemo koncert uraditi. Kažem, lično, pre svega, zbog nas, jer ne znam koliko će ko od nas uopšte da traje. Okupljeni jesmo, navežbani jesmo, godinu i po dana se vežbalo za koncert. Tako da nije to tipa juče smo se setili, a danas radimo. Odavno razmišljamo o tome i jednostavno mislimo da to treba uraditi u svom gradu, mada je najteže to uraditi u svom gradu.

BR: Očekivalo se da će koncert u Nišu biti ranije. Kerber svira po zemlji više od godinu dana.

Gale: Mi smo bili spremni za Beer fest ove godine i spremni za dve, tri veće scene. Ali to su samo pripreme za nešto veće. Nama je ove godine 30 godina. Možda smo mi to hteli početkom godine, a nismo to odradili početkom godine i izabrali smo decembar iz raznoraznih razloga. Mi smo krenuli ranije u celu priču, prvo sa Gradom da se sve to ispriča, dok se napravi, pa da se to nekome pošalje… možda dva, tri meseca… Gubi se mnogo vremena. Jednostavno, sada smo dobili taj termin, i nekako smo skockali da to bude 15. decembar. Stvarno se već od septembra radilo da se dobije taj termin. Malo je zahtevniji koncert nego obična svirka.

BR: Šta da očekuju ljudi u četvrtak?

Gale: Kerber u punom smislu. Znači, sa starim pesmama koje nismo svirali 20 godina, dosta energije. Kompletno stare i mlade varijante Kerbera. Znači, prva varijanta Kerbera, baš prva. Drago nam je da se sve to vidi. Bili smo u Novom Sadu za sve ovo vreme u prvoj postavi Kerbera, pre par godina. Taj jedan jedini koncert smo radili u Tremi. Pitali su nas svi što niste kod nas, što niste ovamo, što niste tamo… Sada su to veće dimenzije. Ful koncert – 30 godina, i imaće Niš priliku da ponovo posle 30 godina vidi bend koji je svirao. Makar jednu pesmu će da svira taj bend i ta postava, a ostalo će defilovati ljudi koji su ove godine bili. Mislim da je interesantno da se čuje ta svirka, te pesme, da se ljudi vrate u neko drugo vreme.

BR: Pominjali ste u medijima da će biti i nekih gostiju?

Gale: Goste sam pominjao. Gosti ostaju, tu su, ne pominjem ih do kraja čak ni na pres konferenciji. Dogovor je da neću da pominjem, iz razloga, ne zato što nešto krijemo, nego da ne bude ta priča „gosti, gosti, gosti“… Gostiju nikad dosta. Mi smo takav bend, sa puno ljudi se družimo i imamo puno prijatelja u muzici i nadam se da će to i dalje biti tako. Tako da sada imamo goste koji do sada nisu dolazili.

BR: A od najbitnijih gostiju, publike, koga očekujete? Stare generacije ili pak neke nove, mlađe?

Gale: Biće različitih generacija. Mislim da uopšte nema starih i novih ekipa, jednostavno, biće raznih generacija. To je definitivno potvrđeno već svuda gde se pojavimo. Statističari nekakvi postoje, neke ekipe koje gledaju šta će tu da se desi…raznih generacija, stvarno raznih.

BR: Kako se bend ponovo okupio? Kako su Tomica, Joško, Mada i ostali reagovali kada ste im rekli: „Hajde da radimo, da sviramo ponovo“?

Gale: Niko nije rekao ni hajde da prekinemo, ni hajde da radimo. Mi u principu radimo, skupljamo se kada je nešto veće. Svako nešto posebno radi u životu. Sada kada se ovo pojavilo svi su bili: „A! Konačno veliko! To je to!“ Sigurno su svi primili to sa nekim pozitivnim emocijama. Neko „da, po svaku cenu“. Ne znam, opet kao klinci, opet lepa energija. Sve su to neki, hajde da kažem, neki počeci, mada nisu počeci, opet se dižemo… Mi smo uvek na nekom početku, neka bude tako.

BR: Mala drigresija sa koncerta. Na YouTube-u postoji klip gde sa bendom, u rokerskom izdanju, svira Miroslav Ilić. Šta se tu događalo?

Gale: To je njegov šou program. On je čovek koji po meni ima nepomirljivu varijantu. Nije tipičan narodnjak, on je čak puno puta psovao po narodnjacima, po tekstovima, po pesmama koje se prave na taj ili ovaj način. On je jedan autentičan, zapadno-srpski, tradicionalni narodnjak. On stvarno tradiciju zadržava, ja čak po neku njegovu pesmu znam, ali celu nijednu. On je po meni jedan interesantan lik. Tada smo mi bili pozvani u njegov šou program kao jedini rokeri. To je baš bilo vrlo delikantno u to vreme – rokeri i narodnjaci se nikako nisu mešali. Međutim, njegova ćerka je u pitanju bila. Ona je pokušavala po svaku cenu da njega uputi na nas i da dođemo tamo. U to vreme je od svega što se u Jugoslaviji slušalo od rokenrola, on je slušao samo nas. Slušao je scenu zapadnu i tu mu je nešto prijalo i na tu priču smo mi u stvari svi legli. Pravo da kažem, u to vreme od Miroslava Ilića i Brene nije bilo većih zvezda u toj vrsti muzike, tako da kao čovek koji se bavi muzikom i estradom moraš biti počastvovan nekim takvim pozivom. Mala avantura, malo se smeješ. On je mnogo voleo da bude ta priča i bio je kao: „Pa i ja sam nekada svirao rokenrol“. Moguće, ja stvarno ne znam, ali je on meni stvarno okej lik, vrlo interesantan. Ne ulazim uopšte u muziku, ja definitivno ne slušam narodnu muziku. Ne kažem da je ne mrzim, da je ne volim… ne znam je, ne poznajem tu muziku i ne slušam je. Ali nema razloga da mi neki ljudi iz te ergele ne budu simpatični. Mi smo tada gostovali kod njega i to je ispalo jako, jako interesantno. Nama interesantno, publici i svima.

BR: Poslednja muzička novina je bila pesma Sveti Nikola, objavljen je spot. To je bila prilika da se posle nekog vremena čuje nova pesma. Da li će biit još novih pesama, albuma?

Gale: Svakako, ali jedna stvar je bitna – ne žurimo nigde. Nemamo potrebu za nekim dokazivanjem, probijanjem na sceni itd. Tako da, u suštini, trenutno pokušavamo da napravimo pesme koje će nas opet nadživeti, ostati trajna stvar. Opet neki zapis da ostane. I neke druge kockice treba da se sklope i onda će to biti izdato. Izdati samo da bi sebi popunili prazan prostor nije dovoljno. Mora to do publike da dođe na neki određeni način, plasirano, upakovano i tako dalje. Mora da se sklopi turneja i neke druge kockice. To je vrlo bitno u našoj postavi. Sada toga nema baš skroz kako bi mi to hteli, pa eto pokušavamo to da sklopimo. Pesama nekih ima, nema kompletnog albuma. Još malo lutamo, ko šta od sebe hoće-traži, ali u principu to se može.

BR: Pesme su prepostavljam u kontinuitetu sa dosadašnjim izdanjima?

Gale: Jesu. Nema velikih promena. Nećemo mi negde da lutamo i da se bavimo nečim što ne znamo.

BR: A komercijalni zahtevi same industrije?

Gale: Niko nam ništa ne kaže. Ispalo je da mi jesmo komercijalni i to ne zato što nam je neko naredio ili potražio, nego zato što je to naš izraz. To jeste taj izraz – da smo melodični, zato i jesmo komercijalni. Ovakvi ljudi kakvi jesmo, posle toliko godina, verovatno smo i zbog toga pomalo komercijalni. Ne znam, neko sa strane bi morao da sagleda i objasni tu komercijalnost.

BR: Prošle godine ste baš Vi bili uključeni u priču oko udruženja profesionalnih muzičara u Nišu. Dokle je to doguralo?

Gale: Ja sam uvek na toj liniji, ali u smislu da čovek koji se bavi muzikom mora biti profesionalac. Treba zaštiti ljude koji su profesionalci, neko udruženje mora da postoji iz nekih određenih razloga. Postoje mnoga prava koja nama pripadaju. Međutim, kada si ti amater, kada nisi nigde zapisan ti nemaš nikakva prava, nikakva pokrića, radiš na crno. Onda si praktično meta svega što se događa. Znači, finansijska policija i ostali. Neka prava mora da postoje. Ja sam to pokušao da pričam, međutim nemam sled priče iz razloga što država ne radi svoj posao. Jednom rečju, zapanjujuće je da recimo u gradu Nišu, gde ima oko pet, šest hiljada muzičara, ima 25 licenciranih muzičara. Ako pričamo o tome onda pričamo o muzičarima za koje ne znam ko je tu muzičar, ko kuvar, ko babaroga, đavo ili ne znam šta. U osnovi, svaka struktura i svaki biznis, svi ljudi iz neke struke se udružuju, muzičari nisu od tih i to mi je žao.

BR: Ali nabavka tih licenci i ostalih potrebština ipak košta?

Gale: To ne košta ništa više nego fitnes jedne žene, onako buckaste. Više košta ribolovna kartica, ona gde loviš po mutljagu ništa. To stvarno ne košta toliko. To je zabluda i priča koju ne znam ko plasira. Onaj koji zarađuje mora nešto da plati i udruženju… minimalnu, stvarno minimalnu svotu. Svotu koja čak ne održava udruženje. Udruženje, recimo, u kome sam ja predsednik, finansiram sam. To su udruženja koja su registrovana i bave se pravnim stvarima i pravnom zaštitom svojih članova. Imaš hiljadu stvari koje se dešavaju na nivou saveza Sebije. Mi smo jedno od tih 28, 29 udruženja koliko ih ima. Sa utvrđenim svojstvom i delatnostima.

BR: Da li bi preporučio mladim bendovima da budu deo nekog takvog udruženja?

Gale: Svakako bih. Samo tu priča mora da bude mnogo veća. Mora negde da pripadaju, mora da znaju čemu da teže. Stvarno postoji puno stvari koje mogu da ostvare. Udruženje može da stane iza benda. Može logistički da pomaže bendu, idejno, može članstvo tog udruženja da pomogne. Hiljadu načina ima. Nije način samo platiti.

BR: Kako stojite po pitanju piraterije?

Gale: To ne možemo da rešimo. To je problem države. To je problem koji države imaju i u Evropskoj zajednici. Muzika je psolednja koja treba da ispravi neke stvari u društvu da bi došli do piraterije. Piraterija je na svim poljima. To se proganja strašno.

BR: Na primer, ploče i vinil su mediji koji ne mogu lako da se piratizuju. Nije kao CD koji svako sa kompjutera može da prebaci u mp3 format. Čak podaci govore da je u svetu sve veća prodaja ploča.

Gale: Ja sam oduvek voleo da uzmem ploču u ruke i da pročitam sve. Imao sam osećaj da dodirujem autora kada dodirujem takav neki predmet. Nije kao kad imaš kasetu sa onom trakom koju bacaš ili sad CD kao parče plastike koje se reže, briše, baca. Nemam dodir sa autorom. Meni definitivno fali predmet, nešto da opipam i mislim da puno ljudi taj osećaj ima. To je poseban užitak. Nekada su se ploče kupovale iz inostranstva pa kad dođe poštar ti si kao da si od Deda mraza dobio nešto. Uzbuđen si kad čekaš da pojuriš prvi na vrata. To je jedno uzbuđenje pozitivno, kreativno uzbuđenje. Nečemu se raduješ. Danas šta god da donesu to košta pet dinara. Imaš autorski rad, ali nema bend.

BR: Ako Vam kažem da i danas ima ljudi koji čuvaju ploče Kerbera i slušaju ih povremeno na gramofonu?

Gale: To nisu fanatici, to su uživači. To su ljudi koji imaju društvo, baš ono uživači, boemi. Ja imam stari gramofon. Sada si me dobro podsetio, otićiću po njega ovih dana. Negde mi je u nekoj vikendici, znam tačno gde je. Hvala ti što si me podsetio. Koliko god da je zaribao, možda i ne izgleda toliko lepo ali sigurno ću da ga vratim.

BR: Kolika je Vaša kolekcija ploča?

Gale: Ja kolekciju više nemam. Moja kolekcija je odavno razgrabljena, rasprodata. Nije prodata, već poklonjena. Nešto ploča imam na vikendici, ali to su neke stare singlsice čak i svoje ploče jedva sam zadržao. Davao sam i poklanjao ono za šta sam mislio da ću sutradan da nabavim ponovo, pa nisam uspeo da nabavim, pa sam poslednji put maltene ukrao svoju prvu autorsku ploču. Kerber je na ceni koliko sam čuo. Postoji naš zapis za koji uopšte nisam znao da postoji na ploči. Kažu mi da imaju ovi što prodaju ploče po Glavnoj ulici. Čovek je doneo, sve piše i omot beli. Ja uopšte ne znam šta je to i onda mi Tomica kaže: „Pa znaš da smo tražili od PGPa da nam narežu 100 komada samo za nas“. Pa gde je za mene? A on kaže: „Podelili smo novinarima i medijima“. Ja uopšte ne znam ništa da čuvam. Kažem, nju sam oteo.

BR: Novac u celoj toj priči?

Gale: Novca nema. Novca nikada nema. To neko drugi barata sa tim pričama. Novac je magija neka koju neko izmišlja. Niko se ne bavi, pogotovo ne rokenrolom, da bi se obogatio. Ne postoji taj novac o kome se priča. Nema bazena, nema privatnih aviona, to mora da već imaš pre nego što kreneš. Ako to želiš, a nemaš kad kreneš, pogrešio si.

BR: Postoji li podrška porodice?

Gale: Ne bih postojao da ne postoji podrška. Porodica koja te podržava mora da shvati da je to posao. Muzičar je čovek koji stalno putuje, stalno je na točkovima. Ako nemaš podršku u užoj familiji i porodici, ti ne postojiš. Ne može od te dve stvari, jedna da bude van druge. Moraju zajedno ako imaš porodicu. Imaš sreće ako imaš porodicu. Uglavnom mi nemamo porodice i na kraju krajeva, sve sam više ubeđen da kad sve to prođe, kada sve prodefiluje, mi smo najusamljeniji na svetu. Svako ima neke prijatelje, mi ih usput gubimo, ostajemo sami. Završimo posao, dođe jutro i nema nikog. Jedino ako imaš kuče kod kuće, ono ti se raduje repom (smeh).

BR: Imate fanove…

Gale: Da, ali sve to jednog trenutka postane prošlost i suočiš se sa samoćom. To je priča svih autora muzike, pozorišta, u kulturi se to dešava vrlo često.

Ostavite komentar: