David Bowie: Album po album (1980 – 1991)

david_bowieOnog trenutka kada postaneš gospodar ličnog kreativnog genija, možeš da ga prodaš kome god želiš, kako god želiš i, što je najlepše, po ceni koja ti odgovara. Posle Berlina, posle elektronice, o povratku u čiste glam vode nije bilo govora. David sa producentom i starim prijateljem Tonyem Viscontijem pravi prelaz između svoja dva, u umetničkom smislu potpuno različita perioda. Posle kranje eksperimentalnog perioda i perioda čistog kvaliteta, kao da mu se oslađuje novac, David u dekadi šljokica i šminke oblači odelo, zauzima skoro japijevski stav prema svetu i svoj umetnički pop približava masi, novcu i top listama. Prvi od ovih albuma, ima dosta tragova njegove čudne umetnosti, jer funkcioniše kao prelaz, nostalgija i nagoveštaj.

Scary Monsters (And Super Creeps) (1980)

scray monsters

Ako se bavimo brojkama, ovo je Bowiev četrnaesti. Da mu je kojim slučajem bio prvi, direktno bi dobio status koji je do tada gradio. Ovo remek-delo je jedan od nagoveštaja post-punka, obilato i art rock stvarima, funky bas linijama. Ako ste posle 1980. našli na koncertu Davida Bowiea sigurno ste čuli Fashion ili Ashes To Ashes uživo. Pored čestih funk izleta, album je poprilično rokajući. Dave ovde pravi jedan neočekivani obrt i preskače svoje likove do tada i vraća se na čuvenog Majora Toma, u pomenutoj Ashes To Ashes i u, ni manje ni više, obradi svog prvog uspešnog singla, Space Oddity. Tekstovi su mu zreliji, kritikuje sebe, svoje mane, poroke. Kritikuje i nas, publiku. Bowie je dugo ostao u ovoj formi, ponekad se skrivajući iza raznih, doduše slabih i providnih maski, ali je ostao kritika, neka vrsta mračnog viteza koji motri na dekadentni svet.

Let’s Dance (1983)

let's dance

Iz razloga do dana današnjeg nikome poznatih osim samom Bowieu, raskida saradnju sa Tonyem Viscontijem i dovodi Nilea Rodgersa. Rezultat je savršeni pop album osamdesetih. Kako i sam naziv kaže, savršen album za igranje, i istina, potrebno je opasno oštećenje sluha da bi vam telo mirovalo dok se ovo vrti. Šta je ovaj album uradio za pop scenu tog vremena, nemerljivo je. China Girl, nekada hitčina, danas favorit fanova na koncertima, Modern Love, Cat People, Let’s Dance i Criminal World su oblikovale pop osamdesetih. Nema ovde one rok oštrine, ali ima Bowiea, pop zvezde Bowiea. China Girl je pesma koju je pre 6 godina napisao sa Iggyem Popom, a sada je snimio svoju verziju da bi od zarade deo dobio i Pop. Gitaru na ovom albumu svira tada anoninmni Stevie Ray Vaughn. Dobro ste pročitali – SVR. Pomoću ovog albuma se ubacuje u industriju i briljira kao poslednji legendarni blues gitarista koji je kročio zemljom. Kao šlag na torti, ovaj album sadrži i kolaboraciju sa bendom Queen, čuvenu Under Pressure, koja i posle smrti Freddiea Mercurya sija u Bowievim live izvedbama. Ovaj album je, nažalost, poslednji veliki Bowiev album do njegovog povratka na pravi put (a to je onaj put koji je sve samo ne prav) sredinom devedesetih, no o tom potom.

Tonight (1984)

tonight

„Došao bih u studio, odradio vokale i otišao na ručak.“ Ovo je Bowieva ispovest o ovom albumu. Zvuk se gubi u stereotipu osamdesetih. Produkciju nije nadgledao, pa se desilo šta se desilo. Bleda pop-rock produkcija je pojela devet odličnih pesama. Od čoveka koji je uvek bio inovantan, dolazi neubedljivo izdanje. Slušam, čujem osamdesete i Bowiev glas, ne čujem Bowievu muziku. Funk gitare, saksofoni, egzotične bas linije, sve je tu, svi elementi pop muzike koja služi samo da zaradi. To je i jedina pozitivna strana ovog perioda, Bowie je na njoj sakupio dovoljno novca da može da se igra sa svojom muzikom kako želi, a da mu buduća unučad i dalje ne radi ništa i lagodno živi. U ovom periodu Bowie snima Absolute Beginners i This Is Not America, dva istinska bisera (potonji sa Patom Methenyem) koji ostaju favoriti do danas.

Never Let Me Down (1987)

neverletmedown

Ironija leži u tome što je ovaj album zapravo bio „let down“. Bowie je obećao povratak rock’n’rollu ali njegova ozbiljnost, tamo gde je ima, ne pogađa metu. Kič produkcija opet jede koliko-toliko kvalitetne pesme. Valja napomenuti da se čak i Bowie „odriče“ nekih pesama (Too Dizzy). Isuviše različitih izvora iz kojih je dobijao inspiraciju su, čini se, njegovo pisanje toliko razvodnili da se ovaj pop-rock album gubi sam u sebi. Ne vuče ni na jednu stranu. Komercijalni lapsus, koji je imao uspešnu turneju, ali je bio i veliko upozorenje da Bowie mora nešto da menja inače sve ide u nepovrat.

Tin Machine I & Tin Machine II (1989 & 1991)

tinmachine1

Ono što Bowie radi dalje je iskorak iz karijere solo umetnika u hard rock bendu Tin Machine, koji izdaje dva albuma (Tin Machine i Tin Machine II). Ključna osoba u ovom mini periodu postaje izvesni Reeves Gabrels, virtuozni gitarista koji svojim stvaralaštvom Bowiea opet vraća na put eksperimentisanja. Bend su opisivali kao „vrištanje na svet“. Dosta tvrđi zvuk gitare i nedostatak mekoće pop muzike osamdesetih, Bowiea ovde čine muževnijim izvođačem koji se buni protiv nečega. Problem je ležao upravo u tome što nije jasno protiv čega se bori jedan multimilioner. Suština ovog malog izleta je u tome što se Bowie budi iz svog komercijalnog pada. Nakon ovoga sledi neverovatno plodan period devedesetih, pun umetnosti, kvaliteta i inovacija. Kada Bowie uz veliku pomoć svojih mlađih kolega (a i nekih starih prijatelja) polako vraća svoje kraljevstvo u sam krem muzičke scene. Gde mu je, na kraju krajeva, uvek bilo i mesto.

Ostavite komentar: