blackstar

David Bowie

Blackstar

Izdavač: 8.1.2016., Columbia

Producent: David Bowie, Tony Visconti

Žanr: Avant-garde jazz, art rock

Trajanje: 41:13

5.0/5

Ocena

Posle skoro dvomesečnih spekulacija, medijskih hvalospeva i previše darežljivih teasova iz Bouvijevog kampa, svetlost dana ugledao je Blackstar, najnoviji eksperiment Dejvida Bouvija. Najavljivan kao otkačeno putovanje po neistraženim vodama avangarde, album čiji je zvaničan naziv „★“, seciran je i analiziran od strane kritičara i svi su, uglavnom, oduševljeni. Novi bend, novi lik, novi identitet i novi horizonti činili su da u Bouviju proradi kreativnost koja se takoreći prikrila ispod tankog sloja pop-roka, ruku na srce, nikad na uštrb kvaliteta. Pre tri godine, vratio se sa porukom da je življi nego ikada i da ima i te kako šta da kaže. Iako odličan po mnogim merilima, The Next Day je predstavljao produžetak Reality ere. No, nikome nije bilo ni na kraj pameti da se žali, ne vraća se Dejvid Bouvi svakog dana sad decenijske pauze.

Zato je Blackstar njegov najvažniji album u poslednjih petnaestak godina. Prvi i najsnažniji razlog za to je činjenica da je Bouvi ovim albumom opet napravio korak unapred. Probudio je svoju najbolju ličnost, onu koja ga je učinila inovatorom, kraljem čudaka i pop bogom avangarde (zajednica popa i avangarde ima smisla jedino u kontekstu Dejvida Bouvija), nazvao je Blackstar, udahnuo joj život i zabezeknuo sve prisutne. Bilo bi potpuno nekorektno reći da nije imao pomoć nove ekipe, kojoj je, kako će se kasnije ispostaviti, pružena možda najveća i najnezahvalnija čast na svetu. No, nemojmo trčati pred rudu, o tom potom.

Bend vođen saksofonistom Donijem Mekezlinom u (previše) konciznih 40 minuta uspeva da unese dovoljno svežine da će se, kao da je u pitanju takozvana „Berlinska trilogija“, budući bendovi vraćati ovom albumu i slušati, kopati detalje, analizirati svaki takt i nalaziti inspiraciju u svakom mikrometru aranžmana. Istina, gitarista Ben Monder, pomenuti Doni, klavijaturista Džejson Lindner, basista Tim Lafejvr i bubnjar Mark Đulijana pod Bouvijevom dirigentskom palicom odlaze na mesta gde im ništa nije poznato, ali se nikada ne gube. Kao savršeni stranci, ova ekstremno interesantna grupa džezera i najveći engleski muzički avanturista funkcionišu kao da dele telepatsku vezu. Vredi napomenuti da je Bouvi posle dužeg vremena učinio da slušaoca zainteresuje dovoljno da istraži radove pratećeg benda. Od uvodne (i u medijima temeljno obrađene) naslovne pesme, pa sve do mistične završne numere, Blackstar je noir avantura, nedovoljno džezerska da ne bude rok, nedovoljno rokerska da ne bude džez. Bouvi je, dakle, konačno muzički prikazao svoju ambivalentnost u potpunosti. Naravno, pre nego što stručnjaci neznani i znani skoče „na oružje“, svi smo svesni da mu ovo nije prvi put da meša žanrove koji se obično ne nalaze ni u istoj rečenici, a kamoli na istom nosaču zvuka.

Pomenuta uvodna/naslovna pesma, mastodont od skoro deset minuta, uspeva da uvuče u volšebnu dimenziju u kojoj se odigrava ovaj album – trunka jeze, neizbežna doza lepote i širok dijapazon emocija koje su, pre svega, realne i opipljive. Drzak kao da je ovo 1977. godina, Bouvi se ne libi da šokira muzičkim odlukama i po hiljaditi put udara tamo gde je pop navek bio tanak – u eklektiku. Iako će vam svi (pa i mi, forme radi) ovaj album opisati kao art rock, avangardni džez, eksperimentalni rok ili nešto treće, on zapravo nagoveštava neko poglavlje u muzici kojem će biti potrebno određeno vreme da se ustoliči. Girl Loves Me, ubedljivo najčudnija pesma na albumu, kupuje na prvo slušanje, iako jezik na kojem Bouvi peva nije čist engleski. Rifovi u Sue (Or In a Season of Crime) u novoj verziji nude daleko uzbudljivije ali podjednako plemenito i sofisticirano iskustvo kao orkestarska verzija sa Nothing Has Changed. Iako se za ritmove može reći da su nešto sporiji nego što bismo to očekivali od Bouvija, glas ne samo da mu je na mestu, već ga ovoliko dobro nije služio otkako nas je pozivao na igru u crvenim cipelama. Taman kada vas singlovi (Lazarus i Blackstar) i džez rok (uspeli) eksperimenti kupe i postave na mesto, naiđe Dollar Days i stih If I never see the English evergreens I’m running to/It’s nothing to me i Bouvi ovladava melanholijom koju smo čuli u Space Oddityu i ostalim ranim radovima. Iako je po zvuku i opštoj atmosferi Dollar Days najsvetlija pesma na Blackstaru, jasno je da ova pesma dolazi iz čoveka koji svoju knjigu privodi kraju. Za sam kraj, Bouvi ostaje dosledan svom smislu za humor, svom nevinom dečačkom šeretski-setnom stavu karakterističnom za duh vremena u kom je Robert Dejvid Džouns postao Dejvid Bouvi. I can’t give everything away, poručuje Bouvi dok se Mekezlin i Monder utrkuju da privedu album kraju, preplićući se notama i melodijama.

Drugi razlog zbog čega je Blackstar najbitniji Bouvijev album u poslednjih 15 godina nikako nije odlučujući, ali je svakako bitan. Nakon povratka 2013. godine, koji je usledio nakon decenijske pauze, Dejvid Bouvi se vratio sa materijalom koji nas je sve podsetio zašto smo u stanju da u svakom trenutku tvrdimo da je Bouvi najveći genije XX veka. U spotu za naslovnu numeru, pojavljuje se skelet čoveka u astronautskom odelu. Prvi utisci publike i kritike bili su da je Major Tom mrtav. Nesrećni izgubljeni Major Tom je, kao što znamo, prvi Bouvijev lik, iz pesme od koje je čitava fama i počela. Mnogi su ovaj potez videli kao želju za reinkarnacijom, ali je vreme, glasno tresnuvši o pod, pokazalo da je u pitanju majstorsko zatvaranje kruga. Dva dana nakon svog 69. rođendana, 10. januara 2016. godine, Dejvid Bouvi je napustio Zemlju.

Look up here, I’m in heaven/I’ve got scars that can’t be seen

Spisak pesama:

1. Blackstar ★
2. ‘Tis A Pity She Was A Whore
3. Lazarus
4. Sue (Or In A Season Of Crime)
5. Girl Loves Me
6. Dollar Days
7. I Can’t Give Everything Away

Ostavite komentar: