Dejan Vučetić Vuča (Darkwood Dub): “Kategorizacija muzike je nepotrebna”

Nakon više od dvadeset godina i šest studijskih albuma, da li uopšte više treba povod za razgovor sa jednim od najbitnijih i najuticajnijih bendova na ex-Yu terenu – Darkwood Dub-om. Ali, ako izgovor baš treba da postoji, Banjaluka nije imala priliku da čuje bend sa novim članom, jer iako redovni, nisu neko vrijeme pohodili ove krajeve. U opuštenom razgovoru uz kafu i cigaretu, frontmen Vuča nam je ljubazno odgovarao na pitanja…

Šta se promijenilo od vašeg posljednjeg gostovanja u Banjaluci?

Vidim da se promenio ovaj klub od naše zadnje svirke ovde, pošto smo mi u ovom klubu svirali već dva puta. Kad sam ušao nisam ni skapirao da je to isto ono mesto, oduševljen sam. Mislim da to pomaže kulturi i koncertnim dešavanjima u svakom gradu. Isto tako u Beogradu je renovirana sala Doma omladine i jako me raduje što imamo sve više koncertnih prostora, znači ne neke preuređene prostorije, već mesto sa dobrim razglasom i svim poterbnim uslovima da se napravi dobra svirka.

Kakva je situacija u regionu kada su u pitanju klupske svirke?

Zatvaraju se mesta, ali se isto tako i brzinom svetlosti otvaraju nova. Ono što je dobro su ta neka mesta koja primaju do 300-400 ljudi, što i nije toliko bitno, ali zato rade konstantno i to je ono što je važno za svaku scenu. Naravno, tu ne mislim samo na muzičare kao učesnike jedne scene, vrlo je važna i publika koja treba da ima naviku odlaska na koncerte i kulturu ponašanja na istim. Dešava nam se da sviramo u nekim mestima gde nema često takvih dešavanja, pa su ljudi prvih 45 minuta jako rezervisani i povučeni, i onda se tek pred kraj svirke opuste, igraju i provode, što je po meni gre’ota tog potrošenog vremena. U neku ruku ispada da publika ima tremu, jer kapiram da to vreme treba što kvalitetnije da se provede, što u smislu benda, što u smislu publike. Ako uzmemo da je to jedna lančana, uzročno-posledična reakcija, onda imaš utisak da se nekako više mučiš kad je publika povučenija.

Ne valjda i ovdje?

Mi smo uvek dobro prolazili u Banjaluci, bez obzira da li smo dolazili na festivale na Kastelu ili svirali u klubovima, atmosfera je uvek dobra. To je ta prednost većih gradova, da su koncerti „normalna“ stvar. Bez obzira na nedostatak novca i krize, jako je bitno da su takva dešavanja česta i redovna.

 

Imate novog člana benda, ni manje ni više nego Vasila Hadžimanova. Kako se on snašao u bendu?

Ako samo uzmemo Vasilovu reputaciju dobrog muzičara, može samo po sebi da se pretpostavi da se dobro uklopio. Jer nije samo dobar muzičar onaj koji ume vešto da svira, već i onaj koji može i zna da se uklopi sa ostalim članovima. Ipak, mi smo smo svi od početka bili sigurni da je to pravo rešenje za nas. Mi sa njim već imamo neko iskustvo, jer je on sa nama svirao u periodu „Elektopionira“, kad je Bambi bio u vojsci, pa ga je Vasil menjao i svirao sa nama neke koncerte. Evo sad radimo neke nove pesme sa njim i to ide jako dobro.

S obzirom na njegov solo rad i stil, koliko je Vasil uticao da na promjenu zvuka benda?

Zvuk se nije nešto puno promenio, pošto je Vasil jako diskretan kad je u pitanju njegov radu u Darkwood Dub-u. Kad su u pitanju uvežbavanja za koncerte, drago mi je što zvučimo nekako sveže i novo, a ako pričamo o novim stvarima on je samo jedan od nas petorice i utiče na zvuk podjednako kao i svi ostali. Promena se naravno oseti, ali na bolje u svakom slučaju.

Od „Paramparčadi“ do „Jedinstva“, da li je to zatvoren krug?

Naravno da nije, ali mislim da smo sa tim počeli neku novu etapu. Srećom sada imamo sve uslove i potrebno vreme na raspolaganju da se bavimo muzikom. Kad smo snimali „Paramparčad“ mi smo tad zamišljali neku najsrećniju moguću varijantu koja je podrazumevala da jednog dana imamo svoj studio u kojem možemo da sviramo i snimamo šta želimo, bez zamaranja šta će neko da nam kaže i kakav će stav da ima povodom toga. Eto, do toga smo došli pre nekih par godina, i onda smo shvatili da imamo da naučimo jako puno stvari koje su vezane za sam rad u studiju, i to je dovelo do razvijanja neke nove vrste ljubavi prema muzici. To nam je dalo priliku da našu, a i tuđu muziku sagledamo sa jedne druge strane, jer je produkcija jedan jako bitan segment u čitavoj toj priči.

Postoji sijaset bendova koji su se pojavili kad i Darkwood Dub, ali vi ste žanrovski i konceptualno uvijek bili izvan te priče. Oni su se razišli, vi ste još uvijek tu…

Svi smo se mi probijali tih devedestih i to nam je zajednička stvar. Pokušavali su ljudi to da svrstaju u te neke pravce, tipa nova beogradska scena i slično, ali se mi nismo nikako uklapali u te okvire, pošto smo se mi, čini mi se, svesno trudili da idemo protiv tadašnjeg trenda. Sećam se da su devedesetih svi u Beogradu voleli da sviraju funk, valjda pod uticajem Red Hot Chili Peppers. Mi smo se uvek trudili da idemo na neku drugu stranu… Ne da bi se razlikovali, već mislim da je u bendu bio takav spoj naših različitih senzibiliteta, pa smo pribegavali „srednjim“ rešenjima. Znači, svako od nas je morao da napravi određen kompromis, da bi dobio što više slobodnog prostora.

Šta se dešava sa sadašnjom scenom, ima li nešto vrijedno pažnje, i da li uopšte pratiš scenu u Srbiji i regionu?

Slušam sve što mi padne pod ruku. Ima dosta zanimljivih sastava, a imam čak i neke lične favorite kao što je bend Ola Horhe koji još nije objavio album, ali bi trebali ove godine koliko sam upoznat, jer je naš inženjer zvuka Boris Mladenović sticajem okolnosti producent tog albuma. U pitanju je duet, klavir i bubanj, i dok smo dolazili u Banjaluku u kombiju smo slušali njihove snimke, pa sam baš prokomentarisao kako se odavno nisam tako obradovao nečemu novom. Ima još mnogo bendova, ali i među njima je veliki broj onih koji sviraju ono što smo već na neki način čuli. Ja nisam neki ljubitelj te revival muzike, pa zato i mi od samog početka pokušavamo da izbegnemo svaku žanrovsku klasifikaciju ili uglavljivanje u neki pravac.

 

Iako mnogi griješe poistovjećujući vas sa dub muzikom zbog onog „Dub“ u nazivu…

Dub je više kao pristup rada i upoznavanje sa studijskom tehnologijom i nad krajnjom intervencijom onoga što je Darkwood. Zato mislim da ta kategorizacija muzike osiromašuje celu stvar, pa mi se zbog toga dopadaju bendovi koji se trude da izađu iz tih okvira, kao Ola Horhe koje sam već spomenuo, jer je u pitanju instrumentalna muzika, a uživo zvuče jako energično. To je ono što je po meni najvažniji utisak – kako bend zvuči uživo.

Šta vas pokreće, socijano stanje kao većinu bendova danas ili nešto drugo? Iskustvo je na vašoj strani danas…

Nismo mi nikad bili preterano socijalno angažovani, tako da to nije previše uticalo na naš rad. Mi smo prilično introvertna skupina ljudi, pa je prepostavljam nekom čudnom igrom slučaja došlo do odziva neke šire publike, i to najviše krajem devedestih.. Ja ipak mislim da je za Darkwood najbolji trenutak ovaj u kojem se sada nalazimo, što je posledica prethodnog rada i onih stvari koje kao klinac radiš sa lakoćom. Tako je prvi album nastao sam od sebe, ali kad te iste stvari radiš sa iskustvom, imaš jasniju sliku kako treba da izgleda konačno rešenje, a to je nešto što uliva određen spokoj u tebe. Sa te strane je lakše raditi i stvarati kad osećaš taj mir, nego neko lomatanje, šta i kako…

Iako je vaša fan baza sve veća, i svi znaju i vole sve pjesme, ipak većini publike, čini se, više odgovara vaš raniji rad?

Često nailazimo na to poređenje prvog albuma i ovoga što radimo danas, pa nas pitaju zašto to nije kao nekad, i slična pitanja. Mislim, mi nismo više u tim godinama, pa i ako pogledate neke druge ljude koji se bave muzikom naletećete na isto. Evo npr. Nick Cave koji je osamdesetih sa svojim bendom svirao post-punk, a danas se bavi muzikom koja nema veze sa tim. Cilj je da ispoštuješ sebe.

 

Šta se dešava sa vašim radom u pozorištu, da li je bilo nekih ponuda?

Bavili smo se mnogo i tom primenjenom muzikom, i pre neke tri ili četiri godine radili smo na jednom jako zanimljivom projektu, koji nažalost nikad nije objavljen kao album. Radili smo muziku za pozorište senki i to je bilo jedno sjajno iskustvo. Poenta je bila da smo improvizovali u nekim okvirima koji nama nisu baš bliski, jer je trebalo da pratimo radnju tih senki. To je sve režirao indonežanski reditelj Putu Wijaya, a mi smo imali deset izvođenja. Kad smo na kraju smiksali to što smo snimili, ispao je neki post-rock, totalno nekonvencionalno. Šteta što se ne radi više tih stvari, ali je zna biti mač sa dve oštrice, jer je jako teško uklapati se sa nečijom vizijom umjestnosti, koja ne mora biti nužno i tvoja.

Za kraj, gdje bi svrstao Darkwood Dub danas – u underground ili u mainstream?

Pa, mislim da je i to svojevrsna kategorizacija muzike, kao „on je underground, drži se dalje od njega“ ili „on je mainstream i prihvatljiv je, mnogo je dobar dečko i znamo ga iz kraja“. Mnogo je ljudi koji znaju za Darkwood Dub i nije bitno da li zna jednu pesme ili sve, nebitno je. Ono što je dobro, nas ne prepoznaju na ulici i ne zaustavljaju nas za autogram. Mislim da mi imamo neki zakasneli uspeh, pa tek nakon svih ovih godina osećamo širu popularnost i sviramo pred više ljudi. Davno smo raščistili sa sujetom i osnovnim razlozima zašto se bavimo muzikom, a to sigurno nije da bi privukli neke „cice“.

Ostavite komentar: