Destiny Potato

Lun

Izdavač: Autorsko izdanje, 13.5.2014.

Producent: David Maxim Micić

Žanr: Progressive metal, Djent

Trajanje: 50:57

3.9/5

Ocena

Nakon nekoliko singlova koji su ukazali na drugačiju kreativnu stranu mladog Davida Micića, Destiny Potato je ozvaničio svoje prvo “regularno” studijsko izdanje. “Lun” zaokružuje dosadašnje stilove i ideje mladog muzičara.

Iako međusobno sarađuju i unutar “Bilo” izdanja, glas Aleksandre Đelmaš je u ovoj modernoj metal atmosferi presudna kombinacija koja vas može zainteresovati ili odbiti od celokupnog projekta. Dok je “Bilo 3” imao više mogućnosti da prikaže neke od progresivnih elemenata Devin Townsend zvuka (pogotovo ako govorimo o novijim albumima), Destiny Potato ima blagu tendenciju da zvukom bude “prijemčiviji” i načini djent/pop sintezu. Možemo se sada osvrnuti detaljnij na “Lun” i njegove osobenosti.

Uvodni intro “The Build Up” nas upućuje na “Eater of Dreams” prizvuk sa poslednjeg Nine Inch Nails albuma, uz blagi dubstep ritam i melodiju klavira koja jasno ukazuje ka nekim prepoznatljivim zvučnim karakteristikama sa kojima smo imali prilike da se susretnemo na “Bilo” albumima. Pažnju privlači “Take a Picture” u kojoj će interesantan ritam pratiti glas (koji u ovom slučaju recituje i deluje vrlo simpatično). Refren je nešto neinventivniji, ali popunjava prostor. “Machine” jako nalikuje na neku od pesama sa “Ghost” albuma Hevy-Devya uz dodatnu orijentalnu crtu koja se ustalila tokom vremena u Micićevim kompozicijama. “Love Song”, koju smo prethodno imali prilike da čujemo kao singl je prijatan slušljivi pop-metal momenat (veliki plus DPa su boje glasova Aleksandre Đelmaš i Aleksandre Radosavljević koje imaju sladunjavu boju, ali i visok intezitet, uz povremeni vrisak energične Đelmaš). “Lunatic” nam donosi zvuk iz francuskog područja, uz upotrebu harmonike i ritma poput neke narodne pesme “petlova”.

Ono što je Micićev kvalitet generalno u njegovom solo radu, a pogotovo u Destiny Potato jeste činjenica da je od čitavog djent pristupa i poliritmohaotičnog zvuka stvorio gotovo pop prijemčivu formu koja može na MTV da ide. Dobro, možda preterujem ali kako vreme prolazi, sve je manje uočljiv “peglački” element u muzici već do izražaja dolaze melanholične melodije, tugaljivi, nežni pop izrazi koji su dodatno potpomognuti glasovima dve Aleksandre. Javiće se dežurni kritičari koji će reći da je to već davno urađeno u inostranstvu i verovatno su u pravu ali se ne mogu oteti utisku da je Destiny Potato najreprezentativniji djent/proggressive pop zvuk koji sam čuo unaokolo. “Walls of Thoughts” je dobar primer takve pesme. “Blue Sun” nastavlja istim tempom. Moram reći da je zvuk definitivno emotivno obojen setom i blago zatamnjenom atmosferom, koji će kod nekoga pronaći mesta u pozitivnom smislu. U ovom slučaju tendeciozno ume tu i tamo da blago deprimira.

“U.Y.M.” je nešto eksperimentalnija ali kao da nema snage da prodre do slušaoca posle osam pesama. Sve smo mi to već čuli, s tim što se tu i tamo “opali” po koji rif. Problem zna da se javi u melodijskim linijama glasa koje su stilski na “sličnu foru” od pesme do pesme. Lagani uzlazni tok sa tonovima dužih notnih vrednosti koji završavaju na nekim uobičajenim intervalima ili je u pitanju kretanje glasova po jasno određenim tonovima koji vode ka intervalu prekomerne kvarte da bi ispalo “mračno” (pomalo je generički). Za fanove Alicia Keys, Norah Jones i sličnih izvođača tu je jazz/pop numera “House od Lies”. Za kraj, jedna originalna kombinacija domaćeg folklornog melosa i djenta uz “Addict”. Super zvuči rif u kombinaciji sa folklornom melodijom, strofa pomalo neubedljiva i bez neke ideje a refren je ‘nako. Početna ideja je ubedljiva, ali kako pesma odmiče, ne uspeva da održi preveliko interesovanje i album završava u manje – više uobičajenom zvuku na koji smo do sada već navikli.

Destiny Potato polako rafinira svoj zvuk, koji definitivno koketira sa pop elementima, ali je još uvek prožet kompleksnošću progresivne metal muzike. Ovo je jedan od onih albuma koji je produciran na tom nivou da sve zvuči prečisto i “prepeglano” do tog nivoa da ga je slušati nalik na koncerte Dream Theatera – prevežbano, intonativno čisto (ako ne računamo LaBriea koji tu i tamo “proširi” tonalitet) i toliko hirurški precizno da nosi određenu dozu destilovanosti, koja ume da iritira nakon nekoliko odslušanih pesama. Utisak monotonije može da vam se zavuče pod kožu mada se David zaista trudi u okviru ovakvog zvuka da ga oživi svojom ličnošću i živahnim ženskim vokalima. Na kraju, lepo je znati da je ovakva muzika prisutna kod nas i treba je podržati, da ne ostajemo večito u praistorijskim interesovanjima i ljubavi prema Maidenima, Metallici i Judas Priestu.

Spisak pesama:

1. “The Build Up” (02:11)
2. “Indifferent” (03:40)
3. “Take a Picture” (04:21)
4. “Machine” (02:15)
5. “Love Song” (04:57)
6. “Lunatic” (04:05)
7. “Walls of Thoughts” (04:12)
8. “Blue Sun” (04:15)
9. “U.Y.M.” (04:27)
10. “Lost Dream” (05:27)
11. “House of Lies” (03:59)
12. “Addicted” (07:38)

Ostavite komentar: