Dragan Knežević (Artan Lili): “Ako umetnost ostane skrivena, to onda nije umetnost”

Obojeni Program

Samo par dana pred veliki koncert u Domu Omladine, pričali smo sa Draganom Kneževićem, gitaristom grupe Artan Lili i čovekom na čijim je rifovima odraslo više od pola srpske aktuelne scene. Nekada domaći pionir na MTV-u sa Obojenim Programom, sada član „BIGZ-ove“ hitmejkerske skupine Artan Lili, Dragan je svakako jedan od najuticajnijih muzičara na Balkanu koji i dalje stvaraju.

Autor neponovljivih rifova poput onih u pesmama „Kad se neko nečem dobrom nada“, „Ako stanemo tu“ i „Srce“ pričao je sa nama o muzičkim uzorima i počecima, pogledu na muziku, regionalnoj i lokalnoj sceni. Naravno, bilo je reči i o velikom koncertu grupe Artan Lili u Domu Omladine Beograda koji će se održati u subotu, 19. marta, kao i o budućim planovima benda.

BR: Za početak, onaj poznati kliše – zbog koga si uzeo gitaru u ruke?

Dragan: Kad sam se prvi put naložio na gitaru? Mislim da su to bili Bitlsi… Zapravo, moja prva velika muzička ljubav je Elvis Prisli. Kaže mi ćale ’77. godine „E, umro ti onaj tvoj?“ „Koji moj?“ „Pa kralj rokenrola, Elvis Prisli.“ Tu se ja zainteresujem. Mislim da mi je on bio prva prava fascinacija, iako se nikad nisam ložio da baš ja budem pevač. Uopšteno govoreći, prva konekcija sa rokenrolom je bio on. I onda sam, nekako, krenuo hronološki da istražujem šta je bilo posle njega… svi ti britanski bendovi – Bitlsi, Stonsi, Kinksi i sve ostalo. Tako sam ušao u rokenrol i dalje plivao po tome i, ono, šta me je već zanimalo, zanimalo me je. Sećam se te fascinacije – sediš i gledaš omot albuma, gledaš te fotke i te tipove sa gitarama i deluje ti sve magično, kao da su neki vitezovi. Da prelomimo, recimo da su bili Bitlsi.

BR: Pošto Bitlsi imaju ogroman opus, šta je tačno njihovo uticalo na tebe? Onaj početni period sa „pesmicama“ ili kasnije muzičke ludorije?

Obojeni ProgramDragan: Mislim da je prelomno bilo to što su u pitanju lepe i skladne pesme, a što su oni bili harizmatični. Nekako sam vrlo rano shvatio da, osim što imaš vrlo lepe pesme, moraš još na neki način biti privlačan. Moraš da potvrdiš da si neki lider, trendseter, neko u koga se gleda. Kako se to postiže? Najbolje je ako možeš dobrom muzikom, ali sam tada shvatio da samo dobra muzika nije sve. Prosto mora da bude sve u kompletu – da su privlačni, šarmantni da ti je lepo i da ih gledaš i da ih slušaš. Još tada sam shvatio da je harizma bila važna. Bilo je tu dosta dobrih bendova, ali su oni napravili toliko dobar posao zato što su bili kompletni.

BR: Znam da si veliki fan preminulog Bouvija, da li ima njegovog uticaja u tvojoj muzici?

Dragan: Mislim da ima. Sve to gde pokušavam da proturim što više lepih akorda, to je njegov uticaj.

BR: Kako si reagovao na njegovu smrt?

Dragan: Jako teško, zaista. Sećam se da sam o tome razmišljao nekoliko godina ranije. Već su počeli razni da umiru i onda sam se setio njega i pomislio „Au, kad on umre, onda će stvarno biti tužno.“ Tako je i bilo.

BR: Pre Obojenog Programa si bio u Minstrelu, zar ne…?

Dragan: Da, sećam se koncerta u studiju „M“, to je bilo 1988. ili 1989. godine, svirali smo kao predgrupa bendu Fit iz Rijeke, Jugoslavija je još uvek postojala. Ja sam bio basista, a pre toga sam imao svoj neki bend, klinački pokušaj, ali već sam tu stasavao kao neki „muzički lider“. Znaš, znao sam šta koji instrument treba da radi. Bili smo klinci koji su odlučili da li hoće da se igraju žandara i lopova, igraju basket ili će da prave bend. Otprilike na tom nivou (smeh). Nekako sam prvi skapirao šta koji instrument radi i nekako sam postao taj koji svima govori šta treba da rade i već sam se etablirao u nekakvog muzičara. Minstrel je tada za mene bio veliki bend i bila mi je čast što me uopšte zovu. I tako sam se prihvatio basa i svirali smo u studiju „M“, a tamo su se pravili dobri snimci i mislim da je to bio prvi album Minstrela. No, nisam se ja dugo zadržao tamo, možda dve godine i posle par godina sam ušao u Obojeni Program.

BR: Kada si ušao u Obojeni Program, da li si sanjao da ćeš tamo stvoriti nešto što će ostati decenijama? Tu su „ABCD avioni“, tu je „Kad se neko nečem dobrom nada“, koja je po mišljenju mnogih najbolja pesma na Balkanu u poslednjih trideset godina.

Artan LiliDragan: Ma, nisam. Ja prosto volim da sviram. Bilo mi je bez veze što nisam imao s kim da sviram. Moj prvi bend je ceo maltene otišao da služi vojsku, dok sam ja to uspeo da izbegnem. Sledeći bend je bio Minstrel, gde se nisam dugo zadržao i onda sam se par godina mučio da nađem bend. Da mi je neko rekao da ću da uđem u Obojeni, ne bih mu verovao. Oni su tada baš udarili u hajp – prvi album i odmah drugi album. Ja sam ušao u bend kada je drugi album bio snimljen i kada je trebalo raditi svirke.

BR: Jedna od prvih svirki sa njima ti je bila ona u KST-u, odakle je snimak izdat na albumu „Prijatelju, kočnice ti ne rade baš sve“, zar ne?

Dragan: Tad sam već par godina bio u bendu. Prva svirka je bila u SKC-u u maloj sali. Ta sala više ne postoji, tu je sada Delfi knjižara. Bilo je smešno kada sam, igrom slučaja, aplicirao da radim u toj Delfi knjižari i shvatim da sedim u toj sali u kojoj sam prvi put nastupao sa Obojenim (smeh).

BR: U to vreme, devedesetih, od većih bendova u Beogradu si imao KKN i Block Out, koji su takođe bili alternativni, ali šta je potrebno da alternativna gitarska pesma postane hit? Obojeni Program je iz čitavog tog beznađa otišao čak do MTV-a…

Dragan: Džon Pil je prvi primetio… njemu se dopao rif, verovatno, sigurno ne razume srpski. Šta je potrebno da se napravi hit? Pa verovatno ti prvi uzori. Vraćamo se na tu priču o Bitlsima i moju fascinaciju hitom, fascinaciju tom kompletnom privlačnošću. Da bi nešto postalo hit, to mora da te kupi kompletno – da ti se spot sviđa, da ti se pesma sviđa, da ti se muzičari sviđaju i onda te kupi. Meni je to uvek bila misao vodilja – da umetnost mora da dopre što više svesti. Neka ljudi daju pozitivan ili negativan sud, ali ako umetnost ostane skrivena, to onda nije umetnost. Odštampana knjiga koju niko ne pročita nije roman, to je svežanj hartije i malo farbe. Slika koju niko ne pogleda, to je samo pamučno platno i neke boje. Mora dopreti do svesti, a kakav odgovor dobije, nije ni bitno. To me je uvek malo distanciralo od stopostotne posvećenosti alternativi. Stalno sam osećao da to, koliko god da je ispravno, ima jedan ogroman bag u sebi gde ispada da je bolje da što manje ljudi čuje. To jednostavno ne funkcioniše.

BR: Recimo, kad pričamo o hitovima sa Obojenim Programom, u pitanju su vanvremenska dela. Danas sve traje od sezone do sezone, ali te pesme su hitovi i danas…

Dragan: Niče je odavno lepo rekao: „Sve stvari koje dugo žive postepeno se prožimaju umom.“ Postoji izrazna samoindukcija u tom trajanju. Ako si ti bio u stanju da traješ 10-20 godina, sama ta činjenica da si bio u stanju ti daje toliki kredit da onda više i ne moraš da praviš bog zna koliko lepe pesme, nego prosto traješ. Te stvari se cene i to je u redu, i treba da se ceni. Te pesme su napravljene „iz dobre farbe“, sa ukusom. Pusti neke Kinkse na žurci, ako su dobri – biće super. Ako je stvar dobra, uvek će biti sveža.

BR: A posle Obojenog Programa, Artan Lili…

Artan LiliDragan: Artani su nastali 2012. godine. Ja sam njih dvojicu (Bojana Slačalu i Marka Ajkovića, prim. autora) potpuno slučajno upoznao na žurci 2013. godine. U svakom slučaju, ja sam za Novu godinu 2010/11. prelomio da napuštam Obojeni Program i nije bilo lako (smeh). Muzika je navlaka, počinješ da ludiš bez svirke i moraš da nađeš bend. Bio sam spreman da sviram sa raznim opskurnim likovima samo da bih svirao. I onda potpuno slučajno na toj žurci 2013. godine, za Prvi maj, kod Bilje Vukmirović se zadesi pola „BIGZ-a“ i tu po celu noć slušamo domaće radove – Repetitor, Štutgarti, ŽeneKese, Obojeni… Tad ja shvatim da je to jedna živa scena kojoj bih jako voleo da prisustvujem. Oni mene svi veoma poštuju, ali ja nemam bend, a oni dolaze sa probe, snimanja, miksovanja i slično. U svakom slučaju, čujem Artan Lili i zaista odlepim. To je bilo za pet kopalja ispred svega što smo slušali te noći. To je bila pesma “Džoni”, koju su Ajković i Boki uradili pre nego što sam ja ušao u bend. Sutradan, kod kuće poslušam ponovo da se uverim da ne grešim. Pozvao sam ih i pitao da li im treba gitara, rekli su da treba i tako je počelo.

BR: Kako je cela „BIGZ“ scena tebe prihvatila? Skoro čitava ekipa tu je odrastala na Obojenom Programu u nekom trenutku…

Dragan: Prihvatili su me sa poštovanjem. Da, dobra su mi deca… (smeh) Ostao sam bez posla, bio sam u egzistencijalnom problemu koji nisam uspeo da rešim u Novom Sadu, ali sam uspeo da rešim u Beogradu jer je mnogo više ljudi koji me prihvataju u Beogradu.

BR: Da li se i koliko razlikuje stvaralački proces u Obojenom od procesa u Artanima?

Dragan: Ni najmanje. Prosto, ako si kreativan, muzika te ubaci u mašinu, ti reaguješ i nešto stvaraš. Naravno, to nije ista muzika, poštuješ estetski profil benda u kojem nastupaš, ali sam proces stvaranja je uvek ista ludost, ili te uhvati ili te ne uhvati.

BR: Kako komentarišeš činjenicu da mnogi upoređuju Artan Lili sa Obojenim Programom?

Dragan: S jedne strane mi je drago da Obojeni i dalje živi, i treba da živi. S druge strane, malo me vređa jer to govori o tome da zapravo ne slušaju pažljivo Artan Lili. Artan Lili i Obojeni Program baš i nemaju dodirnih tačaka. Čim neko prepozna isti zvuk gitare, reći će da vuče na Obojeni. Normalno da će da vuče na Obojeni kada je gitarista Artan Lilija čitavih 19 godina proveo u Obojenom programu (smeh).

Artan LiliBR: Artan Lili su sa prvim albumom vratili taj gradski šmek u gitarsku muziku sa svojim noise-pop zvukom. Koliko je teško napraviti gitarsku muziku koja stoji rame uz rame sa svetskim bendovima u okruženju gde je ljudima asocijacija na gitaru ostala u tzv. Ex-Yu rocku?

Dragan: Nije teško uopšte. Ako te muzika vozi, tebi je nebitno da li živiš u Srbiji, Londonu ili u džungli. Doduše, verovatno te neće isto voziti u džungli (smeh), ali ako te vozi, onda te vozi isto. Muzika je ta transcendencija gde se ljudi prepoznaju. Ja verujem da bih mogao da sedim i sa svojim najvećim idolima i uzorima i da opušteno ćaskamo o muzici. Te stvari su univerzalne i nemaju veze sa tim gde si rođen i gde živiš.

BR: Artan Lili na prvom albumu ima taj gradski šmek, a aktuelni singl najavljuje rast zvuka, gde će zvuk otići sa drugim albumom?

Dragan: Otići će svuda gde nas muzika povuče i svuda gde to možemo da proizvedemo sa tri instrumenta. Iznenađenja planiramo na trećem albumu, ali ovaj će biti maksimalno iskorišćavanje tri instrumenta – gitare, basa i bubnja.

BR: Da li ste odlučili šta će vam biti sledeći singl?

Dragan: Imamo već nekoliko kandidata i to su slatke muke, u pitanju su odlične pesme pa ćemo lako izabrati.

BR: Koncert u subotu uveče će, sudeći po najavama, biti spektakl. Da li možeš da kažeš nešto više o koncertu i iznenađenjima koje spremate?

Dragan: Ne, to je tajna! (smeh) Svako ko je kupio skupu kartu, ima pravo da dočeka iznenađenje. Sa nama će svirati Crvi, odličan bend na koji treba skrenuti pažnju. Sve će biti na visokom nivou, jedva čekamo. Sviraćemo sav materijal koji do sada imamo.

BR: Da li bi mogao da izdvojiš nekoga iz „BIGZ-a“ sa kim bi još radio?

Dragan: Hm, dobro pitanje (kraća pauza)… Sa Damjanom Babićem (Crvi, Kriške). Damjan je moj omiljeni gitarista. Doduše, uloge tu ne bi bile bitne, kad se s nekim muzički kapiraš, zaista nije bitno kako se raspodelite.

Artan LiliBR: U januaru ste bili gosti bendu Lira Vega. Koji su tvoji utisci sa tog koncerta?

Dragan: Zoja je naša draga prijateljica. Bila je tu cela krem ekipa beogradske scene. Bilo je jako lepo, pogotovo uvežbavanje, koje je bilo jako zabavno.

BR: Koja je razlika između alternativne scene s kraja devedesetih i ove sada?

Dragan: Drugačije je okruženje. Devedesete su bile poslednji romantični rokenrol period na planeti Zemlji, sticajem okolnosti. Živeli smo u toj Miloševićevoj diktaturi kriminalaca i onda je rokenrol bio ono što treba da bude – bunt, svest, kultura, etika, pripadnost normalnim ljudima i distanciranje od nenormalnih. Danas ne postoji ta podela i ne postoji potreba za tim distanciranjem, danas je scena kapitalizam, borba za tržište i borba za prodaju. Mi smo potpuno svesni toga i nemamo nameru da zabijamo glavu u pesak nego se borimo tako što izbacujemo hit za hitom.

BR: Danas maltene imaš sličan propast društva, nije baš kao kod Slobe, ali…

Dragan: To nas još više učvršćuje u nameri da radimo to što radimo. Da su pobedili japiji 2000. godine, možda bismo se zapitali „Da nismo mi u krivu? Da nismo mi neki dinosaurusi?“ Ne, nismo (smeh). Rad je toliko obesmišljen, da je jedini spas u tome da budeš slobodan, da budeš kreativan, da budeš umetnik i daj bože da budeš isplativ pa da možeš da živiš od toga.

BR: Da li je kod nas scena zaista podeljena na gradove ili je to sve jedna velika zajednica?

Dragan: To je kao kada gledaš Google Maps pa sad koliko ćeš da zumiraš ili odzumiraš. Novosadska scena je, nažalost, prilično pukla i moj utisak je da se sve što valja nekako sjurilo u Beograd i to čini Beograd velikim gradom. Isti je to fazon kada odeš u bilo koji veliki grad, Berlin, London ili Pariz… Više je „dođoša“ nego starosedelaca, ali baš ti „dođoši“ donose svašta lepo i novo. Odlika velikog grada je da ima tu igranku novih svežih ideja, taj ringišpil ludosti, to se ne dešava u malim sredinama. Nažalost, Novi Sad nema taj ringišpil te sam ja, kao i mnogo njih iz cele Srbije, pa i šire, došao ovde i ovde se družimo i pravimo muziku. Uživamo u umetnosti!

BR: Da li bi izdvojio neki od bendova van gitarskog zvuka na Balkanu kao interesantan?

Dragan: Tu je stara škola koju svi poštuju – Rundek, Lačni Franc i ostali. Od novijih, imao sam problem sa hip-hopom. Znam da ne valja zatvoriti se prema novom, jer onog momenta kada uradiš to, ti postaješ prevaziđen. A sa hip-hopom sam imao najveći problem jer je on najdalje od mog nekog stajališta. Nisam tu nalazio puno muzike, a reči koje su preovladavale su uglavnom bile jednodimenzionalne. Nije bilo tu dovoljno alegorija, metafora i to mi je sve zajedno bio ogroman problem da progutam. Međutim, uspeo sam da skontam čitavu scenu: Elemental, Edo Maajka, TBF pa sve do našeg Marčela.

Ostavite komentar: