Ekstremna geografija: Danska metal scena – Moć malog broja

Nešto je trulo u državi Danskoj-konstatovao je davno Hamlet, odnosno njegov „otac“ Vilijem Šekspir. Iako ni izdaleka nije mogao da alaudira na bilo šta što ima veze sa muzikom, a kamoli sa metalom, koji je nastao nekoliko vekova kasnije, Šekspir bi danas, bar u vezi sa ovim segmentom danske kulture, ostao bez argumenata za svoju najpoznatiju i najcitiraniju repliku.

Razapeta između Nemačke i Švedske, Danska se najčešće u pogledu svog razvoja odlučivala ili za ugledanje na Veliku Britaniju i Ameriku ili za razvoj autohtonih dostignuća i metoda, kako u politici i ekonomiji, tako i u industriji, kulturi i drugim oblastima.

Visok stepen poštovanja i negovanja ljudskih prava, inovacije u domenu štednje energije i zaštite životne sredine (Danska na moru i kopnu ima „plantaže“ turbina na vetar kojima obezbeđuje značajan deo energije)-samo su neki od faktora koji su uslovili da u Danskoj, prema brojnim relevantnim istraživanjima, zvanično žive najsrećniji ljudi na planeti.

Shodno tome, a imajuću u vidu da sreća i dokolica otvaraju prostor za kreativnost, bilo bi za očekivati da Danska vrvi od bendova svih žanrova, ali i poznatih i priznatih umetnika u drugim oblastima. Ipak, ako zanemarimo Aqua-u, euro-dance atrakciju iz devedesetih, koju bi svi najradije da zaborave, i režisera Larsa von Trier-a kojeg, naprotiv, niko ko je odgledao bar jedan njegov film, sve i da hoće ne može da zaboravi–Danska i ne može da se pohvali nekom preterano aktivnom muzičkom i uopšte umetničkom i pop-kulturnom scenom. Ili bar tako deluje na prvi pogled. No, ukoliko se ograničimo na muziku, stvari se ipak u poslednjih 10-15 godina drastično menjaju, a te promene su, simptomatično, nekako najvidljivije na području metal muzike. Veliki broj raznolikih sastava izlazi iz anonimnosti i osvajaju planetu, namećući se prvenstveno onima koji drže do svog ukusa i ne libe se da istražuju, a potom i široj mainstream publici, odnosno njenom delu koji je otvoreniji za nove tendencije u metalu.

O dinosaurusima kao što su Pretty Maids, Mercyful Fate, thrasheri Artillery ili death metalci Illdisposed i Konkhra (sa kojima je, da se podsetimo, svirao i jedan James Murphy), nema potrebe previše pričati, prvo zato što je reč o bendovima koji su mnogo toga inovirali u metalu i definisali standarde prema kojima je metal muzika pravljena dugo godina kasnije, a zatim i iz razloga što je o njima već gotovo sve napisano i rečeno. Stoga ćemo se ograničiti na nešto novija dešavanja u danskom metalu.

Moderna metal scena u Danskoj je već sada iznedrila neka izuzetna imena, a tendencija napretka je prisutna i obećava još dobrih bendova i u budućnosti. Žanrovi su raznoliki-od melodeath-a preko deathcore-a, doom metala i progressive-a, sve do cyber/industrial sastava.

Trenutno verovatno najperspektivniji bend mlađe generacije je Raunchy, sastav osnovan još davne ’92. godine. Prvi album izdaju tek devet godina kasnije. Debi pod nazivom Velevet Noise jeste bio solidan album, ali su industrial/nu metal reference bile previše očigledne i nevešto iskorišćene. Ipak, uradio je dovoljno-underground metal komuna je sa nestrpljenjem iščekivala sledeći album, koji se na tržištu pojavio tri godine kasnije. Confusion Bay je u tom trenutku predstavljao ne osvežavajući povetarac, već pravi cunami svežine na donekle ustajaloj industrial/cyber sceni. Mračna atmosfera, odlični rifovi i žestina ne baš tako tipična za prosečne industrial bendove, vinuli su Raunchy na poziciju benda o kojem se sve više priča. Izazov kojem su morali da odgovore na sledećem abumu bio je velik; napraviti nešto novo, još interesantnije od prethodnog. Izazov je postao utoliko veći što je nedugo po objavljivanju Confusion Bay-a iz benda otišao pevač Lars Vognstrup, jer je, kako je rekao, želeo da se posveti “nečemu komercijalnijem i većem”.

Na mesto pevača dolazi Kasper Thomsen, za kojeg će se kasnije ispostaviti da je jedna od ključnih figura danske metal scene. Čeka se treći abum. Kada je najzad izašao, ispostavilo je da je svaka skepsa u vezi sa ovim bendom potpuno nepotrebna. Sumnje i strahovanja na šta će ličiti treći album (posle onakvog Confusion Bay-a) prosto su raznesene u paramparčad. Raunchy su na Death Pop Romance-u, skrenuli ka melodeath-u, metalcore-u i death metalu, suptilno protkanim odličnim elektronskim pasažima i sjajnim vokalima, kreirajući melanž koji je zbunjena muzička kritika sve češće krstila rogobatnom odrednicom “futuristic metal”. Na ovom albumu dolazi do izražaja nešto što je danas već trademark ovog benda-izuzetni aranžmani. Retko koji bend danas uspeva da na tako skladan način aranžira numere, da one budu interesantne od prve do poslednje sekunde, tako da bi i mnogo iskusniji sastavi imali štošta da nauče od ove ekipe.

Četvrti album izašao je prošle godine i, s obzirom da je kvalitetom nadmašio sva prethodna izdanja, jednostavno je zacementirao pozicije koje Raunchy ima u underground metalu. Wasteland Discotheque je opet doneo fenomenalne aranžmane, širenje vidika u pogledu melodija, ali i žestine i izuzetne modalitete u Kasperovom vokalu, koji je u međuvremenu započeo i rad na projektu The Arcane Order.

The Arcane Order je zapravo supergrupa nastala 2005 godine, a formirali su je pojedini članovi bendova Raunchy, Submission, Invocator i Koldborn sa željom da realizuju ideje koje su bile neprikladne za njihove matične bendove.

Na dva dosadašnja albuma, The Arcane Order su uspeli da stvore verovatno najfuriozniji metal koji je ikada došao iz Danske. Dok je na prvom albumu u pitanju bio ubitačni death/thrash/cyber metal, neverovatno tehnički osmišljen i odsviran, drugi album je doneo neku vrstu syphonic/avantgarde death metala, apokaliptično obojenog i nezaobilaznog ukoliko preferirate tehnički preciznu i doteranu muziku. Tokom godina, The Arcane Order je iz projekta prerastao u pravi bend, tako da će biti vrlo interesantno pratiti dalje aktivnosti ove ekipe.

Danski metal ne bi bio ono što jeste da nije i sastava Hatesphere i The Burning. Oni predstavljaju okosnicu danske struje modernog melodeath-a/deathcore-a/groove metala. Ono što vezuje ova dva sastava je hardcore estetika, koja zapravo predstavlja ishodište njihove autentičnosti iako oba benda sviraju muziku koja sa tradicionalnim hardcore-om ima tek neznatnih dodirnih tačaka.

Hatesphere do sada imaju šest snimljenih albuma i trenutno su verovatno jedan od, da tako formulišemo, najšarmantnijih bendova na globalnoj metal sceni, zahvaljujući spontanosti i iskrenom pristupu onome što rade, kao i velikom duhovitošću koju potenciraju u svojim tekstovima, ponašanju na sceni i van nje, kao i u komunikaciji sa medijima.

The Burning, s druge strane, iako slični po zvuku i stavu, ipak imaju dosta toga novog i drugačijeg da ponude, kako u odnosu na Hatesphere, tako i u odnosu na ostatak danske scene. Ono što The Burning rade je po estetici i zvuku blisko bendovima poput The Red Chord, dakle reč je o deathcore-u/groove metalu sa priličnim dodatkom hardcore-a i thrash-a, što sve zajedno predstavlja jednu vrlo pitku i interesantnu kombinaciju.

Nezaobilazno ime na modernoj danskoj metal sceni je i Mnemic (ime je akronim od „Mainly Neurotic Energy Modifying Instant Creation”), industrial/cyber metal skupina iz Alborga. Nastali 1998. godine, pažnju javnosti i izdavača privukli su već prvim albumom (odmah potpisali za Nuclear Blast), pod nazivom Mechanical Spin Phenomena. Pod jakim uticajem Meshuggah-e i Fear Factory-a, ipak su uspeli da kreiraju autentičan stil koji su na kasnijim albumima uspeli da dodatno doteraju i unaprede. Sledeći album, Audio Injected Soul, izlazi 2004. Godine, a nedugo potom iz benda odlazi pevač Michael Bögballe, da bi osnovao sopstveni projekat One Way Mirror. Kao što u takvim situacijama biva, zamenu na mestu vokala nije lako pronaći, naročito ako je prethodni pevač bio autentičan u meri u kojoj je to bio slučaj sa Michael-om. Na trećem albumu (Passenger), kao pevač pojavljuje se Guillaume Bideau, nekadašnji vokal francuskog benda Scarve (pogledati prvi tekst iz serijala Ekstremna geografija) i osim svog vokalnog umeća, u Mnemic unosi i promene u celokupnom zvuku. Četvrti album najavljen je za početak 2010. godine i sudeći po prvoj pesmi koja već kruži internetom, fanovi mogu biti sigurni da Mnemic neće omanuti ni ovaj put.

Jedna od trenutno najkomercijalnijih uzdanica danske scene je bend Volbeat, koji kombinuje groove metal sa hard rock-om, uz traditional rock vokal (probajte da zamislite kombinaciju Elvisa Presley-a i Keith Caputo-a iz Life of Agony-ja), rockabilly estetiku i retro imidž u stilu “hot-rods-and-Marlon-Brando-look”. Sve u svemu, ma koliko sve ovo na prvi pogled delovalo nespojivo, reč je o jednoj vrlo dopadljivoj pojavi. Dodamo li tome i čunjenicu da Volbeat pevaju skoro isključivo o ljubavi-dojam autentičnosti ovog benda postaje neizbežan i svakako bi trebalo obratiti pažnju na njihovu muziku, makar informativno.

Iako na prvi pogled ne deluje preterano bogato, danska metal scena, kao što možemo videti, ima puno toga da ponudi. Osim pomenutih bendova, tu su još i doom sastav Saturnus, potom progresivci Anubis Gate i Manticora, death metalci Koldborn, Submission i Urkraft, technical thrash metal bend Invocator…ono što je interesantno je da danska metal scena počiva na nevelikom , ali hiperaktivnom krugu ljudi, što rezultuje situacijom da neki od njih učestvuju u radu tri, četiri, pa i više bendova (primer-već pomenuti Kasper Thomsen, pevač koji učestvuje u radu bendova Raunchy, The Arcane Order, Low Life Crisis, Scavenger…) koji su najčešće stilski potpuno različiti, pa i dijametralno suprotni. Ovo hiperaktivno jezgro zapravo je stožer modernog danskog metala, oko kojeg se iz dana u dan okuplja sve više i više bendova koji formiraju scenu čiji će se uticaj i snaga, ukoliko se taj trend nastavi, kroz nekoliko godina, bez preterivanja, moći meriti sa snagom koju na ovom polju imaju njihove nešto uspešnije skandinavske komšije-Švedska, Finska i Norveška.

Ostavite komentar: