David Bowie: Album po album (1973-1976)

david_bowieKada napravite kritično dobar album (da se podsetimo, čuveni Ziggy Stardust) posle nekoliko godina provedenih u senci trenutnih dešavanja i samim tim otvorite put celom žanru (glam rock) isprva se čini da su vam na raspolaganju samo dve opcije, da vam sledeći pokušaj bude totalni promašaj ili da stagnirate na stvorenom nivou kvaliteta. Kao što će nam pokazati skoro svakim sledećim izdanjem, David Bowie, sada već držeći u šaci i kritiku i publiku, za ova dva izbora ne zna. Kako mu i dolikuje, on ide svojim putem. Ziggya je poslao u večnu legendu, svetlo je upereno na Aladdina Sanea (ovo je igra rečima A Lad Insane = Lud momak). U ovom periodu zvuk albuma Davida Bowiea evoulira ka bogatstvu instrumenata i aranžmana. Definitivno period iz kojeg izlaze neki od najvećih hitova i favorita publike na koncertima. Upalite reflektore, vratio se, iako je rekao da neće (nije mu poslednji put da to radi).

Aladdin Sane (1973)

Aladdin Sane

Ovo je gitarski glam rock album, sa većim uticajem Mikea Garsona (izvrsni pijanista koji se pridružio na turneji Ziggya po SAD-u) i njegovog krajnje otkačenog jazz stila. Mick Ronson je tu, sa Garsonom kao pojačanjem, Bowie udara tamo gde ne biste očekivali da vas išta posle Ziggya dirne. I dalje je rok zvezda, i dalje ima stila na pretek, ali ovog puta je lament o dekadenciji poprimio arogantnost i mudrost. Obrađuje i legendarne The Rolling Stones. U naslovnoj numeri pomenuti Garson pravi prekretnicu u svojoj karijeri, bukvalno neponovljivom solažom koja zalazi u ekstreme avant-garde jazza. Riffovi pršte svuda, Bowie je fantastičan, a muzika prosto sija. Na Cracked Actor, ritam Ronsonove gitare i Davidovog arogantnog pevanja najbolje pokazuje koliko jako Ziggy, sada u drugoj ličnosti udara na sceni. David Bowie više nikome ne polaže račune na rock’n’roll sceni sveta.

Pin Ups (1973)

PinUps

Uh…Desi se svakome, zar ne? Izdat iste godine kada i Aladdin, više kao prelazni album između dva remek-dela, ovaj album obrada ima par zanimljivih instanci, ali je veliki pad u odnosu na prethodna dva remek dela. David obrađuje stvari iz šezdesetih, rani Pink Floyd, The Who, The Easybeats etc. Bowiev talenat nije mogao da ispliva šezdesetih, stoga je nejasno zašto je odabrao da obradi muziku tog doba. Jednostavno u ovim žanrovima nema mesta za pun raspon njegovih krila, na kojima je tako manijakalno uzleteo sa Ziggyem i Aladdinom. Jedna od retkih, ne previše ozbiljnih, mrlja u karijeri.

Diamond Dogs (1974)

diamond dogs

Ovaj album je sniman neposredno posle turneje Ziggya. Radi se o malo tvrđem konceptualnom albumu o distopiji baziranoj na knjizi 1984 Georgea Orwella. Ovo je poslednji let Davida Bowiea na nebu glam rocka. Novi lik je prisutan, nosi ime Halloween Jack, javlja se i Ziggy. Ovaj album nam donosi Sweet Thing, Diamond Dogs i najvažnije jednu od najboljih Bowievih rokačina – Rebel Rebel. Pesma je jedan od najvećih Bowievih hitova, a oproštaj je od glam rocka. Album zvuči skoro garažno, namerno lo-fi produciran pa se smatra agresivnijim izdanjem.

Young Americans (1975)

young americans

Kao grom iz vedra neba, bivši glam rocker snima soul album. Skeptici bi mogli da pomisle da ne valja, ali istina je da nas Bowie nije navikao na razočarenje, već na pozitivna iznenađenja. Iako bledolik, odlično vlada „crnom“ muzikom. Zanimljivo da je na ovom albumu obradio The Beatles (Across The Universe) i jedan od svojih najlegendarnijih hitova snimio sa njihovim bivšim frontmenom Johnom Lennonom (Fame). Prateći vokali, uglađene deonice na klaviru i emocija u Bowievom glasu, čine ovaj album jednim od najcenjenijih albuma tog perioda, ne samo Bowievog već i generalno.

Station To Station (1976)

station2station

Još jedno zaokruživanje perioda karijere, još jedan apsolutni dijamant od albuma. Ovaj album nema veze sa Bowiem kakvim ga znamo do tada. Ima veze, doduše, sa istim umom koji je stvorio Ziggya i koji je pevao o Majoru Tomu. Ovaj album je ulazak u poslednju fazu kreacije genija Davida Bowiea. Uvodna i naslovna numera nas kroz neverovatnih deset i po minuta kroz progressive/krautrock ep o posledicama njegove kokainske zavisnosti, koju je u međuvremenu stekao. I na ovom albumu ima ličnost, fiktivno introspektivnu – Thin White Duke,depresivni boem iz Nemačke dok su istom vladali fašisti koji pati zbog ljubavi. Umetnost u svom najnaprednijem i najmodernijem obliku se vidno vraćala u Bowiev rad. Balada Wild Is The Wind, definiše zvuk mnogih kasnijih Bowievih balada. Sve na ovom albumu nagoveštava nešto potpuno drugačije, novo i uzvišeno u budućnosti za Davida Bowiea. Station To Station je njegov najbolji album, zajedno sa Ziggyem, to tada. Ono što će uslediti, Bowiea čini jednim od najvećih monolita u istoriji muzike. Na ovom albumu David Bowie pokazuje svoj genijalni plan, koji je, počinjem da sumnjam, imao od samog početka – umetnost u pop muzici, kroz imidž i stil, dovesti do savršenstva. Bowie nije običan izvođač, Bowie je sama predstava. Sledeća tri albuma, kojima ću se baviti narednog petka, menjaju tok istorije. Dame i gospodo, pred vama je David Bowie, neosporivi bog muzike.

Ostavite komentar: