Damon Albarn

Everyday Robots

Izdavač: Parlophone, Warner Bros, XL, 28.4.2014.

Producent: Damon Albarn, Richard Russel, Brian Eno

Žanr: trip-hop, downtempo

Trajanje: 46:33

4.0/5

Ocena

Sećam se slike ja od pre jedno dvadeset godina (svaka sličnost sa Momčilovim hitom je slučajna) u legendarnom Q Magazineu (junski broj, 1995. godine), tada još uvek mladi, Dejmon Albarn je davao kraći intervju iz kog bi i potpunoj budali bilo jasno da je u pitanju vrlo pozitivan i kreativan mladić.

U trenutku davanja tog intervjua, Albarn je sa Blurom imao već dva vrhunska albuma, a treći, The Great Escape je ugledao svetlost dana krajem te godine. Kasnije, svoj izraz je pronašao osnivajući Gorillaz, virtuelni trip-hop bend koji je stekao svetsku slavu, pa kao i pomenuti Blur, osvojio srca i kritike i pučanstva. Dejmon Albarn je, dakle, čovek sa veoma velikim kreativnim nabojem u sebi. Zbog te činjenice, pomalo je čudno da svoj prvi solistički album izdaje čitavih 26 godina od početka muzičke karijere. No, kad je Albarn u pitanju, bolje ikad nego nikad…

Krajem aprila, pred nama se našao Everyday Robots, melanholični usporeni savršeno producirani trip-hop album koji jednostavno vrišti „Ujedinjeno Kraljevstvo!“. Iako se Blur skoro okupio radi turneja, ne treba očekivati od ovog albuma da bude išta slično, Dejmonov solo pohod se, iskreno govoreći, mnogo više oslanja na zvuk koji je usavršio u Gorillazu. Startujući vrlo napadno, semplom Lorda Baklija (komičar s polovine XX veka, prim. aut.), prva (ujedno i naslovna) pesma Everyday Robots, neće delovati isto na vaše uho kao i ostatak albuma. Da „problematični“ sempl ne postoji u pesmi, sve bi bilo drugačije, a melanholični duh albuma bi, u najmanju ruku, bio jedinstveniji. Osim tog malog detalja koji narušava downtempo sklad čitavog albuma, objektivnih većih zamerki nema. No, ne lezi vraže, nešto se ipak ukazalo Dejmonu na putu do savršenstva, što ga je, sudeći po ovome što čujemo, nateralo da skrene sa pravca i završi u slepoj ulici samo nadomak perfekcije.

Već napomenuh da je album melanholičan, što je za Engleze, je li, i prirodno, ali čak i kada „progutamo“ činjenicu da ovo nije album pravljen za baš svaku priliku, vidljive su neke falinke. I pored sjajnih Lonely Press Play, Photographs (You Are Taking Now) i maestralnih The Selfish Giant i Heavy Seas Of Love, album odaje utisak spin-offa poslednjih albuma urbano nacrtanih Gorillaza. Da ne grešim dušu, iz aviona se, možda po prvi put, oseća da je Albarn „pucao“ na introspektivu i osećanja, ali kao da je odlučio da to projektuje kroz zvuk Gorillaza kojem je hirurški odstranjen sav onaj zarazni gruv koji već deceniju i po tera ljude sa slušalicama u gradskom prevozu da klimaju glavom.

Ono što albumu nikako ne mogu „oduzeti“ je zrelost, koju je Albarn, čini se, prerano stekao. Način na koji Dejmon, u polovini pete decenije života, kanališe osećanja, stavove i razmišljanja kroz pesme zaista izaziva hvalospeve. Melodija vokala u pomenutoj The Selfish Giant se komotno može svrstati u sam vrh trip-hop/downtempo muzike. Tim tragom se kreće i, takođe pomenuta, Photographs, koja se dotiče i Albarnove zavisnosti od heroina, koja je na svu sreću deo prošlosti. Dečko koji nam je jednom davno pevao o životu srednje klase u Londonu, liberalnim shvatanjima seksa i žurkama, sada se okrenuo introspektivi i to je pun pogodak, uzevši u obzir da imati 46 godina i biti klinac od 26 u Londonu, nije ni izbliza ista priča.

Iako se na zvuk albuma osvrnuh sa opaskom da zvuči kao bledunjavi spin-off Gorillaza, produkcija mu je na sasvim zavidnom nivou, što i nije čudno kad su za istu zaslužni sam Albarn i Ričard Rasel (vlasnik XL Recordsa) uz pomoć Brajana Inoa (koji čak vokalno gostuje na dve pesme). Opet bih naglasio da Everyday Robots nije album za svaku priliku, i posebno činjenicu da nije posebno veselo delo, ali ovoga puta uz napomenu da u tim situacijama kada legne, album je jednostavno melem za uši i dušu. Zasluge za to idu upravo produkciji, i to za nijansu više nego standardno kvalitetnom „songwritingu“.

Ocena koju vidite gore je ujedno i najmanja i najveća moguća koju možemo da dodelimo Albarnu za njegov solo debi. Ne, ovo nije Demon Days, niti je Parklife, a Boba mi Dilana, nije ni The Great Escape, ovo je Everday Robots, muzička seansa koja vas tokom svojih 46 minuta vodi po obalama Engleske kroz kišu i sunce, kroz melanholiju i optimizam. Dame i gospodo, ovo je Dejmon Albarn u 21. veku.

Spisak pesama:

1.”Everyday Robots”
2.”Hostiles”
3.”Lonely Press Play”
4.”Mr. Tembo” (featuring. The Leytonstone City Mission Choir)
5.”Parakeet”
6.”The Selfish Giant” (featuring. Natasha Khan)
7.”You and Me” (featuring. Brian Eno)
8.”Hollow Ponds”
9.”Seven High”
10.”Photographs (You are Taking Now)”
11.”The History of a Cheating Heart”
12.”Heavy Seas of Love” (featuring. Brian Eno & The Leytonstone City Mission Choir)

Ostavite komentar: