David Bowie

The Next Day

Izdavač: ISO/Columbia, 8.3.2013.

Producent: Tony Visconti

Žanr: Rock, Alternative rock

Trajanje: 53:14

4.5/5

Ocena

Kada je na svoj 66. rođendan izbacio prvi singl u poslednjih deset godina, poprilično smo svi bili šokirani. Ne kvalitetom singla, na to smo navikli (doduše, niko nije očekivao introspektivnu baladu), već, otkud bre sad David Bowie izbacuje album i je l mi ovo sanjamo? Deset godina jedne teške pauze, poslednjih godina tako tužne, jer se činilo da je sa Bowiem gotovo. Bilo kako bilo, vest je bila zvanična, singl je bio tu, album se čekao.

Onda je album stigao, i u bukvalnom smislu te reči, bio je povratnički. The Next Day ima snagu i energiju koja vrišti „Vratio sam se, spremni vi ili ne!“. Počinje numerom (The Next Day) koja kao da je skinuta sa Lodgera. Ne shvatite me pogrešno, nije kopija, nije reciklaža, jednostavno je mogla da se nađe na berlinskoj trilogiji. Već tu, Bowie nam govori Here I am, not quite dying!. Primetne su godine, ali kao iskustvo, nikako kao starost. U odnosu na prošli, ovaj album odiše mračnijom atmosferom. Elegijskom moglo bi se reći. Bar u većini pesama. Može se reći da je po raspoloženju ovaj album suprotnost Realityu, odnos pozitivnih i negativnih pesama je obrnut. Nema onog pesimizma sa Heathena, ali ovog puta se Bowie bavi ljudskim osobinama, na globalnom nivou. Opet, to važi za većinu, ne i sve pesme. Nažalost, neke možemo izdvojiti kao obične fillere. Jedna od tih pesama je If You Can See Me, koja kao da reciklira Earthling, vrlo bledo, nažalost. To je najniža tačka ovog albuma, bez razmišljanja. Bend i David se nisu našli na ovoj pesmi. Paradoksalno, gledano odvojeno, David je dobar u pesmi, bend je dobar u pesmi, ali nešto ne štima. Kad smo već kod benda, on je sačinjen od ljudi koji su sa Bowiem delili život, nerve, kreativnost i vazduh u studijima u poslednjih 20 godina (osim Mikea Garsona, koji je izostao iz nepoznatih razloga). Ovaj album niko drugi nije mogao da odsvira do Gail Ann Dorsey (koja se nekada menja sa producentom Tonyem Viscontyem na basu), Gerrya Leonarda, Earla Slicka, Davida Torna, Sterlinga Campbella koji deli bubnjarske dužnosti sa Zachom Alfordom. David pored vokala album oplemenjuje i klavijaturama. Gitaristi ovde briljiraju, kao na poslednjim turnejama, gde se ističe Slick svojim soliranjem kojim malo podseća na Ronsona. Sledeći filler je i sledeća numera na albumu I’d Rather Be High, koja zvuči kao otpadak sa Ziggya.

Verovatno se do sada već pitate, kako hvalim ovaj album a govorim o lošim pesmama na istom. Twist je u tome što one koje nisu loše, svojim kvalitetom podsećaju na najbolje periode karijere Davida Bowiea. To je zapravo, ono što čini ovaj album toliko povratničkim. Bowie ima još materijala koji će, kako glasine kažu, snimiti i izbaciti, pa se na The Next Day može gledati kao na trejler za povratak na scenu. Ono što nagoveštava novitete ovde ogleda se u pesmama Boss Of Me i Dirty Boys, sa karakterističnim blues swingom u njima, koji do sada nije primećivan kod Bowiea. One stvari koje se cakle kao budući klasici u Bowievoj pozamašnoj karijeri su (You Will) Set The World On Fire i The Stars (Are Out Tonight). Prva je cinična rokačina o starletama i statusom zvezde koji je danas prihvaćen u svetu. Ono što mogu reći za ovu pesmu, bezrezervno, je da je ovo onaj Bowie koji menja živote. I upravo ovde on zvuči toliko dobro, da nam postaje jasno da nigde nije ni išao, da bi se vratio. Samo se pauza produžila, tu je Bowie. Ako vas već nije uverio da je i dalje na svom vrhuncu, to svakako čini ovom pesmom. U The Stars (Are Out Tonight), Bowie se bavi odnosom običnog čoveka prema zvezdama, dok u Love Is Lost kritikuje moderno društvo i opsesiju materijalnim (što, ako dolazi od multimilionera kakav je Bowie, ili je sprdnja ili opravdani lament). Sa kritikom nastavlja i u How Does The Grass Grow?, s tim što je ovde oštrica okrenuta ka svetskim vojnim silama i besmislu ratovanja. Ono što će sve iznenaditi na albumu je sigurno Dancing Out In Space, pesma koja po svojoj pozitivnoj energiji odskače od tematike The Next Daya. Na trenutak će vas vratiti na Let’s Dance. I svideće vam se boravak tamo. Album se završava sa dve balade koje, za razliku od kraja Realitya, ne nagoveštavaju da će Dave da ode negde, iako su obe elegije. You Feel So Lonely You Could Die je posebno zanimljiva jer pozajmljuje bubanj od pesme Five Years.

Bowie je izgleda postao svestan svoje pozamašne karijere. Čini se da je ovoliku pauzu iskoristio da pregleda svoj život. Mora da je u jednom trenutku rekao „Vau, sve ovo! Pa ovo je neverovatno!“. Dame i gospodo, vanzemaljci, Marsovci, otpadnici, ludaci, čudaci, umetnici, smrtnici, mladići, devojke, starci, hipici, rokeri, modovi, buntovnici, individualisti, ko god da ste, znate da je uticao na vas tokom ovih četrdeset i šest godina, i ovim albumom će vam to staviti do znanja. Da bi nastavio da stvara neometano, nadam se.

Spisak pesama:

1.”The Next Day” 3:51
2.”Dirty Boys” 2:58
3.”The Stars (Are Out Tonight)” 3:56
4.”Love Is Lost” 3:57
5.”Where Are We Now?” 4:08
6.”Valentine’s Day” 3:01
7.”If You Can See Me” 3:15
8.”I’d Rather Be High” 3:53
9.”Boss of Me”  4:09
10.”Dancing Out in Space” 3:24
11.”How Does the Grass Grow?”  4:33
12.”(You Will) Set the World On Fire” 3:30
13.”You Feel So Lonely You Could Die” 4:41
14.”Heat” 4:25

Ostavite komentar: