Dope Body

Lifer

Izdavač: Drag City, 21.10.2014.

Producent: Travis Harrison

Žanr: Noise-rock

Trajanje: 44:44

4.0/5

Ocena

“Nupping” iz 2011. i “Natural History” iz 2012. zatim “Drag City”, albumi baltimorške četvorke Dope Body su predstavili bend koji je pod očitim uticajem alternativne muzike 90-ih (naročito noise rock-a), ali teži da savremenijom produkcijom i odstupanjem od uobičajenog načina sviranja, odnosno, nekih nametnutih pravilnosti napravi progresiju i sebe predstavi kao jedan složan, moderan i svež kolektiv, prilično spreman da se upusti u dugotrajno stvaranje muzike, bez predaha. Od tada su objavili par pesama koje su donekle najavilo blagu promenu zvuka i pravac u kome je bend krenuo; od ovakvog benda se promena zvuka i očekivala.

Lifer” ovo očekivanje svakako opravdava. Na jedan sirov, brutalan način. Nešto što se da primetiti u odnosu na “Natural History” jeste da je zvuk dosta mračniji i prljaviji, što svakako ide u prilog ovim pesmama, jer su prilično haotične. Doduše, ta haotičnost slušaocu može predstaviti problem. Na prvo slušanje, “Lifer” deluje kao jedna gomila razbacanih, nepovezanih pesama koje je ovaj bend nastojao da napravi što nenormalnije. Međutim se, tek nakon više
slušanja, stiče slika o jednoj smislenoj celini. To je jedan od mnogobrojnih kvaliteta ovog albuma, a i dobrih albuma generalno, da mu se treba posvetiti pažnja i nakon što to učinimo, počinjemo da zaista uživamo u njemu i obraćamo pažnju na neke detalje koji ga čine specifičnom celinom kakva on jeste.

Ovo je jedno prilično raznoliko izdanje. Pomalo je i teško ispratiti sva zbivanja u njemu, ali nikako nije besmisleno i prenagomilano. Dope Body je grupa koju čine sjajni muzičari, koji imaju svojstven stil sviranja, koji su vrlo promućurni i koji obraćaju pažnju na svoje aranžmane i detalje. Ali kada kažem detalje, ne mislim na neki minimalizam i sitnice koje treba da zadovolje ozbiljnog audiofila. Mislim na vrlo istaknute i prisutne deonice, ritmove i melodije koje se bore za svoje mesto, koje se nadglašavaju međusobno, dižu tempo čitave radnje i pojačavaju njenu uzburkanost. Tako da od samog starta do završetka skoro nema nikakvog predaha.

Vokali Endrua Laumana su ekscentrični, variraju od nekog čudnog, izopačenog pevanja do vrlo samouverenih urlika i režanja; onakvi vokali od kojih se očekuje da izbiju u prvi plan i skrenu pažnju slušaoca samo na njihovo delovanje u muzici. Međutim to je nekako onemogućeno, ne samo od načina na koji su pesme napisane i odsvirane, već i od strane produkcije. Vokali su malo “zakopani”, što ponekad predstavlja problem jer umeju zvučati nerazgovetno u izuzetno glasnim trenucima, ali smatram da takav stil produkcije ne mora neophodno da bude nekakav propust, već je jedan od mnogobrojnih načina na koji se može prezentovati zvuk i muzika nekog benda.

Album otvara masivni solo na bubnjevima koji pokazuje put ostalim instrumentima. Oni zatim stvaraju jednu veliku mrlje distorzije iz koje ispliva jedna od mnogobrojnih sjajnih gitarskih deonica i sve se smiri kako bi tiha i tajanstvena atmosfera pesme “Repo Man” došla do izražaja. Svojom hromom bas linijom i izmučenim pevanjem eksplodira u ogroman refren pun vrištećih gitarskih rifova i takav način kompozicije je prilično frekventan ovde (samo što tu ideju ne izvedu svaki put na isti način, naravno), dakle tihi delovi koji se prepliću sa furioznim i brutalnim refrenima i sekcijama. I svaki muzičar doprinosi tom dinamičnom smenjivanju, bubnjar intenzitetom udarca, bas gitara i gitara igranjem sa efektima i akordima, a vokal pevanjem, odnosno urlanjem.

Svaka pesma poseduje nešto svojstveno i nosi neku svoju karakteristiku što čini ovaj album zabavnim. “Hired Gun” ima totalno uvrnut rif koji vodi pesmu, “AOL” brz, pankerski tempo koji se ruši pri otvaranju mirne, skoro džez sekcije, “Toy” u kojoj se sve smenjuje brzinom svetlosti i koja iznenađuje posmatrača. Zatim “Day by day” koju vodi neobična, ali upečatljiva bas deonica koja zvuči kao da je ispala iz neke pesme drum ‘n’ bass odrednice ili iz neke pesme grupa Bauhaus ili Tones on tail. Bas gitara na ovom albumu je možda i najjači adut, stalno svira neke melodije koje često dominiraju nad ostatkom instrumenata, svojim jako specifičnim i glomaznim tonom, čiji je zvuk kako nekad izuzetno distorziran, tako i vodnjikav ili robotski kao na još jednoj od istaknutijih pesama “Rare Air” sa vrlo melodičnim deonicama i poigravanjem gitare sa ehom. Na kraju dobijamo adekvatnu kulminaciju u vidu sjajne, energične “Even In the End” koja čak sadrži i neke iščašene sintove i jakim refrenom zaokružuje čitavu celinu.

Dope Body su se na ovom albumu upustili u svojevrsnu eksperimentaciju, iz koje verovatno neće izaći, jer nisu bend koji se zadržava na jednom stilu, jer igraju po svojim pravilima i ne mare puno za mišljenje publike, rade ono što žele i onako kako žele. Iako je “Natural History” možda trunku bolje koncipiran i isproduciran, “Lifer” predstavlja prekretnicu u diskografiji benda Dope Body i adekvatan je naslednik njihovog prethodnog ostvarenja.

Spisak pesama:

1. Intro
2. Repo Man
3. Hired Gun
4. Echo
5. AOL
6. Rare Air
7. Day By Day
8. Toy
9. Nu Sensation
10. I’d Say To You
11. Even in the End

Ostavite komentar: