Dropkick Murphys u Beogradu: Do sledećeg zemljotresa!

Kada su ulaznice za koncert benda Dropkick Murphys „planule“ za samo tri dana, već se moglo predvideti koliko će energije i strasti biti sabijeno u tako malom prostoru kao što je Dom omladine. Povod ovog dugo iščekivanog koncerta u Beogradu bila je promocija novog albuma „11 Short Stories of Pain & Glory“ kao i proslava 21. godine postojanja. Dropkick Murphys su u te dve decenije uspeli da se ustanove kao jedan od najenergičnijih bendova kada su žive svirke u pitanju, kultni celtic-punk sastav, ali, kako su pokazali sinoć, i miljenici publike u Srbiji.

Već nešto pre osam ispred Doma omladine okupila se gomila ljudi različitih generacija i stilova, neki su čekali da žurka počne pa da uđu unutra, dok su drugi još uvek očajnički pokušavali da nađu „kartu viška“.

Oko pola 9 sa svojim nastupom je počeo bostonski hardkor sastav Slapshot. Na prvu pomisao ideja da ovaj specifični grubi zvuk bude uvod u veseli, ali žestoki irski pank činila se nedovoljno dobro promišljenom. Ipak Slapshot su vrlo dobro odigrali ulogu zagrevanja publike za ono što je usledilo. Svirka je trajala nešto više od pola sata, a publika je mogla čuti pesme poput „No Friend of Mine”, „I’ve Had Enough”, „Watch Me Bleed”, „What’s At Stake”, „I Told You So”. Na momente je bend izgledao kao balon naduvan skoro do tačke pucanja, a eksplozija se mogla očekivati svakog trenutka. Ta eksplozija je došla u vidu šutke, koja je bila mala, ali je uspešno zatresla čitav Dom omladine. Pre nego što su napustili binu, „komšije“ Dropkick Murphysa su odsvirale još par stvari među kojima su bile i „16 Valve Hate” i „Chip on My Shoulder”.

Pauza između dve svirke dala je publici priliku da se odmori pre nego što na scenu stupi „prava stvar“. Dropkick Murphys dočekani su sa vriskom i aplauzima na kojima bi im pozavideli i bendovi koji okupljaju stotine hiljada ljudi na koncertima. Nastup su otvorili pesmom sa novog albuma „The Lonesome Boatman“. Iako dobar deo publike još uvek nije imao vremena da se privikne na novi album i izabere svoje favorite, uzbuđenje je bilo toliko snažno da je tekst pesme prešao u zadnji plan. Nastavljaju sa još jednom novom pesmom „Rebels with a Cause“, a zatim prelaze na dobro poznati hit „State of Massachusetts“ koji je dočekan pevanjem u glas, gromoglasnim aplauzom i upaljenom bakljom. Nakon te, sledi još jedna dobra stara „The Warrior’s Code“. Posle „Sunday Hardcore Matine“ Dropkicksi su otpevali svoju verziju irske tradicionalne pesme „I Had a Hat“. Usledile su „Caps and Bottles“, „Good Willing“ i „The Wild Rover“ (mnogima u našoj publici poznata kao jedna od redovnih numera na setlisti Orthodox Celtsa).

Going out in Style“ je, očekivano, napravila pravi haos u publici, a Ken Casey i Al Barr su savršeno komunicirali sa masom i još više podizali nivo energije (da, i to je bilo moguće). Najbolje dočekana pesma sa novog albuma bio je prvi singl sa „11 Short Stories of Pain & Glory“, „Blood“. Publika je bez problema pevala u glas, a čak im nije bio ni potreban tekst koji je bio ispisan na video bimu. „You’ll Never Walk Alone“ otpevana je sa jednakim žarom, ali to je bilo ništa u poređenju sa buktinjom koja je propratila hit „Johnny I Hardly Knew Ya“. Par pesama kasnije lavina emocija sliva se Domom omladine uz pesmu „Rose Tattoo“ sa albuma iz 2013. godine „Signed and Sealed in Blood“. Kao što se moglo i očekivati, „I’m Shipping Up to Boston“, pesma koja je najviše zaslužna za svetsku slavu benda Dropkick Murphys, otpevana je u glas, od reči do reči, uz neprekidno skakanje koje je pretilo da se pretvori u pravi zemljotres.

Nakon toga bostonski momci odlaze na vrlo kratko sa bine, da bi se ubrzo vratili na bis sa numerom „The Boys Are Back“. Sledi nešto što čini Dropkick Murphyse drugačijim od drugih. Uz pesmu „Kiss Me, I’m Shitfaced“ pozivaju devojke iz publike da se popnu na binu. Bilo je u tom trenutku sigurno više od deset devojaka koje su igrale, pevale i družile se sa bendom, da bi nakon toga bina postala otvorena i za pripadnike muške populacije kojih je, inače, bilo daleko više u publici. Koncert se završava gomilom konfeta i baladom „Until the Next Time“ koja je predstavljala savršeni oproštaj, ali ne zauvek… do sledećeg puta.

Kada su svi sišli sa bine i u sali ostale prazne plastične čaše i pod za koji su se lepile patike od količine piva prosute u žaru šutki, momci iz benda ostali su da se druže sa vernom publikom koja je sačekala autograme i fotografije. Sjajna atmosfera na koncertu i munjevito brzo rasprodate karte obećavaju da ovo nije poslednji put da vidimo Dropkick Murphys u Beogradu, a sigurno je da sledećeg puta publika u Srbiji neće biti ništa manje spremna da na njihovo ogromnu energiju odgovori još većom.

GALERIJA FOTOGRAFIJA

Ostavite komentar: