Dropkick Murphys u Zagrebu – Ameri na keltski način

Dropkick Murphys

Dropkick Murphys; Foto: Marko Plečko

Tog ponedeljka, Zagreb je preplavio narod u Fred Perry majicama, malo po malo se mogao primetiti poneki kilt a svuda su se vijorile irske zastave.

Šarenolika reka ljudi imala je samo jedan tok- a to je Dom sportova. Oni su znali da, ako se ne zadese baš tu, baš tog ponedeljka, mnogo će zažaliti. Dropkick Murphys opet sviraju u Zagrebu, i ko nije uspeo da prethodnog puta obezbedi sebi kartu kada su momci rasprodali Tvornicu kulture, svakako nije hteo da ponovi grešku.

Davorin i Bogovici

Davorin i Bogovići

Dvorište Doma sportova polako se punilo dok je binu zauzimao General Woo, jedan od pregrupa. U najmanju ruku ću reći da je ovo posve bizaran izbor za ovakvu vrstu događaja. Reper je pokušao svim snagama da animira i ono malo publike koja je trenutno bila u hali, ali bezuspešno. Nastup Generala Wooa predstavlja školski primer zašto je teško biti predgrupa, posebno kada je publika potpuno nezainteresovana.

Već sa nastupom sledećeg izvođača, Davorin i Bogovići, publika je malo smekšala i velikim aplauzom pozdravila zagrebačku punk legendu Davorina Bogovića, originalnog pevača Prljavog kazališta. Večito presimpatičan i iznenađujuće energičan, Davorin je animirao publiku koja se njihala uz “Sve je lako kad si mlad” i “Sretno dijete“. Hteo je ispuni zahtev publike za još jednom pesmom, ali mu organizatori to ipak nisu dopustili, te se ovaj vremešni panker mašući povukao sa bine.

Već je oko 9 sati i bina se priprema za zvezde večeri, a i hala je već počela ozbiljnije da se puni. Između mase kružili su ljudi koji su prodavali pivo i kokice (možda je ovo jedna od kulturoloških razlika, ali zaista ne razumem tu prodaju kokica), a sve nestrpljivija publika je zviždala i dozivala momke iz Masačusetsa.

U tačno pola 10, veliko platno je palo sa vrha bine kako bi nam otkrilo ogroman logo zvezda koje nismo više mogli da čekamo, sa prepoznatljivom slikom skeleta koji svira gajde. Tada je halom počela da odzvanja irska narodna pesma “Foggy dew”, u izvođenju Sinead O’Connor. Dirljiva pesma o Uskršnjem ustanku u Irskoj izazvala je suze delu publike. Sa druge strane, ostatak je smatrao da nema mesta suzama, te su navijačkim tapšanjem i povicima “Let’s go, Murphys” dozivali bend.

Dropkick MurphysI konačno, taktovima “The boys are back”, na binu izlazi ovaj američki keltski punk sastav. Vrlo prigodna pesma za početak koncerta, pošto je nakon 2012. ovo njihov drugi nastup u Zagrebu – s tim da ovoga puta dolaze u punom sastavu. Već prvim taktovima publika je počela da sinhronizovano skače, i nije joj bilo potrebno mnogo vremena da krene u ogromnu šutku u samom centru partera čiji se krug širio i širio. Svuda su leteli pivo i tek skinute majice, a šutke nisu prestajale dok su se ređali hitovi “Wild Rover”, “Rose tattoo”, “I’m shipping up to Boston”, “Fields of Athenry”, “Workers song”. Na “Barroom hero” u centru partera ispred bine pala je možda i najveća šutka u toku večeri, pa čak i oni koji su stajali u parteru blizu tonca behu zahvaćeni talasom znojavog mesa. Nakon 70 minuta svirke, bend se povukao sa bine, a publika, i dalje puna energije, skandirala je bendu, dozivala ih aplauzom i sinhronizovanim skakanjem koje je odjekivalo celom halom Doma sportova. Grupa se vratila i na pesmu “Kiss me I’m shitfaced”, bend je pozvao ženski deo publike da im se pridruži na bini, a prelepe zagrepčanke su igrale, pevale, njihale se zagrljeno i čak je pala i blaga šutka među njima. Obezbeđenje se trudilo da muškarce otera sa bine, ali već prilikom sledeće pesme nisu ih mogli držati pod kontrolom. Veče se približavalo kraju pesmom “TNT” od AC/DC, publika koja se domogla bine se otimala za mikrofon, te su svi zajedno otpevali ovaj klasik rok muzike.

Dropkick MurphysOno što je bio osnovni problem u toku celog koncerta bilo je ozvučenje. Mikrofon 1 nije funkcionisao najbolje, a gajde i bendžo su se u parteru raspoznavali tek u nekim momentima. Snimci sa koncerta pokazuju da se sa tribina sve bolje čulo, a organizatori su naveli da je razlog tome preduboka bina, da su zvučnici bili postavljeni previše napred i da dva zvučnika usmerena ka prvim redovima nisu bila dovoljna da bi se zvuk ravnomerno širio. Ali čini mi se da je entuzijazam publike prenebregao ove tehničke greške. I pored problematičnog ozvučenja, ovaj koncert jeste bio spektakularan – momci su bili sjajni ali ovaj put moram dobar deo zasluge pripisati publici, koja je odavala sjajnu energiju sve vreme, pevajući navijački, skačući, mošujući. Čak im nije smetalo to što nisu odsvirali “Johnny I hardly knew ya”. Nakon 90 minuta svirke, bina je počela da se prazni, a svi mi smo se poliveni pivom, sa modricama, znojavi do gole kože i napuklog glasa, oteturali u prohladnu zagrebačku noć.

GALERIJA FOTOGRAFIJA

Dropkick Murphys

Ostavite komentar: