Dan Auerbach (The Black Keys/The Arcs): “Bio je potreban prelom ramena da nas zaustavi”

The Black Keys

foto: Nemanja Đorđević

Patrik Karni, bubnjar benda The Black Keys povredio je rame i bend je prinudno na pauzi nakon intezivne turneje povodom promocije albuma “Turn Blue“. U međuvremenu, druga polovina benda Den Ojerbah posvetio se svom projektu The Arcs sa kojima su izdali obećavajući album nazvan “Yours, Dreamily“. O novom albumu, planovima za turneju, situaciji u Black Keysima ali i o putovanju kroz Misisipi, boksu i hrani razgovarali smo sa Ojerbahom.

the-arcsBR: Šta vas je nateralo da oformite još jedan bend pored The Black Keys? Da li je istina da su The Arcs već neko vreme nastupali?

Den: Pa, stvar je u tome, da jesmo svirali i stvarali pesme zajedno već godinama. Odlučili smo da sklopimo album. Imali smo oko 75 pesama koje su samo stajale i bio sam u fazonu Moramo ovo da objavimo! I to je bilo to, zapravo.

BR: Ko su ljudi sa kojima radiš u The Arcs?

Den: Pa, to su osobe na koje se ja ugledam, to su ljudi koji produciraju albume koje volim, to su momci sa kojima sam radio u studiju, svirao, znate? Tako da dvojica momaka koji sviraju u The Black Keys sa mnom, kao deo pratećeg benda na turneji. Ali su samo svirali u The Black Keys zato što sam ja ljubitelj njihovih albuma ili smo zajedno već snimali ploče. Poput Ričarda i mene. Ričard sada svira bas, ali nije basista, on je bubnjar i zajedno smo snimili gomilu albuma. Naš basista je otišao i ja sam ga pitao (Ričarda) da li on želi to da radi na šta je rekao: “Naravno. Moraću prvo da naučim da sviram bas, ali uradiću to” (smeh).

BR: Iskreno, koliko su The Arcs zabavan projekat, a koliko su beg od The Black Keysa?

Den: Sve je to to. Ali dobra muzika je uvek bekstvo – makar za mene. Kada uživma u njoj, to je kao da nema ničeg boljeg. Nigde ne bih radije bio nego u tom studiju stvarajući. A ovi momci su mi neki od omiljenih na svetu. Ne samo kao muzičari, oni su mi neki od najboljih prijatelja, znate? Leon i ja, idemo zajedno na letovanja, porodično.

The Black KeysBR: Znači, sve je timski rad. The Arcs pesme nisu samo ti?

Den: Ne, sve pišemo zajedno i ko-producriamo. Leon i ja smo ga ko-producirali, ali smo ga svi zajedno napisali, svi u bendu.

BR: Dakle i hemija je drugačija nego u The Black Keys, zbog više učesnika? Sa različitim stilovima i uticajima…

Den: Da, pretpostavljam. Ričard je odličan klavijaturista, kao i Leon. Leon svira trubu. To donosi potpuno drugačiju dinamiku zvuku, grupi. I samo njihovo iskustvo tokom pravljenja albuma. Rade stvari drugačije. Ja mogu da se opustim i pustim ih da odrade svoju stvar i lepo je gledati ih kako rade i videti stvari koje su zajedno smislili. To je zabavno jer kada smo u studiju i radimo zajedno, toliko smo sinhronizovani međusobno iako smo veoma različiti. Ali mislim da baš zbog toga što snimamo album znamo da radimo zajedno i to je uvek bilo plodonosno.

BR: Otkuda ime “The Arcs” (pored toga što je i pesma).

Den: Prvo je nastala pesma, a onda smo morali da tražimo ime za bend, a to je najluđa stvar. Glupo je pokušavati da smislite ime za bend. Ali smo jednostavno završili sa – dopalo nam se The Arcs. Sviđalo nam se kako zvuči, kako je jednostavno, 4 slova. Sviđa nam se značenje. Činilo se pravim za projekat.

BR: Gde je sve sniman album?

Den: Radili smo u Los Anđelesu, Njujorku, Nešvilu…gdegod. Ričard i ja smo bili u Londonu i otišli u sutdio na jedan dan da radimo na vokalima. Pokušavamo da uđemo u studio kadgod možemo.

BR: Otkud to da su pesme na celom albumu povezane kao jedna duga džem sesija ili san… je l otud ime “Yours, Dreamily”?

Den: Eto ga (smeh). Prokljuvio si ga. Ne, trebalo je da teče kao scene filma možda, kao da ima priču. Želeo sam da bude nešto interesantno poput zanimljivog filma. Kao da ima početak i kraj i sve te obrte i okrete između. To sam želeo da uradim, u suštini. Želeo sam da se oseća kohezivno kao album, ali sam želeo da bude svuda i da vas odvede na različita putovanja.

The Black KeysBR: Na “Come and Go” se oseća putovanje u 70-ete…

Den: Da, to su neke stare trake koje sam imao. (smeh) Sviđa mi se ideja da radim sountrek ili razmišljam o albumu kao soundtreku jer tako želim da se oseti. Želim da se oseti kao dobar film. Želim da dizualizujete stvari, želim da stvari plivaju okolo u vašoj glavi dok ga slušate i želim da bude stvarno trodimenzionalan. Znaš na šta mislim? I želim da ima obrte i skretanja. Ne želim da bude toliko očigledan, ne na ovom albumu. Želim da ima iznenađenja.

BR: To može da bude zanimljiv koncertni šou. Neka ideja za turneju? Nekakav film u pozadini, psihodelični efekti?

Den: Možda. Možda. Znaš šta? Volim uljane lampe, one stare koje su koristili. Niko to više ne koristi. Projektor.

BR: Većina tekstova o albumu kaže da je “čudan i eksperimentalan”. Koliko je čudan tebi?

Den: Nije čudan. To je što je. Mislim, može da bude čudan nekome, ali nije nužno čudan meni. Mislim da je stvar u tome da je tu bez pravila, tako da možemo da izvučemo i izaberemo parče poput, znaš Sviđa nam se kraj ovog dab snimka i uzećemo njega. I sviđa nam se žičana gitara sa ove Travis Vomakove pesme, uzećemo ga. I onda kao Dasti Springfild žice. Uzećemo to i sastaviti sve zajedno. Volim što mogu to da uradim i sa ovim momcima, to možemo da radimo, znaš. Zabavno je.

BR: Karnijeva šestomesečna povreda ramena oslobodila vam je vreme da zavšrite album?

Den: Zapravo ne. Album je bio završen pre toga, ali sam svakako iskoristio pauzu da na neki način radim na drugim stvarima, kao što je omot. Znate, jednom kada smo odlučili da objavimo album imali smo svakakve sulude rokove da ispunimo, tako da smo sve to odradili tokom te pauze sa The Black Keys.

BR: Šta se dešava sa The Black Keys. Da li ste na pauzi dok radiš sa The Arcs?

Den: Da, apsolutno. Idem na turneji sa The Arcs i radim na tome i pokušavam da uživam u tome.

BR: Da nije bilo Karnijeve povrede ramena, da li bi Keys snimali novi materijal sada?

Den: Još bi bili na turneji, da. Mislim, bilo bi poput – ludo je. (smeh) Bio je potreban prelom ramena da nas zaustavi (smeh).

The Black KeysBR: Bilo je nekih problema u Nemačkoj tokom turneje ranije. Šta se dešavalo?

Den: O, Bože! Sve je pošlo po zlu. Sve je pošlo loše, kao na određenim turnejama. Neke od najadnijih turneja odradili smo u Nemačkoj na zimu i u Sprinter ombiju. Autoput je zakrčen, ima nesreća već miljama, a mi mora da vozimo 12 sati, a blokada je, hladan vazduh ulazi kroz pukotine na vratima, bilo je očajno, čoveče. (smeh)

BR: Postoji glasina da ste jednom imali i neobičan roudi par sa vama na turneji.

Den: Da, imali smo ženu tonca i njenog muža ili momka, kakogod, koji je prodavao robu i majice. Ona je bila vojnik-vegan, a on je bio potpuna pičkica. Bilo je čudno. Ona je izgledala kao prava skrivena lezbejka koja je samo istrisala svu svoju agresiju na svog momka, a on je sve oćutao. (smeh) Biti sa njima tokom čitave turneje bilo je… bilo je neverovatno i odvratno istovremeno.

BR: Na poslednjoj turneji ste bili po Evropi i napokon svirali po velikim arenama. Da li je tada bilo bolje?

Den: Nebitno mi je u koliko velikoj hali sviramo. Mislim, nisu svi ti koncerti bili sjajni, ali nisu ni svi stari koncerti bili sjajni. Sve je u publici i energiji, ne toliko kolika je gužva.

BR: Pesma “Velvet Ditch” je inspirisana istinitom pričom sa tovg biciklističkog puta do Klarksdejla?

Den: Da, vozio sam od Nešvila kroz Memfis. Ostali smo u Memfisu, išli smo sporednim putevima i onda smo se spustili do Misisipija, zatim to Oksforda i Klarksdejla, a potom se odvezli nazad. Podsetilo me je na ta putovanja na koja sam išao kao dete. Sa 17, 18 godina sa počeo da idem do Misisipija, Nešvila i Memfisa. Išao sam prvi put sa ocem i tražili bi muzičare koje sam voleo i slušao u to vreme. Na jedno putovanje sam išao sa drugom, odseli smo u Grinvilu u T-Model Fordovoj kući i visili smo sa njim i svirali muziku nekoliko dana. Naredni put sreli smo Big Laki Kartera u Memfisu i potom otišli na Džunio Kimbrovu gajbu i gledali njegovu decu i decu Er El Barnsajda kako sviraju. Dakle, vožnja biciklom tamo mi je vratila stara sećanja i dok sam bio tamo čuo sam izraz A velvet ditch.

The Black KeysBR: Velvet Ditch je nadimak za Misisipi, zar ne?

Den: Koji je Misisipi, koji su pisci… znaš, Oksford, Misisipi je uvek bio mesto gde pisci odlaze i sastavili su tu frazu. Počeli su da zovu Misisipi baršunastom jamom jer kada pređete granicu i uđete u Misisipi vidite da je sve ravno sa kudžuom – onom biljkom koja je veoma meka i ima je svuda poput tepiha. Meka je i svi pričaju sporo, stvari usporavaju, i pre nego što znate u Misisipiju ste već dve godine. Znaš na šta mislim? (smeh). Dakle, počeli su da ga zovu baršunastom jamom i jednostavno mi se dopao izraz. Imao mi je smisla. Vožnja kroz polja pamuka, milje samo belog pamuka, razmišljate koliko je mekano i spokojno i gledate kortljajuća brda, bilo je tako.. I imati muziku koja vam prolazi kroz glavu. BIlo je inspirativno.

BR: Zato se dosta muzičara seli tamo…

Den: Da, za mene je beskrajno inspirativan i u tome je stvar, podseća me na to kako sam inspirisan bio kao klinac da sviram gitaru i kada sam slušao te ploče Džuniora Kimbre i samo gledao, držeći album, gledao u omot, ta fotografija Bila Stebera i koliko je to promenilo moj život. Da, Velvet Ditch je napisana iz te perspektive, mene kada sam bio mlad dok se vozim Misisipijem i oseća se tako – kao početak, uvod, burno i oštro. To je vožnja. I jednom kada pređete granicu – pfff! – sve postane meko. O tome je ova pesma. I kraj postane ubrzan ponovo, to je put kući. To je kada napuštate Misisipi.

BR: Nego, koliko je azijske hrane pojedeno tokom snimanja albuma?

Den: Haha mnogo! Izdržavali smo celu kinesku četvrt tokom snimanja albuma.

BR: Ljubitelj si vijetnamske fo supe. Otkud to?

Den: Uvek sam voleo supu. Kineska hrana je verovatno prva čvrsta hrana koju sam imao kao beba – pržena svinjetina sa pirinčnem. Verovatno je – da, skoro sigurno je prva čvrsta hrana koju sam probao. Ali ne znam. Stvar sa fo je da je: dobra za vas. Lagana je i domaća. I ima je svuda, po celoj Americi. U centralnom delu SAD ne možete nigde naći dobru kinesku hranu, ali možete naći odličnu vijetnamsku. To je čudno. A stvar sa vijetnamskom je način na koji se pravi tako da mora da bude sveža. Kao kineska hrana: mogu da skuvaju sranje i stajalo bi ceo dan, ali vijetnamska mora da bude sveža. Tako da kad sam na turneji jednostavno me učini boljim, znaš? Dobro je za moje grlo.

The Black KeysBR: Sve se svodi na hranu. Je l to osnov za dobru muziku?

Den: Hrana je osnov svega, zar ne? Ne znam. Mislim da ima toliko mnogo stilova koje volim, toliko muzičkih žanrova i sve su to ti mali, čudni ruralni stilovi koje toliko volim kao one natpise iz istočnog Los Anđelesa. Uvek sam bio njihov fan, ali nikad nisam znao nikog ko to radi – sve do Omara. I, da, uzbudljivo je. Volim što je on deo toga.

BR: Na albumu imate i ženski marijači bend. Možeš li mi reći nešto više o tome?

Den: Pa, želeo sam marijači bend ja pesmama “Pistol Made of Bones” i “Tomato Can” i Leon je znao nekog ko je menadžer marijači benda i ja sam mu rekao: Odlično, dovedi ih. Bićemo u ElectricLady studiju tog dana. Neka dođu. Pojavili su se i bend su činile samo devojke. Nisam to znao. Ali došle su i sve su bile devojke, u punoj marijači odeći sa končosima tamo dole… i svirale su i bile su super, shvatile su i bile su slatke. Onda sam ih pitao: Je l možete da pevate?, a one su bile u fazonu: Da, možemo da pevamo. Rekao sam im šta želim da pevaju i pritisnuo sam dugme za snimanje. Jebeno su razvalile! Bilo je neverovatno! I nisu zvučale kao španjolke više su zvučela kao njujorški tinejdžeri – u najboljem mogućem smislu. Bilo je tačno ono što sam… da sam sanjao šta želim, to bi želeo, i uspele su. Bilo je tako neverovatno. Tako da su završile na više različitih pesama i pevaju glavne vokale na pesmi “Chains of Love” i postale su značajan deo ovog albuma.

BR: Otud toliko jakog meksikanskog osećaja? I omot sa meksičkim bokserima pojačava to…

Den: To je jedan od Omarovih junaka. On živi u Bekjersfildu, Kaliforniji, odrastao je u Tihuani i njegov brat ga je naučio kao da izrađuje čikano natpise. Oduvek je bio fan “TeenAngel”-a a ja sam bio samo fan njegovog omota. Dopalo mi se. On radi te neke junake vukodlake i sve njegove devojke imaju noseve štenadi što je veoma kul. Tako da sam ga kontaktirao i pitao da li je zainteresovan. Bio je za i postali smo dobri prijatelji. On je sjajan momak.

yours-dreamilyBR: Znači on je smislio lobanju sa dva vukodlaka umesto očiju?

Den: Da, to su bokser i Rozi, drugi junak sa 7-inčnog singla.

BR: Da li to znači da je i “Stay in My Corner” inspiriana boksom?

Den: To je slučajnost, ali… Vidiš, stavr je sledeća: Napisao sam dve pesme posebno i onda se spremao veliki boks meč i shvatio sam da imam dve pesme o boksu. (smeh) I bio sam u stili Zašto ne ubacimo 45? Tako da je zapravo 45 inspirisana tučom, ali sam pesme napisao pre toga.

BR: Da li si veliki fan boksa? Ko ti je omiljeni bokser?

Den: Moj omiljeni bokser? Finito Lopez. On je najbolji, najbolji ikada. (smeh) Meksikanac. Jedan je od najvećih. Mislim, verovatno jeste najbolji, najčistiji bokser ikada i mislim da mu je rekord bio 90:0. Da nikada nije izgubio.

BR: Je l i sam boksuješ?

Den: Pa, nekad kada sam kući, svaki drugi dan.

BR: Planiraš neki meč?

Den: Ne, ne. Ne, bez javnih pojavljivanja, ne još.

Ostavite komentar: