Dušan Svilokos Đurić (Trigger): ‘Obradu je često teže uraditi’

Povodom izlaska poslednjeg dela albuma EX beogradskog metal sastava Trigger razgovarali smo sa Dušanom Svilokosom Đurićem, gitaristom i liderom Triggera, o aktuelnom, prošlom, ali i predstojećem studijskom izdanju benda, o jugoslovenskom Novom talasu, srpskoj rock sceni i izdavaštvu u Srbiji…

BR: Mediji su EX najavljivali uglavnom kao „album sa obradama pesama novotalasnih bendova“, no na albumu ima i bendova koji nisu pripadali Novom talasu (Jakarta, Beograd), ali i pesama novotalasnih bendova iz njihovih kasnijih perioda („Ena“). Po kom kriterijumu ste birali pesme koje će se naći na albumu?

Dušan: Kada se radi o Beogradu, iza tog muzičkog perioda stoji gradska ekipa koja se međusobno poznavala i družila. Iako su bili motor Novog talasa, mnogi od tih ljudi su kasnije otišli u malo drugačije vode, kao što je bio slučaj i na zapadu sa New Waveom. Ipak, u nekim kasnijim pesmama osamdesetih i dalje se jasno oseća novotalasni uticaj. To je slučaj i sa nekim pesmama koje smo obradili, kao što je recimo pesma grupe Jakarta. Nismo pokušavali da radimo album sa isključivo „čistim“ novotalasnim pesmama koliko smo zapravo želeli da izaberemo one koje reprezentuju duh tog vremena. Još smo manje obraćali pažnju na to da li je pesma bila u svoje vreme „hit“ i da li će ljudi želeti da slušaju našu obradu jer je pesma poznata od ranije, što mislim da se vidi i po izboru pesama. Drugi kriterijum je bio tehničke prirode, jer je dobar deo pesama koje pripadaju jugoslovenskoj rok muzici jako teško obraditi u našem fazonu, zbog harmonija, melodije, strukture pesme koja je nekompatibilna sa tvrđom muzikom. Konačno, birali smo pesme koje nude mogućnost da se kreativno poigra sa njima. Neke pesme su isuviše fiksirane u određeni žanr da bi obrada imala smisla ili su već same po sebi isuviše blizu hard roku.

BR: Ipak, pomalo je neobično što ste se vi, u suštini hard rok i hevi metal bend, odlučili za obradu pesama izvođača koji (izuzev možda Azre) nemaju nikakvih dodirnih tačaka sa ovim žanrovima…

Dušan: Svi znamo da postoje mnoge uspešne obrade kod kojih je pesma originalno iz znatno drugačijeg žanra. Može se primetiti da u zapadnim medijima ne postoji toliko izražena zamišljena linija koja deli žanrove, a još manje se doživljava da određeni žanr automatski povlači i dozu (ne)kvaliteta. Nasuprot tome, na ovdašnjoj rok sceni već dugo vremena egzistira kult Novog talasa kao jedinog suštinski vrednog i plodnog perioda za rok muziku na ovim prostorima. Često se ideološki od strane nekoliko medija i pojedinaca rok bendovi dele na nepodobne i podobne, a to su naravno oni koji stilski crpe inspiraciju iz Novog talasa i nečega što srpski muzički komesari mutno definišu kao „art” i „urbano”. Mislim da je to upravo način kako se kroz opsednutost formom, umesto stvarne autentičnosti i kvaliteta, suzbija kreativnost. Priznajem da lično nalazim određenu dozu zadovoljstva u tome da smo upravo kroz ove obrade pokazali da je ono što čini ove pesme vanvremenski vrednim nešto potpuno nezavisno od muzičke forme tog vremena i novotalasnog zvuka. To su dobre pesme ne zato što su zvučale „novotalasno“ već zbog kreativnog songwritinga i inovativnog pristupa muzici, koji, naravno, nije vezan za muzički žanr. Upravo onaj ko stvara muziku neopterećen žanrovima i unapred definisanim idejama o „kvalitetnom“, onaj ko želi svom delu da da lični pečat, to je osoba koja hoda stopama ljudi koji su izneli Novi talas, a ne neke današnje jeftine, nametnute imitacije. Stvarna individualnost se ne može nadomestiti slepim praćenjem forme koju je neko označio da je sama po sebi „umetnost“. U svemu tome je žanr stvorene muzike najmanje bitan.

BR: U jednom ranijem razgovoru otkrio si mi da je razlog što ste ovoliko dugo radili na ovom albumu činjenica da ste od originalnih izvođača morali da tražite dozvolu za snimanje pesama…

Dušan: U nekim zemljama koje su uređenije postoje uhodani načini dobijanja takvih dozvola. Tako se skida teret sa pleća autora a omogućava onom ko radi obradu da uglavnom brzo i jednostavno, uz za njihove uslove skromnu nadoknadu, dobije prava za obradu pesme. Kod nas i naših suseda potrebno je dobiti pismenu dozvolu samog autora. Nekad je teško uopšte doći u kontakt sa autorom. Sokoj, koji kao organizacija zastupa prava autora, najčešće ima njihove kontakte, ali ih ne mogu ili ne žele ustupiti već jedino mogu u vaše ime stupiti u kontakt sa autorom pesme. Tako nam se dogodilo da su autori, jer nažalost nekad nemaju poverenja u tu organizaciju, u nekim slučajevima negativno reagovali samo zato što čuju da je sa druge strane žice neko iz Sokoja. Zato smo bili prisiljeni da pronađemo privatno kontakt, takoreći „vezu“ za skoro svakog od njih. Drugi problem je bio u tome što su neki od autora, čini se, doživljavali da je obrada sama po sebi atak na njihov lik i delo a ne priznanje. Sve je dodatno komplikovalo što autor u većini slučajeva želi da čuje pesmu da bi odlučio da li će dati dozvolu. To nas je dovodilo u situaciju da radimo na obradi, snimimo je, predamo na slušanje, nekad čekamo nedeljama pa i mesecima na odgovor, svesni da sav trud može biti uzaludan ako autor odbije da da dozvolu. Tako je, na žalost, snimljeno par pesama koje i dalje izvodimo uživo, ali neće biti objavljene jer nismo uspeli da dobijemo dozvolu ili je za nju tražena novčana nadoknada od autora, direktno ili „između redova“.

BR: Stekao sam utisak da su vam bolje „legle“ one pesme koje nisu bile mega-hitovi, pesme poput „Kurvinih sinova“ ili „Trenutnog leka“…

Dušan: Teško mi je da budem objektivan po tom pitanju, svakoj pesmi smo pristupili sa jednakom kreativnom energijom i dobrom voljom. Publika je najbolje prihvatila upravo pesmu „Ena“, koja je među najpopularnijim pesmama grupe Haustor. Neke obrade su možda manje zapažene jer dobar deo mlađih slušalaca ne pamti originalne pesme, ali, kao što rekoh, nismo imali ambicija da pomoću njih dižemo sopstveni rejting. Kao što svi znamo, popularnost koju neki bend stekne obradom ionako može da se lako istopi ako ne postoji kvalitetan autorski rad da to podrži kroz duže vreme. Bilo nam je bitno da na kraju mi sami budemo zadovoljni rezultatom.

BR: Pojedini kritičari su u odluci da vaše drugo studijsko izdanje bude cover album videli krizu ideja…

Dušan: Ne znam na koga tačno misliš, ali verujem da je kritičar koji ne čuje koliko je mnogo upravo kreativnog rada i naših autorskih ideja otišlo u ove obrade, ili im nije posvetio dovoljno pažnje ili ne poznaje dovoljno muziku i komponovanje. Obrada je zapravo, kada nije samo puko presviravanje originalne pesme, suštinski teža za uraditi nego nova autorska pesma. Suočeni ste sa ograničenjima originalne pesme u okvirima kojih je potrebno pronaći nešto potpuno novo i sveže a zatim transformisati muzičku suštinu dela u novi oblik. Kad pravite novu, svoju, autorsku pesmu, nemate niti jedno ograničenje, što je mnogo lakše i jednostavnije. Lično, da sam znao da će ove obrade odneti toliko vremena i truda, mislim da ih ne bi ni radili, mogli smo da snimimo dva albuma naših pesama za isto vreme. (smeh)

BR: Kada ste započeli rad na albumu najavili ste i fizičko izdanje. Da li ste u međuvremenu odustali od te ideje?

Dušan: Odustali smo, jer je postalo potpuno jasno da, bar kad se radi o Srbiji i alternativnijoj rok muzici, fizičko izdanje ima u većini slučajeva jako malo smisla. Takođe, te pesme nisu naš autorski rad, pa je besplatan album u skladu sa celom idejom odavanja počasti muzici jednog vremena. Autori čije smo pesme objavili nam nisu tražili novčanu nadoknadu, pa mislim da je logično da i mi ne naplaćujemo obrade tih pesama. Ne isključujem mogućnost da eventualno odštampamo mali tiraž koji bi ponudili fanovima i to praktično za cenu izrade samog diska, ako se ispostavi da ga dovoljno ljudi želi.

BR: Pored albuma EX, za besplatan download ponudili ste i mini live album Metropolis Live (2009. godine). Činjenica je da se u današnje vreme sve veći broj (afirmisanih) bendova okreće ovom vidu objavljivanja albuma. Da li po tebi ovakav vid izdavanja albuma ima više prednosti ili mana?

Dušan: Danas je najbitnije da muzika stigne do što više ljudi, a to je lakše kada je besplatno dostupna. Od prodaje CD-a autor uglavnom jako malo zarađuje, pa me često čudi kad neko insistira na tome da objavi klasično CD izdanje kad će od istog praktično zaraditi samo izdavač. Sa druge strane, zvanično izdan album, naročito prvenac, je i dalje za neke medije i deo publike znak određene ozbiljnosti benda, a primećujem i da se besplatno dostupna muzika često shvata kao manje vredna – samim tim što je okačena za download. Tu su naravno i fanovi nekog benda koji često žele posedovati fizički nosač zvuka. Doživeo sam da sam i lično više uživao u nekom albumu i bio u stanju da ga bolje doživim nakon sam imao u rukama CD ili ploču. Mislim da najbolja opcija zavisi od konkretne situacije u kojoj je neki bend.

BR: Vratimo se malo unazad, na album Ljubav. Otkud ideja za stvaranje konceptualnog albuma koji bi za glavnu temu imao mračnu stranu ljubavi?

Dušan: Sam koncept je bio neminovna slučajnost. (smeh) U vreme nastajanja pesama sa albuma Ljubav prolazio sam kroz težak životni period. Pokušao sam da o onome što je pod pritiskom spoljnih događanja izbijalo na površinu pišem bez autocenzure, pa ga i iskarikiram, dovedem u još ekstremniji oblik pristupajući kreativnom činu kao nekoj vrsti kreativnog egzorcizma izvedenog nad samim sobom. Pri tome sam imao ideju da pesme izvodi ženski vokal pa sam i pisao iz drugačijeg, ženskog ugla. Pevačica koja zaista poseduje moć projekcije svog unutrašnjeg sveta i umeće pripovedanja ima tu mogućnost da slobodno prenosi i one emocije i poruke koje možda nekom muškom pevaču ne bi pristajale, što joj može dati izuzetnu moć u izvođenju. U tom smislu bio sam istinski blagosloven time da se Milena i ja sretnemo, da upravo ona otpeva pesme i da im konačno lice. Što se tiče reči „ljubav“, za najveći deo ljudskog roda ona uglavnom opisuje stanja hormonalnog nereda koja doživljavamo kao zaljubljenost, razna stanja patnje, vezanosti za drugo biće, neurotičnog ponašanja i projekcije kao i pokušaje da nedostatke naše ličnosti i unutrašnju prazninu nadomestimo kroz stvari oko nas i kroz druge ljude. Neke od najužasnijih stvari su kroz istoriju počinjene u ime navodne ljubavi. U takvim raznolikim ljudskim „ljubavima“ ima jako malo istinske ljubavi. Ljubav je tako na albumu grupe Trigger prisutna kao ona tama i samoponištenje koje doživljavamo ili kao bol koji nanosimo drugima, bez ikakvog razumevanja sopstvene odgovornosti. Kad je album bio skoro završen i sve pesme se našle zajedno, postalo je očigledno da imaju zajednički koncept i psihološku nit. Bio im je potreban samo taj zajednički imenitelj, ime albuma, a zajedno sa Vladimirom Petrovićem, koji je dizajnirao omot, pobrinuli smo se da i vizuelno ispratimo istu ideju. Bilo mi je jasno da će, nažalost, mnogi imati pogrešnu asocijaciju kad čuju naziv Ljubav, ali on se nametnuo kao najbolji mogući. Zapravo, možda bi se moglo reći da je album Ljubav najneljubavniji album ikada! (smeh)

BR: Jedan od razloga što je ovaj album doživeo ogroman uspeh kod kritike su i tvoji tekstovi. Čini mi se da su tvoji tekstovi, uz sve razlike, po senzibilitetu donekle slični sa poezijom Milana B. Popovića… Milena i ti ste se, pod imenom Disparador, pojavili na kompilaciji Vreme brutalnih dobronamernika sa pesmom „Pokrov iznad mene“…

Dušan: Mislim da je Milan kroz svoje pesme, kao i svako koga primarno vodi neodoljiv poriv da se kreativno izrazi, pokazao sposobnost da bude neustrašiv i pokaže svima svoj kompleksan, ranjiv unutrašnji svet. Mislim da nam je zajednička ta ogoljenost pred osobom koja nas sluša ili čita. Što se tiče pesme za album Vreme brutalnih dobronamernika, želeo sam da uradim nešto drugačije od muzike koja se vezuje uz Trigger, otud i drugačiji naziv za ovaj virtualni sastav, Disparador. Mislim da je težak i pipav zadatak uspešno uraditi pesmu na stihove koji nisu pisani namenski za muziku, tako da sam radije pokušao da kroz atmosferu i naraciju, više nego kroz uobičajeno pevanje, iznesem Milanove reči.

BR: Lično mislim da je vaša odluka da radite pesme na srpskom jeziku za svaku pohvalu. Iza ove odluke svakako stoji rešenost da se obratite prvenstveno našoj publici…

Dušan: Volim svoj jezik i na njemu se najlaše izražavam. Iako toga ovde možda nismo svesni, on je na mnogo načina zreliji i fleksibilniji od nekih raširenijih jezika, pa i od engleskog. Raditi na srpskom je i izazov za tekstopisca koji želi da izađe van okvira već recikliranih tema i upotrebe uobičajenih fraza, jer misli koje prolaze kod nekog slušaoca na engleskom jeziku mogu na srpskom lako ispasti nespretne, rogobatne. Sa druge strane, ovih dana završavamo, nakon dosta odlaganja, snimanje vokala na engleskom za neke naše pesme, tako da će publika moći i da ih čuje u toj varijanti. Mislim da se ponekad nepotrebno forsira ideja da je potrebno opredeliti se striktno za jednu jezičku varijantu. Bitnije je gde je publika, kome je određena muzika namenjena, pa prema tome ide i izbor najprimerenijeg jezika.

BR: Šta misliš o odluci ogromnog broja tvojih kolega da tekstove pišu na engleskom jeziku?

Dušan: Mislim da je to često dobra i jedina moguća odluka. Neki žanrovi i podžanrovi jednostavno nemaju dovoljno publike ovde i ako bend ili pojedinac želi da ima publiku, mora unapred da se orijentiše na globalno slušalačko telo, a njegov jezik je prvenstveno engleski. Ljudi su ovde opterećeni davno prohujalim vremenima kada je postojalo zajedničko muzičko tržište zemlje od dvadeset miliona ljudi. Sastavi iz malih evropskih zemalja uglavnom rade na engleskom jeziku ako žele ozbiljniju karijeru. Mi u Srbiji i inače imamo problema da shvatimo i ponašamo se u skladu sa činjenicom da smo mali narod, tako da i dalje egzistira ta ideja o „domaćem rok tržištu“, koje je zapravo za većinu sastava spisak od desetak rok klubova i publika od stotinak ljudi u najboljem slučaju. Tako da, kad se radi o Triggeru, nameravamo u budućnosti polako prebaciti težište na engleski, ali i dalje ponekad izbaciti koju pesmu na srpskom.

BR: Već ste najavili rad na novom studijskom izdanju. Možeš li da nam otkriješ neke detalje o predstojećem albumu? Hoće li ponovo u pitanju biti koncept-album?

Dušan: Upravo snimamo neke nove pesme i neće se dugo čekati na prvi singl. Još uvek razmišljamo o formatu izdanja. Najverovatnije će to biti EP sa nekoliko singlova pre toga. Mislim da raditi ceo album na srpskom, samim tim namenjen ovdašnjoj publici, ne bi imalo mnogo smisla. Ne mogu a da ne primetim kako neke kolege potroše mnogo vremena i novca, objave zatim album, da bi već nakon par nedelja to svi zaboravili. Potrebno je u ovom vremenu poplave informacija koje nas bombarduju sa svih strana vezati što više pažnju publike i podsećati ih na to da postojite, a godinu dana autorske tišine, a zatim album odjednom koji sledi par koncerata, pa opet tišina – to danas nikako nije dobar recept.

BR: Koliko pratiš aktuelnu srpsku rock scenu? Imaš li neke favorite među mladim bendovima?

Dušan: Pratim je umereno, pa je moguće da su mi neki interesantni sastavi prošli „ispod radara“. Nisam siguran koliko sam pozvan da pričam o muzici koje je isuviše daleko od onoga što mi radimo, pa ću radije pomenuti one koji se bave tvrđom muzikom kao i sastave sa kojima smo delili binu. Tu su Consecration, u svakom smislu izuzetan bend. Draconic, neshvatljivo zapostavljeni od metal publike. Azil 5 bi zaista trebalo da sluša više ljudi, a nikako mi nije jasno zašto grupa Etar danas nije ravnopravno deo ovdašnje mainstream scene nego se još bori za svoje mesto pod suncem. David Mićić je izvanredno talentovan i kvalitetan autor, izuzetna dva EP-a. Forever Storm su po mnogo čemu rame uz rame sa svetskim bendovima koji sviraju klasičan, čisti metal. Downstroy bi trebalo da sviraju svetske turneje kad ih već ovde niko ne ceni dovoljno. Naši drugari Hype mogu uraditi mnogo toga kad se konačno pojave sa izdanjem i krene cela priča. Mogao bih i dalje da navodim i opet bih nekoga nenamerno zaboravio jer zaista mnogo bendova radi od srca uprkos tome što im se to ne vraća na adekvatan način. Sa druge strane, daću sebi slobodu da kažem da, nažalost, ovdašnja rok i metal publika u nekim slučajevima pokazuje izuzetno pomanjkanje dobrog ukusa kada bira na koju svirku ili koncert će potrošiti pare. Čini se da je lako žigosati kič i površnost kada su prikazani transparentno, na primer kad treba pljuvati turbo folk i njegove derivate, ali je izgleda teško identifikovati namigivanje sa šundom ili nečiju sumnjivu motivaciju kada nešto formalno, po definiciji pripada rok muzici. Mislim da je poštenije i logičnije da, ako neko ima veoma jaku potrebu da bude popularan i finansijski uspešniji, radije počne da radi muziku koja će mu to pružiti umesto da pravi kompromise koji ionako na kraju ne mogu dati željeni rezultat.

BR: Kolumnista si muzičkog portala Time Machine Music. Kako je došlo do ove saradnje?

Dušan: Dragiša Radulović iz TMM-a i ja se znamo dugo vremena, on je sjajan momak, jedan od nekoliko ljudi iz ovdašnjih online medija koji su uvek spremni da izađu u susret bendovima. U prošlosti sam umeo da patim od perioda forumske skribomanije, što je on očigledno primetio. Dopala su mu se neka moja razmišljanja pa mi je predložio da ih stavimo u formu kolumne. Mislim da nas ima još koji bi bili spremni ovako doprineti online medijima, ali kao da postoji neki problem u komunikaciji na liniji sa muzičarima. Prijatelj sa drugog sajta mi je, nakon što je izašla prva kolumna, rekao da mi nikad ne bi predložio da nešto napišem jer je imao utisak da retko ko želi da se bavi time bez novčane nadoknade. Dakle, TMM su se prvi setili da me pozovu. Šteta je, jer je na ovako maloj sceni jako bliska povezanost medija sa bendovima ionako neminovna. Kad se radi o toj etiketi „kolumnista“, ne doživljavam sebe po tom pitanju isuviše ozbiljno. Trudim se da doprinesem sceni na neki način i drago mi je ako se nekome dopadne ono što imam da kažem.

BR: Možemo li u budućnosti ipak očekivati Triggerov album sa obradama pesama domaćih hard rok i hevi metal izvođača?

Dušan: Mislim da to ne bi imalo mnogo smisla. Ne bi bilo dovoljno prostora da se poigramo sa originalnim muzičkim materijalom. Možda ako ikada osnujem fusion sastav pa odlučimo da obradimo neke tvrđe pesme sa ovih prostora u džezerskom maniru. (smeh) To bi već bilo interesantnije. Bitno je da se zabavljamo i uživamo u onome što radimo. U Srbistanu, gde se zločin isplati a umetnost ne isplati, jedino zadovoljstvo za stvaraoca je ono koje dobija kroz sam kreativni proces i deljenje njegovih plodova sa publikom. Ko ovde traži bilo šta drugo od svog bavljenja muzikom, neminovno će ili doživeti razočaranje i odustati ili će preći postepeno u vode muzike kojoj je isključiva svrha zabavljanje publike sa primitivnijim prohtevima.

Ostavite komentar: