Decokvaritelji: ‘Nema pomoći mladim muzičarima u ovom gradu.’

DecokvariteljiLepo subotnje popodne proveo sam u kafiću sa niškim bendom Decokvaritelji. Sa muzikom ovog benda sam se upoznao na njihovom prvom koncertu, u sada nepostojećem niškom klubu Yeahbug@. Još tada me je privukla energija, koje imaju na pretek, uživo. Oko četiri godine kasnije oni završavaju svoje prvo zvanično izdanje koje će nositi naziv „EP o vašoj majci“. O lošem stanju u muzici, predstojećem EP-ju, narednim koncertima i još nekim temama pričali smo sa Pavlom, Lukom, Jankom, Milanom i Mihajlom.

BR: Kažite mi kako je nastao bend i kako ste izabrali ime?

Pavle: Đole i ja smo 2008. godine rešili da zajedničkim troškovima odemo na letovanje. Tamo smo mi bili okruženi gomilom fine dece koja su do kraja letovanja ispali mali đavolčići i koji su, nakon povratka sa letovanja, krenuli da ne slušaju mamu i tatu i da izlaze u grad do 1, pola 2 a ne do 12 kao što su to njihovi roditelji želeli. Đole je tada bio mnogo štrašan reper, a ja sam bio mali štreber koji je znao da svira klavirče. Ja sam rešio da moje muzičko znanje i njegovo gengsta repovanje spojim u divnu jednu kreaciju koja se u datom trenutku zvala Decokvaritelji. Elektronski zvuk kompjutera i Fruity loopsa nije mogao da doprinese onome što smo mi hteli da postignemo i jedno godinu dana kasnije smo rešili da pozovemo naše drugove da nam budu muzička pratnja. Od tog trenutka pa nadalje sve je istorija.

BR: Dugo vas nije bilo, šta ima novo u bendu?

Janko: Basista… Basista je nov u bendu.

Pavle: Mediji su dosta počeli da nas pritiskaju i sva ta slava i novac su nas naterali da počnemo da vodimo asketski život. Otišli smo u manastir gde smo krenuli da radimo na idejama za album. Odgovarala nam je akustika manastira i tamo smo završili „EP o vašoj majci“.

BR: Ko je legendarni čovekman?

Pavle: U jednom trenutku smo rekli humanman i onda smo to preveli na čovekman. Jer je u datom trenutku bio veliki hype oko supermana, batmana, spidermana i onda nam je pao na pamet čovekman. Tekst je o tome šta bi bio normalan lik koji nema super moći. Ko god da je uspeo sebe da pronađe u tome nek’ je živ i zdrav.

BR: Odakle crpite ideje za pesme i kojom se tematikom bave?

Pavle: Ideje crpimo iz manastirske vode. Svako jutro popijemo malo i nakon toga postajemo mašine za pisanje. Šalim se naravno. Generalno tekstove za pesme pišemo na random. Dogovorimo se temu, napravimo pesmu i onda sledi brainstorming.

BR: Od kada postojite dosta ste koncertno aktivni. Koju svirku biste izdvojili kao najbolju i koja publika vam je ostala u najbolje sećanju?

Janko: Gitarijada 2012. nam je najbolja svirka, a najbolja publika je bila u Zaječaru.

Luka: Takođe Gitarijada 2012.

Pavle: Ja bih dodao i e-tvrđavu. Ona nam je bila prvenac na velikoj bini. Ne znam kako se tada nismo sudarili na bini. Svirka koju ću da pamtim, zbog toga što smo tada prvi put krenuli da imamo onaj stage nastup kao što sada imamo je bila humanitarna svirka na pravnom.

BR: „EP o vašoj majci“ je vaše prvo zvanično izdanje. Koliko dugo vam je trebalo da ga završite, gde ste snimali i zašto baš tih šest pesama?

Pavle: Trebalo nam je 147. godina da završimo taj EP. Dosta dugo ga radimo, ali to je zato što sve radimo sami. Nema pomoći mladim muzičarima u ovom gradu.

Luka: Prvih nekoliko pesama smo snimili u Koortch rekordz kod Bogdana Miloševića i par pesama kod bivšeg basiste Pere u Studiju 31. Šest pesama je da ih ne bi bilo osam.

BR: Kako planirate promociju EP-ja i da li planirate koncerte van granica Srbije?

Pavle: Promociju planiramo tako što ćemo da napravimo svirku i tako što će ljudi koji dođu na svirku moći da kupe disk. Svirke van Srbije planiramo naravno, u zemljama bivše Jugoslavije.

Luka: Eventualno Bugarska.

BR: Kako biste opisali vaš Rage Against The Chili Bizkit žanr?

Pavle: Mislim da smo prestali da budemo Bizkit. Samo smo Rage Against The Chili Peppers. Ima malo ali nekako mi se čini da je to više Rage nego što je Bizkit.

BR: Koji su vam muzički uzori i koliko utiču na vaše stvaranje?

Pavle: To su Peppersi i Rage prvenstveno. Oni najviše utiču na stvaranje u Decokvariteljima. Ovako slušam 65daysofstatic, Amplifier, Oceansize, Pure Reason Revolution i Stonse kao nešto potpuno drugačije.

Luka: Sve što je Pavle naveo i Karnivool.

Milan: Definitivno najviše Karnivool i Porcupine Tree, ali Rage i Peppersi najviše utiču na rad u bendu.

Mihajlo: Decokvaritelji.

Janko: Meni je Frusciante najveći uzor.

BR: Imate dva spota do sad, za pesme Žene i Nemamo pare. Da li je u planu snimanje još nekog spota?

Janko: Planiramo i nećemo da kažemo za koju pesmu.

BR: Aktivni ste u još nekoliko bendova. Kako napreduje rad sa tim bendovim i da li je muzika tih bendova povezana sa Decokvariteljima?

Janko: Pavle i ja sviramo u bendu There. koji je instrumentalni post rock bend.

Milan: Scarlet Dust je grunge bend u kome sviramo Luka i ja.

Mihajlo: Ja sviram u bluz bendu koji se zove The Jam Station.

BR: Sa kojim bendovim u Srbiji ste povezani?

Luka: Prvo Pry, koji su nam super ortaci, znamo se sa Gitarijade. Seljačka buna, zatim svi niški bendovi i bendovi sa zaječarske scene. Svirali smo sa dosta bendova ali sa njima nismo ostali u kontaktu.

Pavle: Novosadski bend Schwarglla, sa njima smo svirali.

BR: Kakvo mišljenje imate o niškoj sceni?

Janko: O niškoj sceni mislim da je totalno ruinirana. U jednom trenutku je imala plan, ideju i ljude i sledećeg trenutka je nestala.

Pavle: Mislim da ima potencijala ali da je pod senkom svemoćnog Beograda. Jer ako ne napraviš nešto u Beogradu nisi napravio ništa nigde. Mislim mi ovde u Nišu možda živimo sa ubeđenjem kako ćemo da dignemo revoluciju „južne pruge“ ali nema ništa od toga. Trebalo bi malo pažnje da se posveti bendovima ovde jer ono, postoje dobri bendovi i će sviraju dobri bendovi al’ će se raspadnu kad vide da nema ništa od toga.

Luka: Neiskrena je scena. To je prvi i najveći problem. Za razliku od Beograda mi ovde ne možemo da napravimo „mrežu“ bendova jer smo previše ljubomorni jedni na druge. Fali nam ta komunikacija među bendovima i to je ono što Niš drži tu gde je sad. Problem je što niko ne sme da kaže ništa loše o nekom bendu. Jer se ljudi plaše da kažu nekom gde greši, a to nije dobro jer će onda nastaviti da greše.Ako ja mislim nešto o nekom bendu to ću i da kažem. Zašto? Da bismo svi znali gde grešimo. Nema potrebe da kažeš nekom: „ej, odlični ste“, a onda okreneš leđa i pričaš kako ne valja.

Milan: Definitivno ono što je Luka rekao. Ima dosta sujete na niškoj sceni. Cela ta priča koja je bila u filmu „Mi plačemo iza tamnih naočara“, sve bi to bilo lepo da se napravi ali bez te neke iskrenosti što reče Luka, tog nekog pravog drugarstva i povezanosti neće ništa da bude.

Ostavite komentar: