sol-invictus

Faith No More

Sol Invictus

Izdavač: Reclamation Records, Ipecac, 19.05.2015.

Producent: Billy Gould

Žanr: Alternative metal, experimental

Trajanje: 39:30

3.6/5

Ocena

Iako Faith No More broje skoro 35 godina od svog nastanka, tek zime gospodnje ‘88, kada im se priključuje mlađani čudak Mike Patton, ova kalifornijska petorka kreće put slave, u visine na koje ih je dovelo remek delo “The Real Thing” (1989). Nastavak priče – iako interesantan – premotavamo, do izdanja “Album Of the Year” (1997), njihovog poslednjeg, pre najavljene pauze aprila 1998. godine, koja će zatim trajati čitavih 11 godina. Taj “predah” odlučili su da okončaju 2009, kada su ponovo zasvirali, ali je ulazak u studio sačekao punoletstvo njihove studijske tišine. Tek maja 2015. godine, pojavljuje se Sol Invictus“.

Pre (više od) četvrt veka, oni su pomerali granice. To danas i jednom ovakvom pločom – neće uspeti. U vreme kada Bay Area thrash metal nosi sve pred sobom; kada se glavne snage te struje, poput Metallice i Slayera, spremaju da izbace albume stoleća („Master of Puppets“ i “Reign in Blood“), rap metal Faitha je bio grom iz vedra neba. Prvih nekoliko godina jesu zvučali pomalo bizarno, ali je zato pravo osveženje stiglo dolaskom Pattona. Instrumentalno gledano – oni su uvek bili prava zagonetka. Kako okarakterisati bend koji promeša teške rifove, repovanje, fanki bas prelaze, vriskove, melodično šlagerisanje, šaputanje, režanje – u jednoj jedinoj kompoziciji?! Ta vrsta dinamike, čini mi se, ovom albumu mnogo nedostaje. Ne bih rekao da je nema, ali ona nije toliko napadna i ne udara u glavu kao nekad. A to je jedna od stvari koje smo i voleli kod Faith No More!

Sa novim materijalom upoznali su nas preko singla „Superhero“ – pesmom koja je, po mom mišljenju, jedna od boljih. Bordinovi timpani pozivaju na ratni poklič, dok Mike podrugljivo peva o (Čovekovom) vođi, uz apokaliptične pozadinske glasove koji hipnotišu. Generalno, deo albuma nosi taj proročki beleg, koji najavljuje borbu: ovozemaljskog sa onostranim, čoveka sa drugima, čoveka unutar sebe… Sa druge strane, izlivi besa i puno sarkazma daju nam uvid u luckastu Pattonovu psihu, koja i nakon ovoliko godina i pesama još deluje na slušaoca poput Rubikove kocke.

Za razliku od ostalih albuma, na ovom je zaista teško nakačiti nekoj pesmi oznaku „potencijalni hit“. Imamo „Matador“, koji nas na šest minuta vraća u početak 90tih (zbog klavira koji otvara numeru, prelaska na gitare, odličnog Mikeovog vokala i refrena), ali ni to nije dovoljno ubedljivo. Kada pričamo o vokalu, on s godinama nije izgubio na snazi, na boji, na dinamici. Ali, jeste na kreativnosti. Možda mu je zbog mnogobrojnih projekata (Peeping Tom, Tomahawk, Fantomas…) ili italijanskih kancona koje je obrađivao, studijsko vraćanje matičnom bendu bio (pre)veliki teret. Jedno je sigurno – Mike može mnogo da ponudi, a to se na „Sol Invictusu” ne čuje.

Billy Gould (bas), koji je producirao album, opisao je njihov novi zvuk kao „hipnotički i gotik“. Elemenata prvog nesumnjivo ima. Za ovo drugo, izbegao bih polemiku o žanrovima i njegovoj eventualnoj igri reči, ali bih ukazao na etapu koja je upravo krenula; na jedan život koji se izrodio iz ovog očigledno „novog“ Faith No Morea i na koji, čvrsto verujem – Gould misli – kada govori o zvuku. Ovo nije najsjajniji povratak u muzičkoj rok istoriji, ali FNM još uvek zauzima jako važno mesto unutar nje. U ovoj bitki sa Suncem (Sol Invictus je latinska fraza za „Nepobedivo Sunce“), možda nisu uspeli da izvojevaju pobedu. Ali, jedna bitka ne znači izgubljen rat.

Spisak pesama:

1. “Sol Invictus” – 2:37
2. “Superhero” – 5:15
3. “Sunny Side Up” – 2:59
4. “Separation Anxiety” – 3:44
5. “Cone of Shame” – 4:40
6. “Rise of the Fall” – 4:09
7. “Black Friday” – 3:19
8. “Motherfucker” – 3:33
9. “Matador” – 6:09
10. “From the Dead” – 3:0

Ostavite komentar: