Deset “izgubljenih dragulja” Alice in Chainsa

Prošlo je dvanaest leta otkako je preminuo legendarni pevač/frontmen Alice in Chainsa, Layne Staley. Njegov glas je u različitim višeglasjima sa gitaristom Jerryem Cantrellom stvarao mračne, psihodelične ambijente u kombinaciji sa gitarskim metal rifovima i zvucima koji su obeležili mračniju stranu alternativne muzike 90tih. Od “Facelifta“, preko “Dirt“, “Alice in Chains” (“Tripod“), kao i posthumni albumi “Black Gives Way to Blue” i “The Devil Put Dinosaurs Here” sadrže brojne numere koje su od visoko popularnih numera do eksperimentalnih pesama koje nisu preterano ugledale svetlost dana, osim među hardcore fanovima, pronašli mesta u srcima. U današnjem slučaju, za ljubitelje ovog zvuka ćemo posvetiti neke od manje poznatih pesama iz opusa ovog legendarnog benda koje ne manjkaju kvalitetom i idejama.

1. “I Can’t Remember” (Facelift)

Alice in Chainsu nije nikada bio stran akustični momenat unutar pesama, pogotovo u ranim godinama benda kada su mračniji elementi bili upleteni u muziku (ne kažem da su novija izdanja bez toga, ali se čini da je zvuk nekako svetliji). Alice in Chains je vešto koristio bluz, rok tradiciju i davao joj mračniju boju, dok je Staley briljirao sa vokalnim deonicama i interpretacijom tekstova koji su govorili o brojnim momentima siromaštva i čistog preživljavanja (neka od tih raspoloženja su bila prožeta i sa okruženjem koje je bilo neretko upleteno u problemima zavisnosti – junky kultura). Kao i “Love, Hate, Love“, ovo je bila jedna od prvih pesama koje su bile značajne jer nisu bile nužno pesme koje su istog momenta dopirale do vašeg raspoloženja, ali su više nego jasno prikazivale mračniji, psihodelični ambijent ranih devedesetih.

2. “Dam That River” (Dirt)

Sa ovakvom pesmom bend je pokazao da je sposoban da, bar muzički, prikaže da nije uvek neophodno da se kreće u domenu psihodeličnog, već da je i pravi, snažni rok/metal bend kada je to potrebno. Glavni rif prosto “melje” sve pred sobom dok Staley svojim reskim tonom daje “prljaviju” boju pesmi. Momenat kada nastupa solo deonica na gitari prikazuje rok u svom najzdravijem okruženju, pravi ton na pravom mestu. Tekstualno, Staley je ovde, nalik Kurtu u nekim pesmama Nirvane, ironično prikazao prirodu izdajnika, kojem Staley upućuje stih “You piss upon my candle/So proving you’re fake“. Odlična rok pesma nabijena metal elementima ili metal u rok koži, svejedno je. Uvek je pustite.

3. “Over Now” (Alice in Chains)

Završna pesma sa “Tripoda” (kako se nezvanično naziva treće studijsko izdanje AiCa) započinje semplom čuvene melodije poraza u bitkama. Pesma mi se urezala u korteks kao numera koja predstavlja odmorište i smiraj nakon brojnih teskobnih pesama. Ne napadna niti čudna, jednostavno ima svoj jasan tok u kom se ponavlja stih “We pay our debt sometime“. Cantrell ipak koristi priliku da uplete svoj karakteristični atmosferični ton u deonicama gitare. Nije apokaliptična, nije pesma za šutke, ali prija i stoji na kraju albuma kao adekvatan zaključak. Naravno, postoji akustični segment nalik na “I Can’t Remember”, ali je ovde više nostalgične prirode, nego bilo kakvog mraka. Uzgred, ako poslušate pesmu “Shame in You” sa istoimenog albuma, može se povući dosta jaka paralela sa završnim delom pesme “Živite li?” solo projekta Danila Ikodinovskog iz Consecrationa, Amaranth.

4. “Get Born Again” (Nothing Safe: Best of the Box)

Jedna od ukupno dve poslednje pesme koje je Layne snimio sa bendom. “Get Born Again” je nešto sporijeg tempa, ali ponovo vrlo karakteristične, mračne atmosfere i naravno, vokalnih višeglasja kojima ovde Layne zaokuplja pažnju. Ono što je pomalo uznemirujuće jeste koliko pesma deluje kao predskazanje Layneove tragedije (naravno, uvek imamo tendenciju da povezujemo muziku sa događajima koji i ne moraju nužno imati vezu) s obzirom da je Layne već u kranjim godinama devedesetih duboko bio u problemima zavisnosti i sve je manje bio prisutan u javnosti. Ako želite da čujete na koji način je jedna osoba sposobna svojim glasovnim sposobnostima ostvari atmosferu koju ni brojni instrumenti ne mogu dočarati, ovo je muzički momenat za vas.

5. “All Secrets Known” (Black Gives Way to Blue)

Bilo je nemoguće zamisliti da bi nakon Laynove smrti bend mogao ikada nastaviti dalje, jednostavno je toliko njegov glas bio obeležje benda. Ipak, četrnaest godina kasnije, Jerry Cantrell, Mike Inez i Sean Kinney su skupili snagu, započeli kreativnu interakciju sa pevačem i gitaristom Williamom DuVallom i rešili da pokušaju ponovo da iskažu sve što je preostale članove benda iznutra mučilo vezano za Layneovu smrt. Ne treba zaboraviti da je Cantrell ipak bio u velikoj meri glavna kreativna figura u bendu i da u određenom smislu nije bilo nemoguće dobiti zvuk benda kakav svi vole, jedino što su mnogi morali da se pomire sa činjenicom da se ne može čuti Layneova karakteristična boja glasa. Ovaj album je bio presudan kao potpuno raščišćavanje sa prošlošću, gde treba respektabilno ostaviti iza sebe sav bol. “All Secrets Known” je predstavila pravi uvod u to putovanje, sa karakterističnim razlaganjem akorada za polustepen naviše i refren koji svojom atmosferom diže u najveća nebesa i čini da utrnete u potpunosti. Cantrell je ovde glavni glas i to ne smeta. Sjajna pesma, fali samo bolje ozvučenje pa da ceo svet poleti zajedno.

6. “The Devil Put Dinosaurs Here” (The Devil Put Dinosaurs Here)

Prošlogodišnje novo ostvarenje je bila radost za sve fanove. Cantrell je odlučio da skrati svoju višedecenijsku plavu kosu, ali ne i zvuk po kom je poznat. Naslovna “The Devil Put Dinosaurs Here” je pravi primer Alice in Chains psihodelije u novoj, modernoj produkciji. Nalik na album “Black Gives Way to Blue“, ali sada u uvežbanijoj varijanti, refren je zastrašujuće pevljiv, ali i atmosferičan/psihodeličan sa ponovnim višeglasjem Cantrella/DuValla. Razlaganje na gitari koje Cantrell izvodi pod efektima daje apsolutno fantastičan ambijent. Tekst u ovom slučaju ima za cilj da kritikuje religiju i njene aspekte. Ne toliko neprisutno u tekstovima drugih izvođača, ali služi svrsi.

7. “Got Me Wrong” (SAP EP)

Između LP izdanja AiC ima i nekoliko EP-ova koji su u sebi sadržali pesme koje ne treba zaboraviti. “Got Me Wrong” je jedna od onih pesama koja kombinuje akustične elemente sa distorzijom, ali ono što se ovde iskazuje kao bitno jeste harmonska progresija, sa kojom je AiC znao da eksperimentiše. Neke od numera su uvek smenjivale na različite načine durske/molske ambijente iako je tekst bio u suprotnosti sa atmosferom muzike. Poslušajte samo smenu refrena i strofe pesme, čudno zvuči u kombinaciji, ali daje još jednu boju u ekspresivnoj paleti benda.

8. “Rotten Apple” (Jar of Flies EP)

Pesma je prilično dugačka i neprekidno vrti jedan motiv na gitari. Ipak, ne bez razloga, jer je ovde ponovo u prvom planu nihilistička atmosfera, gde Staley koristi priliku da se pomalo poigrava sa mračnijom atmosferom (“Hey, Ah, Na, Na“). Nema previše teksta, nije ni potreban, sve se zasniva na atmosferi višeglasja u glasovima i ritmu sporog tempa. Numera gotovo da više nalikuje na jam session gde se ponavlja jedna ritmička sekvenca, a Cantrell i Staley vrše dijalog na svojim instrumentima. Nemojte propustiti priliku da poslušate pesmu makar jednom, ako već niste.

9. “Rain When I Die” (Dirt)

Tema u basu je “kičma” pesme i u metru 6/4 se kombinuje sa Cantrellovim “mutnim” zvucima na gitari. Staley apsolutno briljira u refrenu kada iznenada “odleti” u visoki registar i “otpusti” ventil u pesmi. Kada izgovori “Die” u “Rain When I Die”, Layne daje kul rok šmekersku notu i boju koja loži brojne ljubitelje pesme. Naravno, ovde ne izostaje i blagi psihodelični momenat u stihovima “She won’t let me hide”/”She don’t want me to cry” kada se deonica glasa lagano spušta za po polustepen naniže. Naravno, i karakteristično “Aaah…” koje se ponavlja tokom pesme je definitivno karakterističan motiv koji dodatno daje energiju pesmi.

10. “So Close” (Alice in Chains)

Nešto uobičajeniji rok zvuk u odnosu na ostatak diskografije. Svi karakteristični elementi su prisutni, ali ono na šta uvek treba obratiti pažnju jeste sposobnost Staleya da čuje i otpeva brojna višeglasja koja su izazov za slušanje i pevanje kod mnogo učenijih ljudi. Harmonska višeglasja ovog pevača su i više nego za udžbenike harmonije i rok muzike. Svi smo navikli da prevashodno čujemo više deonice njegovog glasa, ali ako pokušate da čujete donju deonicu koja je osnova sazvučja, nećete je nužno tek tako “uhvatiti”. Ako možete, sjajno za vas, ponekad je definitivno izazov.

Ostavite komentar: