Đorđe Miljenović

"Amovi" i "Sam pao, sam se ubio"

Izdavač: Mascom Records, 29.6.2017

Producent: MKDSL

Žanr: rock/blues

Trajanje: 38:08 i 38:54

4.5/5

Ocena

Taman kada su džangrizavci počeli trijumfalno da pomišljaju kako regionalna scena više ne može ništa novo da izrodi; kada su mnogi iz mazohističnog defetizma počeli jedni druge da plagiraju; kada ovi treći pokreću hajke ko je šta od koga ukrao; kada, jebote, pomisliš da je to – to, što su ovi prostori mogli da iznedre; kada umalo digneš ruke od štreberskog preslušavanja novih albuma raznoraznih bendova – i uprkos tome što niko nije mogao ni da pomisli da će – usred lepljive smese Ničega i nagomilanih faca Nikoga – (ne)očekivano, poput apokaliptične komete, iz studija da sleti „dupli prelom“ muzičke scene, od strane Đorđa Miljenovića i njegove skromne formacije.

Naime, njegova malenkost je u etar virtuelnog kosmosa – sa visokim nivoom iščekivanja tog čuda – štrcnula dva albuma, pod nazivima „Amovi“ i „Sam pao, sam se ubio“, koji su sami po sebi paradoksalni novčić sa dve mračne strane. Dvodel nudi prepun dijapazon šizofrenih slika, suicidalnih ispovesti, crnohumorističnih crtica, emotivnih posrnuća, neurotičnih trabunjanja i depresivnih radosti, uz prateći zvuk bluesa i rocka, ukrštajući se sa brutalnim ožljicima gorenapomenutog autora.

Oba – sa po 10 na jednoj, a 11 na drugoj – vidno su prošla kroz izuzetnu tehnokratsku produkciju koja izaziva svaku moguću zavist od strane ostatka muzičke i paramuzičke osiromašene domaće produkcije.

Bez ikakve, bespotrebne uvodne tačke – sa smelim gafovima autobiografskih isečaka – na preslušavanje nam stiže nešto što je odavno, očigledno, bilo zapostavljeno, zatureno i gurano pod tepih, što nije još od prve post-jugoslovenske scene izletelo na površinu, a to je onaj iskonski, naizgled zastareo, ali toliko raspamećujući recept, kako bi jedan muzički produkt – u ovom slučaju dva – trebalo da izgleda.

Prožimajuća kičmena moždina bluesa i nekog, da kažemo, alternativnog rocka –  samo su površinski delovi anatomije brilijantnog i klizajućeg zvuka na ovim komadima. Na prvi pogled, Miljenovićevi blizanci deluju poprilično bezazleno, krajnje eksperimentalno i, po samoj prirodi, benigno, ali, naprotiv, oni ostavljaju dubok trag sopstvenog izražaja na isuviše plitkoj, suvonjavoj i bojažljivoj sceni regiona.

Sami stihovi neodoljivo asociraju na prototipne mešavine scena iz romana Čarlsa Bukovskog i iz priča Oskara Vajlda, pa i konceptualne forme pesama su nalik Tomu Vejtsu i Emi Vajnhaus: od svakakvih dogovština sa ćoškova mračnih sokaka, učmalih klubova, memljivih podruma, zadimljenih kafančuga, upišanih birćuza, ispegliranih WC šolja, pa sve do drugih đavolskih, vražijih i šejtanovih tamnih vilajeta života, protkanih raznovrsnim osećanjima, u kojima smo se svih mogli u nekom trenutku života pronaći.

Upravo je taj storytelling – koji je, inače, morao da bude jedna, pa ne prethodnica, već koplje rock scene XXI veka, usled prećerane zasićenosti – bio od prelomne važnosti da ovaj “double” dobije zasebno mestašce među recenzijama. Objektivno, iz daljine posmatrano, sve ovo više liči na zbirku izopačenih i izvrnutih pričica, protkane sarkastičnim pomislima i trenucima klozetarskog humora, od kojih, svaka ponaosob, “prepričava” doživaljaj glavnog junaka.

Budući da se scena, barem ona prva polovina, pati oko toga kako i na koji način da dopre do publike; da ih iznova baci u transcendentno stanje, ne bi li ostavili nesvakidašnji ukus Nečega u ustima auditorijuma, koji je, vazda, prezasićen, zatrovan i preždran od Svega i Svačega, što se svakodnevno predstavlja kao nešto što “ova scena nije imala”; tu se Đorđe šeretski poigrava sa svojim opskurnim i volšebnim avanturama kroz 21 pesmu, dajući slušaocu drugačiju dimeziju, obogaćenu elementima nelinearnog bluesa i iscrpnog rocka, koja – da, reći ću – nije odavno viđena u poslednjih par decenija.

Dakle, na kraju krajeva, da ne bude da sam džaba krečio, kada se “obadvojica” odslušaju po nekoliko puta, prespavaju dve noći, presluša još jednom i presavije tabak, u stvari, dobijamo eksperimentalnu fuziju – punu žuči, radosti, adrenalina i straha – između avangardnog rocka i srceparajućeg bluesa, pod plaštom dekadencije i nihilističkog pogleda na klaustrofobično okruženje, unutar društvenih izobličja ove usrane stvarnosti.

Lista pesama:

Amovi

1. Utorak sabajle
2. Amovi
3. Pokušavaš da mi postaneš refren
4. Ne spavam više
5. Dolazim ti uskoro madam
6. Katanac
7. Zajeban okrutan kurvin sin
8. Prelepa katastrofa
9. Jadnik
10. Umirem ti na rukama
11. Da izađemo iz kafane

Sam pao, sam se ubio

1. Điha
2. Član 23
3. Nisam dobro
4. Trojanski slon
5. Čuvam te
6. Sjebano
7. Ko te laže
8. Oduzeli su mi noć
9. Patnja
10. Niko

Ostavite komentar: