Dream Theater

Dream Theater

Izdavač: Roadrunner, 23.9.2013.

Producent: John Petrucci

Žanr: Progressive metal

Trajanje: 68:01

2.0/5

Ocena

2013. godina je ponovo dočekala novo studijsko izdanje progresivnih „sanjara“. „A Dramatic Turn of Events“ je pre dve godine bio prelomni album koji je trebalo da pokaže novo lice sastava nakon odlaska Mikea Portnoya, bubnjara i jednog od osnivača benda.

Da li je Dream Theater to uspeo tada, zajedno sa novim članom, Mikeom Manginijem? I da i ne. Svakako da je nedostatak Portnoya bio prisutan na albumu, u smislu da su deonice bubnja bile „otkucane“ i programirane, ne odsvirane u studiju. S druge strane, u ostatku zvuka benda se nije ništa bitno promenilo. To je možda i njihov najveći problem. Albumi ovih progresivnih metalaca već odavno neprekidno „ređaju“ jedno te isto u svom katalogu da je kod većine slušalaca postalo neizvesno da li žele da čuju novi, stilski i idejno isti album Dream Theater-a bez trunke napretka. Sada, ponovo posle dve godine, objavljen je „self-titled“ album, koji je prikazao lični pečat Manginija, ali da li je (konačno) nešto promenio?

Nažalost, ne baš. Uopšteno posmatrajući čitav album, za dobrog poznavaoca ovog benda se određene nijanse mogu naslutiti kao drukčije, ali je spektar ideja i zvukova, kao i izvođenje istih jednostavno…isto. Dosadno, reciklirano, uz pojedine momente koji na kratko daju nadu da je moguće čuti ponešto osvežavajuće. Neko će se upitati zašto li sam ovako negativno nastrojen prema bendu? U principu, i nisam. Ništa bend nije pogrešno odsvirao niti su pesme potpuno loše. Naprosto, sve je isto kao i pre i ni za pedalj drugačije što nekome ko prati rad benda u poslednjih deset godina jednostavno više ne ide u uši.

Album počinje uvertirom po imenu „False Awaken Suite“ koja zvuči epski, sinematično, uz prepoznatiljive vituozne pasaže u deonicama gitare i klavijature. U određenim momentima, pogotovo na kraju numere je moguće čuti zvuk sličan albumu „Six Degrees of Inner Turbulence“. Sledi prvi singl, „The Enemy Inside“ koji prezentuje suštinu zvuka na albumu. Početni rif deluje neinventivno, aranžmanski pesma ima neki uobičajeni pristup za bend. Melodijski, LaBrie se kreće u svojoj zoni komfora ali ne prikazuje dalje od toga. Ruddess svira svoje deonice koristeći dobro poznate „boje“ na dobro poznati način. Jedini interesantniji momenat u pesmi deluje refren, gde harmonski gitara i glas daju prijatnu kombinaciju. „The Looking Glass“ asocira ponovo na vreme „Six Degrees…“ i pesmu „About to Crash“ gitarskim idejama. Neki od interesantnijih momenata su refren u tihoj dinamici da bi se postepeno pojačala atmosfera. Takođe, bas linija unutar srednjeg dela pesme pred solo je vrlo zanimljiva i stilski vraća u vreme „Images & Words“. Instrumental „Enigma Machine“ daje mnogo bolji početni utisak sa zlokobnim rifovima. Nakon dva minuta pesme, počinje interesantan deo sa upotrebom zvuka organ-a i rifova u neparnom ritmu. „The Bigger Picture“ više zvuči kao da je proistekla sa LaBrie-vog solo albuma što nije izgovoreno u pežurativnom smislu. U delovima pesma ovog baladnog karaktera podseća na stare hitove „Hollow Years“ i „Goodnight Kiss“. Refren je ponovo deo koji najviše daje pesmi, melodijska linija je zajedno gitarom i bubnjem vrlo dobra i pevljiva. „Illumination Theory“, završna pesma na albumu je tradicionalni Dream Theater epski završetak. U svom trajanju od dvadeset i dva minuta, negde na pola je moguće čuti orkestarski, atmosferični deo koji ubrzo vodi u „A Change of Seasons“ virtuozne segmente (čak i LaBrie-jev glas deluje kao da je u pitanju 1995. godina). Prijatno je primetiti outro sa prijatnim klavirskim zvukom u odnosu sa gitarom u pozadini.

Utisak je – pomalo updateovan, ali vrlo tradicionalan i dosadan uobičajeni pristup koji je već bio uočen na poslednjih nekoliko albuma. Sve karakteristike benda po kojima ih ljubitelji prepoznaju su i dalje tu, svi rifovi, vokalne melodije, aranžmani su prisutni na nivou jednog prosečnog Dream Theater albuma. Nekome će se to dopasti, bojim se da je u ovom slučaju to minus. Ne minus u smislu gneva prema bendu koji ne ispunjava očekivanja jednog fan boy-a, već prosto minus u smislu predvidivosti koja se i očekivala. U poslednjih deset i više godina je Dream Theater objavljivao albume na svake dve godine (čak i posle samo godinu dana). Mišljenja sam da je vreme za jednu dužu pauzu ukoliko se očekuje bilo kakvo radikalnije osveženje u zvuku, što bi u ovom slučaju bilo dovoljno zanimljivo samo po sebi.

Spisak pesama:

1. “False Awakening Suite” (2:42)

  • I. “Sleep Paralysis” (0:58)
  • II. “Night Terrors” (0:45)
  • III. “Lucid Dream” (instrumental – 1:03)

2. “The Enemy Inside” (6:17)
3. “The Looking Glass” (4:53)
4. “Enigma Machine” (instrumental – 6:01)
5. “The Bigger Picture” (7:40)
6. “Behind the Veil” (6:52)
7. “Surrender to Reason” (6:34)
8. “Along for the Ride” (4:45)
9. “Illumination Theory” (22:17)

  • I. “Paradoxe de la Lumière Noire” (1:16)
  • II. “Live, Die, Kill” (5:45)
  • III. “The Embracing Circle” (4:09)
  • IV. “The Pursuit of Truth” (4:07)
  • V. “Surrender, Trust & Passion” (7:00)

Ostavite komentar: