David Bowie: Album po album (1993-2003)

david_bowiePolu-uspešni hard rock bend Tin Machine ima veliki značaj za Bowiea iako ni u kom slučaju ne predstavlja njegov kreativni uspon. Osim što je bio beg od popa osamdesetih, Tin Machine je Bowieu doveo Reevesa Gabrelsa, koji mu je opet uzdrmao sinapse i probudio kreativnog genija u njemu. U periodu koji sledi posle njegovih osamdesetih, kada su gotovo sve zvezde tog (na sreću) minulog perioda nestale, Bowie se pridružuje onima koji su napravili veliko skretanje u devedesetima.

Elektronika se polako probijala na velika vrata, a muzika teža. Devedesete su bile vreme kada se umetnost opet vraćala buntu. David se u međuvremenu oženio prelepom manekenkom Iman, i to je jedini relevantan detalj njegovog privatnog života koji ima velikog uticaja na njegovu muziku. Senzacionalizam i želja za prljavim vestima uvek su bili razlog da Davidova biseksualnost bude povezivana sa njegovim stvaralaštvom (u ovu zamku upada većina autora koja se lati pisanja o Bowieu). Ovo venčanje, ova nova ljubav, su u Bowieu probudili davno usnulog umetnika. Istog onog kojeg je probudio kokain u Berlinu, samo je ovaj bio daleko slobodniji i srećniji.

Black Tie White Noise (1993)

black tie white noise

Ono što pre slušanja odvaja ovaj album od svih Bowievih je to što su ljudi koji sviraju na njemu, uglavnom bili već jednom u studiju sa Davidom. Tu je Nile Rodgers, čovek odgovoran za Let’s Dance. Tu je Mick Ronson, glavni pauk s Marsa. Album je miks elektronske muzike, dancea i rocka. Na papiru, ovakav miks deluje neumesno, ali je neverovatno da je ovaj album krajnje uspeli skok iz dubioze koju su donele osamdesete i svo to lutanje. Bowie ima izdanja koja su bolje prolazila kod kritičara, ima izdanja koja su bolje prošla na listama, ali ovaj album je značajan jer je opet naučio da otvori sebe muzici. I to je donelo neverovatan umetnički period, kojeg smo i danas svedoci.

1.Outside (1995)

outside

Prvo što ste primetili je verovatno da ovaj album ima redni broj u svom nazivu. To je jer je trebalo da bude prvi u nizu pričom povezanih albuma. Na našu veliku žalost, ostao je i jedini član niza. Priča se ticala futurističkog Londona, i detektiva koji istražuje ubistva umetnošću u londonskom podzemlju. Čekajte da čujete zvuk ovog remek-dela – gosn Bowie je ovim albumom nadmašio eksperimentalni pristup koji je imao na berlinskoj trilogiji. Bend koji svira na ovom albumu se manje-više održao u istoj postavi do danas, osim gitarista. Žanrovski 1.Outside je industrial/experimental rock, ali Bowie ne bi bio Bowie da ovde nema malo jazza (Small Plot of Land), glama (The Motel), popa, čak i zvukova karakterističnih za metal (Hallo Spaceboy/The Heart’s Filthy Lesson). Album je naleteo na negodovanje i na obožavanje. S tim što su oni koji su ga u početku pljuvali, kasnije kapirali. Ovo je najveće Bowievo dostignuće u umetnosti, bar što se muzike tiče (u ovo vreme je počeo da se bavi slikarstvom, što je uticalo na okretanje ka umetnosti).

Earthling (1997)

earthling

Prethodni album je bio ogroman iskorak u industrial vode, ovog puta tu ideju Bowie kao da prenosi na podijum za igru, sa elemenitma drum n bassa, technoa pa čak i oldschool junglea. Postoji i kolaboracija sa Nine Inch Nailsom (na pesmi I’m Afraid Of Americans). Turneje su velike, gitarski zvuk je pomešan sa elektronskim ritmovima i ovo je jedan od Bowievih albuma koji baš nema sporije delove. Poprilično agresivan, iako bez jasno određenog konteksta, Earthling ima smisao, možda lepše oblikovan nego Outside.

‘hours…’ (1999)

hours

Ovaj album je Bowievo vraćanje boemskim idealima, emocijama, beg od tehnologije (koji traje do dan danas). Album je spor. Ne u negativnom smislu, već je skroz introspektivan. Polovina albuma zvuči eksperimentalno, polovina je džentlmenski pop-rock. Bowie je opet boem, ovog puta povučen u podzemlje. Jednostavno, ovaj album možete slušati u Parizu tokom jeseni, dok razmišljate o ljubavi i životu. A za one koji nemaju privilegiju da se u septembru šetaju Parizom, ovaj album je eklektički pop doprinos underground pop sceni.

Heathen (2002)

heathen

Bowie je na ovom albumu oformio bend sa kojim svira i dan danas. Mnogi ovaj album nazivaju njegovim najboljim još od Scary Monstersa, i u pravu su. Heathen je maestralna albumčina, taman dovoljno mračna, taman dovoljno šarena da oslikava jednog zrelog umetnika koji nema granicu. Na albumu se pojavljuje nekoliko obrada, na nekim pesmama gitaru sviraju Dave Grohl i Pete Townsend (I’ve been waiting for you i Slow Burn, redom). Bowie je paničan zbog dekadencije društva, ovde ga muči i terorizam, a u ljubavi vidi svetlost. Možda su ovo godine, možda je život uticao na ovakve stavove, ali Bowie ne zvuči staro, već zrelo, što je u svakom slučaju dobro.

Reality (2003)

reality

Samo godinu dana posle maestralnog Heathena, kao da mu se vraća nova radost i nova energija za pravljenje veselih albuma. Ovaj album je i retrospektivan i introspektivan. Osvrće se na svoje odluke u karijeri (Reality), kritikuje sebe (Never Get Old), kritikuje scenu (Bring Me The Disco King), raduje se novom stvaranju (New Killer Star). Ime albuma se odnosi na to da smo tu gde smo, šta je bilo, bilo je, šta će biti, videćemo. Savršen spoj umetnosti i uspeha na listama, taman onoliko umetničkog šarenila (možda najraznovrsniji Bowiev album) da zadovolji sve fanove njegovog umetničkog perioda, taman onoliko zaraznih pop melodija da zadovolji one koji su tu zbog zabave. Stil kojim Bowie ovde odiše je zapravo nešto što fali većini umetnika na bilo kojoj sceni. To je nešto što ga čini legendarnim. Vidi se da je slobodan umetnik. Posle ovog albuma je usledila ogromna turneja, posle turneje ogromna pauza koja se završila ove godine, David Bowie je nastavio sa realnošću koju nam je tada predstavio. Nismo ga izgubili, posle svih ovih godina.

Ostavite komentar: