Deep Purple

Infinite

Izdavač: earMUSIC, 07.04.2017.

Producent: Bob Ezrin

Žanr: hard rock

Trajanje: 43:37

4.6/5

Ocena

Iako mnogima verovatno deluje nemoguće, 2017. godina se rapidno kreće svojom drugom polovinom, a tokom te putanje, ipak, bilo je neophodno da se zastane na jedan vrlo značajan momenat i napravi pauza. To se odvilo 7. aprila, odnosno dana kada su Deep Purple izdali svoj novi, dvadeseti album po redu, krajnje simbolično naslovljen – „Infinite”. Nije zgoreg odmah na početku reći zašto se pri upoznavanju već sa samim nazivom novog im čeda osetila, i na prilično emotivan način, ta određena simboličnost – pa kako i da ne dođe do toga? Preteći da to bude praćeno i pomalo subjektivnim tonom, neminovnost je priznati da je veličina Deep Purplea upravo takva – beskonačna. Grupa sa karijerom dugom pola veka, grupa koja je ostavila (i ostavlja) neizbrisiv trag u istoriji – ne samo muzike, već uopšte, grupa koja je obišla planetu uzduž i popreko i bogato je ukrasila svojim notama, dotakla vrh sveta i padala sa istog, ali je i dalje tu, na sceni koja život znači – da, to su oni, titani rokenrola, glavom i bradom, hammondom i gitarom – i vratili su se.

Postoji onaj jedan rif i znate ga svi, na-na-na, na-na-na-na, na-na-na, na-na. Da, to je taj epohalan rif, koji je sam sebe vinuo na nebeske visine, zajedno sa dimom koji se izdigao nad vodom, zajedno sa bendom koji je svojevremeno postao kralj brzine i suvereno vladao rock scenom sad već davnih ’70. godina i čvrsto seo na pijedastal sa kog teško da ga je iko mogao skinuti. Iako su sedamdesete ispisale niz tužnih priča, da li o rok zvezdama koje su nas napustile prerano, da li o sastavima koji su se razišli, povukli i iza sebe ostavili manje ili više impozantno nasleđe, sedamdesete (i kasne šezdesete, da budemo precizni u ovom slučaju) su ispisale i heydays svojevrsnih profesora hard rocka, večne inspiracije, uzora i idola nebrojenih bendova koji su se kasnije formirali i razvili upravo pod uticajem Deep Purplea čija muzika se, pa, slobodno možemo reći i zvanično uvrstila u lektiru ovog žanra. Kada se sada, preko 40 godina kasnije susretnemo sa njihovim novim albumom, pre bilo kakve analize, koja je ovde uslovno rečeno potrebna, prvo i glavno što treba da se uradi je izražavanje divljenja. Divljenja nad samom činjenicom da su Ian Gillan, Roger Glover, Ian Paice, Don Airey i Steve Morse i dalje u stanju ne samo da snime novo izdanje, nego da snime novo izdanje koje, zapravo, zavređuje znatnu pažnju. Autorki teksta, kao nekom ko je u taj hedonistički i gloriozan svet rokenrola ušao upravo zahvaljujući ovom imenu, biće neizmerna čast, zadovoljstvo i ponos da svojim rečima sada pokuša da dočara tu obojenost 2017. godine jednom novom nijansom ljubičaste.

Iako je “Infinite”, kako je već rečeno, svetlost dana ugledao u aprilu, prvi singl sa njega je objavljen čak četiri meseca ranije i izazvao je, sa punim pravom, većinski pozitivne i tople reakcije slušalaca. Režeći Hammond koji prede pod prstima maestra Dona Aireyja, legendarna, neponovljiva i večno stabilna ritam sekcija Iana Paicea i Rogera Glovera na koju se nadovezuje galantni gitarski ples Stevea Morsea i, po svemu sudeći neuništivi vokal Iana Gillana, ne samo da su nam podarili jednu sjajnu, čistokrvnu hard rock numeru, “Time For Bedlam”, nego su njom predstavili i određeni trend, manir albuma, koji se po njegovom izlasku vrlo lako mogao ustanoviti od strane svakog ko je iole upućen u celokupni opus DP-a. “Time For Bedlam” miriše na prošlost, u njemu su utkani raskošni momenti stvaranja muzike iz nekog davnog doba koji će one starije fanove časkom tamo vratiti (i teško da će se buniti). Sa druge strane, pored značajnog daška minulih vremena, oseća se i upravo to višedecenijsko (poluvekovno!) iskustvo koje (ne svim) velikanima omogućava da bez problema “plivaju” i u nekoj novoj eri i komponuju materijal koji nije tek puko popunjavanje diskografije, već i dalje sadrži svežinu u pristojnoj meri i, neosporno, kvalitet. U martu mesecu to je dodatno potvrdio i drugi singl, “All I Got Is You”, koji je koncipiran kao jedna senzibilna, nadasve energična balada koja se, rečju, uvlači pod kožu i omamljuje nas svojim setnim notama i zavodljivim solažama u kojima se očituju i progresivni elementi.

Ostatak trackliste je adekvatno popunjen sa još osam članova koji su tako načinili optimalnu celinu od njih 10, međusobno veoma suptilno povezanih. Pri slušanju narednog člana, “Hip Boots”, prva pomisao vrlo lako može biti da se ovde, zapravo, radi o jednom izgubljenom biseru sa In Rock ploče, na šta nas navode njegovi prepoznatljivi aranžmani i Hammond deonice sa kulminacijom koja tako neodoljivo podseća na revijalni performans Jona Lorda. Ako “Hip Boots” jeste bio izgubljen, sada se nalazi baš tamo gde treba. Naredna, “One Night In Vegas”, sadrži upečatljiv groove, pikantne blues motive i gotovo uvek dobrodošao klavir koji, preplićući se sa orguljama, unosi gospodstvenost, čak i kada se radi o opisivanju avanture iz tako poročnog grada kao što je Las Vegas. Slabiji momenat koji ne ostavlja pod većim utiskom, “Get Me Outta Here”, ne bi se izdvojio verovatno ni po čemu drugom osim prodornim solo tačkama koje nesumnjivo privlače pažnju i uspevaju da i od jedne prosečne trake načine makar solidnu, ali, na kraju krajeva, očekivati da baš svaka od njih odiše originalnošću bi bilo vrlo nerealno, zar ne?

Mnogi bi sada verovatno načinili veliku grešku i pomislili da neće više naići ni na šta zanimljivo, ali da je to daleko od tačnog pokazuje sledeća kompozicija, “The Surprising”, koja je našla svoje mesto među vrhunskim ostvarenjima benda, i to ne samo na ovom albumu. U nju nas uvode tonovi koji emituju obilje tuge i taman kad krenemo da tonemo u njih, nastupa furiozan klimaks u koji su infiltrirani oduvek prisutni elementi klasične muzike koji se prožimaju kako kroz pesmu, tako i kroz nas same, i vode nas ka ponovnom prelazu u “mirnu luku” u kojoj se, iznenađujuće, okončava vrativši nas odakle smo krenuli. “Johnny’s Band” i “On Top Of The World” predstavljaju standardne hard rock produkte koji obrađuju neke od (sa dobrim razlogom) nepresušnih tema, posebno kad pričamo o ovoj vrsti muzike – formiranje benda od strane mladih entuzijasta koji žele da osvoje svet (a zar, uostalom, tako i ne počinju najbolje priče sa epskim ishodima, uključujući priču i samog Deep Purplea?!) i provođenje vremena u odgovarajućem društvu, sa subjektom (ili pak objektom) prema kojem gajimo neizmerna osećanja, požudu ili oboje – mnogi bi rekli „kliše teme i već viđeno” – možda, ali upravo to je ono što pokreće ovu planetu i čini je lepšim mestom za život – ideal, san, zajednica, ljubav, a to zaista nikad ne može da se izliže, i da, zaslužuje da bude opevano, zanavek. “Oh man, it IS good to be alive!”

Pred sam kraj dočekala nas je lagana numera u kojoj se ponovo srećemo sa poletnim, progresivnim elementima, “Birds Of Prey”, čija melodija kao da nas uzima za ruku i laganim korakom vodi sa sobom kako bi nas prepustila poslednjoj pesmi, odnosno obradi koja je genijalno uklopljena u album koji je u toliko navrata prožet prošlošću – vreme je za “Roadhouse Blues”, jedan od najvećih hitova The Doorsa, heroja jedne generacije koji su ostavili neizbrisiv trag, kako svojom muzikom, tako i svojom harizmom i autentičnošću koja je ostala jedinstvena pojava u istoriji. I, sad se pitamo kako to zvuči kada legende obrade legende? Pa, nekad su narodski izrazi možda i najkompetentniji za objašnjavanje, a ovde bi to glasilo – praznik za uši. Pečatiranje beskonačnosti urađeno u velelepnom maniru, sa pesmom koja tu beskonačnost upravo sadrži u sebi i kruniše album u velikom stilu. Well done.

Avgust je mesec, u jeku je leto dve hiljade sedamnaeste koja je na ivici da bude ravno pola veka udaljena od prvog albuma junaka ove recenzije. U okviru turneje koja je i dalje u toku, ti junaci su u maju posetili i Zagreb i održali koncert za pamćenje kojem je i autorka ovih dugačkih redova prisustvovala i, iako ga verovatno još uvek nije u potpunosti procesuirala (usled njegove umom neshvatljive bitnosti za njeno postojanje), ipak je procesuirana činjenica od verovatno jednake važnosti – sila koja u zavidnoj meri pokreće i pumpa krv kroz vene milionima i milionima ljudi širom sveta, ta prokleta sila zvana rokenrol, beskonačna je, a njena snaga neuništiva. Zvuči naivno i isuviše optimistično, pomalo smešno nizu sujetnih i neverujućih? Vrlo moguće. Ali, sačekajte trenutak – mi se sada nalazimo na pomenutoj relaciji od blizu 50 godina otkad je izašao Shades Of Deep Purple, a svedoci smo rađanja novog, vrsnog albuma neprikosnovenih giganata muzike koja je svojevremeno menjala svet i njegove tokove. Naši roditelji su nekad trčali do prodavnice ploča kako bi kupili svoj primerak Machine Heada, a mi smo jedan klik udaljeni od Infinite. Vremena su drugačija, kao i ljudi, tehnologija, način življenja, ali ono što ostaje kao večna konstanta za mnoge od nas, u kojoj god epohi se našli, upravo je ta neumoljiva ljubav i strast koju gajimo prema muzici. Da li mi, kao ljubitelji, da li oni, kao stvaraoci, koji su ponovo uspeli da nas podsete da prave vrednosti ne poznaju kategoriju zvanu vreme, te da će kroz narednih 50 godina neko drugi, slušajući sjajan album po svom izboru, možda doći do ovog istog zaključka, krećući se dobro utabanom, beskrajnom putanjom čije prve korake su, zajedno sa nizom drugih velikana, načinili i oni – Deep Purple, glavom i bradom, hammondom i gitarom. Hvala im.

Spisak pesama:

  1. Time For Bedlam  4:35
  2. Hip Boots  3:23
  3. All I Got Is You  4:42
  4. One Night In Vegas  3:23
  5. Get Me Outta Here  3:58
  6. The Surprising  5:57
  7. Johnny’s Band  3:51
  8. On Top Of The World  4:01
  9. Birds Of Prey  5:47
  10. Roadhouse Blues  6:01

Ostavite komentar: