„Čudna priroda koja se nikada ne kaje” – Margita Magi Stefanović

„Išla je ispred vetra. Nije išla tuđim tragovima, a njene nisu uspevali da prate. Govorila je svojim jezikom koji sam pokušavao da naučim, mislila samo svojim mislima čiji se sistem kretao moždanim vijugama brzinom koja se samo budućnošću mogla ispratiti. Pisala je znacima, ne slovima, pa i kad bi bila slova, to su bili samo njeni znaci…”

Samo zaista veliki ljudi zaslužuju neupitno veličanje nakon svoje smrti. Nepristrasnost je igrala veliku ulogu prilikom pisanja ove četiri rečenice, jer je njihov tvorac, glumac Svetozar Cvetković, bio dobar Margitin prijatelj. Doduše, o velikim ljudima, koji svoju bit nikad u potpunosti nikome nisu otkrili, najbolje je saznati upravo od onih koji su im bili najbliži, koliko god nepristrasni bili, jer od njih samih nikada ni ne bismo saznali.

Doduše, kako su ljudi, koji su mislima bili toliko ispred svog vremena, a umom na nekom drugom mestu snova, uopšte postali ono što su i bili. U slučaju Margite Stefanović, veliki uticaj na nju je imala muzika i konstantni dodir s njom još od malena. Zahvaljujući svom ocu, Slavoljubu Stefanoviću Ravasiji, koji je bio poznati reditelj, i svojoj majci Desanki Nikolić, Margita je odrasla rame uz rame s umetnošču, muzikom, glumom. Iako stidljiva, Margitu je još od malena izdvajala osobena lepota koja je, zbog njenog talenta za klavirom, još više došla do izražaja. Ali, ko bi znao da će jedan odličan đak, koji je svirao samo klasičnu muziku i bio okružen samo klasičnom umetnošću, završiti u rok bendu koji je promenio celu jednu generaciju jugoslovenskih tinejdžera? Zato ni nije bila iznenađujuća kasnija odluka njene stroge majke da se nikada ne pojavi ni na jednoj Maginoj svirci. Za nju, Margitini izbori nikada nisu bili verodostojni i principijelni. Za nju, Margita nikada nije iskoristila svoje potencijale. Doduše, iako odrastavši pod prismotrom i brigom svoje stroge majke, Margita joj je uvek bila zahvalna. Upravo iz tog razloga ju je teško pogodila njena smrt 1988. godine, koja je samo još više doprinela Maginoj ukotvljenosti u stazu ložih izbora, koja se još više učvrstila nakon Milanove smrti 1994. godine, kao i smrti njenog oca 1996. godine.

Mnogo tekstova i spekulacija o njoj usledilo je i nakon njene sopstvene smrti, 2002. godine. Neki su je veličali, neki kritikovali, drugi o njoj samo spekulisali, a treći sa sigurnošću tvrdili. Ali ono što je svaki tekst uspevao da uradi jeste da održi uspomenu na jednu ženu koja je, i pored svojih mana i loših izbora, ostala jedna specifična i neponovljiva ličnost tadašnje muzičke scene. Ali, šta je to što je nju toliko izdvajalo i činilo je naročitom? Šta je to što je odličnu studentkinju arhitekture, ugledno gradsko dete i perspektivnu pijanistkinju navelo da na prekretnici svog profesionalnog života kao arhitekte, završivši studije i osvojivši nagradu na konkursu u Japanu za projekat sela Reževići u Crnoj Gori, odluči da ostavi ceo svoj vidno isplanirani, građanski život iza sebe? Odgovor na ovo pitanje niko sa sigurnošću ne može dati do nje same. Možda je veliki udeo imao njen nemirni, nikad svakidašnjošću zadovoljan duh. Verovatno je uticala i njena večna ljubav prema muzici. A, sa sigurnošću, doprinelo je i konačno upoznavanje sa Milanom Mladenovićem te davne 1982. godine, kada je sve i otpočelo. Stalni član sastava Ekatarina Velika (kasnije EKV) je potom postala nakon što se vratila sa tromesečnog putovanja po Južnoj Americi sa tadašnjim momkom Uglješom Janjićem. Iako su počeci bili teški, kao i svi drugi: nova, drugačija muzika u početku neshvaćena i strana, a sami članovi morali su raditi svakojake poslove da bi isplatili troškove koje im nameće njihova sopstvena stvaralačka energija, bend je ostao dosledan svojoj ideji, da bi na kraju izvršio veliki uticaj na muziku tadašnjice i ostavio traga sve do danas. A sama Magi, koja je od početka bila ravnopravan član benda, izvršila je veliki uticaj na prvih nekoliko albuma benda pesmama Kad krenem ka, Sedam dana, Nisam mislio na to, a kasnije Sinhro, Par godina za nas i Zemlja. Takođe, komponovala je muziku i za pozorište i televiziju, gostovala na mnogim albumima jugoslovenskih bendova, glumila u filmu Tajvanska kanasta, a radila je i kao producent

Konstantno i neprestano tražeći sebe u umetnosti, zvuku, misli, reči, sebe je pronašla samo u nepovezanim snovima i idejama, koje je shvatala jedino ona sama. Svu svoju ljubav pretočila je u muziku. Svu svoju muziku u poruku ljubavi. I kada je volela, radila je to nikada prosečno, nikada osrednje. Imala je nekoliko velikih ljubavi u životu i nekoliko istinskih prijatelja. A delove sebe i svoje ljubavi ostavljala je gde god je ostavila i traga, negde više, negde manje. Negde rečima, negde pesmom, muzikom. Ali, najviše sebe je ostavila onde gde je njeno srce bilo i ukotvljeno, a to je bina. To je trošna pozornica pod nogama, klavijatura pod rukama. Rokenrol joj je pomogao da pronađe i izgubi sebe. Njeni izbori, kojih se nikada nije kajala, vodili su je do puta koji ju je neosporno i čekao. Njeni izbori mogli su je povesti na put arhitekte, pijanistkinje, umetnice. Ali nju je čekalo mesto u svetu nemaštine, večne, prikrivene melanholije i loših izbora, koji su, pak, njoj pružali trenutke iskrene ispunjenosti. To su bili trenuci u kojima se istinski predavala muzici. Trenuci kada je svirala. Kada je bila na toj trošnoj bini, sa tom klavijaturom pod prstima. A upravo su tih nekoliko trenutaka samoaktuelizacije bili njoj i dovoljni.

Samodestruktivno je volela život. Spoj kontradiktornosti i protivtečnosti u njenom životu se vidi i iz činjenice da je upravo njen nemirni duh bila njena spas i propast, a muzika izbavljenje i beg. Koliko su njeni prvi momenti života bili stabilni, komforni i prospektivni, toliko njeni poslednji momenti nisu. Nakon Milanove smrti svirala je 1994. i 1995. u bendu Kurajberi, a nekoliko meseci kasnije osnovala bend EQV sa muzičarem Vladimirom Stojićem i objavila CD Ti si sav moj bol. Takođe je nastupala sa nekoliko jugoslovenskih bendova, gostovala na albumima i bila uključena u nekoliko muzičkih projekata. Ali, i pored svega toga nakon EKV-a, ne može se zanemariti činjenica da je 1996. godina ostavila dovoljno dubok trag, nakon kojeg je Magi, i umom i zdravljem i mislima, težila dnu. Nakon toga je prodala veliki trosoban stan, a od ostatka para kupila dva manja i sebi put u Indiju. Posle pola godina prodala je i stan koji je izdavala, kao i onaj u kom je živela. Nakon toga je živela sa nekim prijateljima. Iako je nekoliko vernih prijatelja muzičara poslednje momente Margitinog života provelo u njenoj blizini, pred kraja svog života nije bila ni svesna toga. Dijagnoza je uzela maha. Umrla je pre tačno 15 godina, 18. septembra, u 43. godini života. Iako nikada nije bilo zvanično objavljeno, pretpostavlja se da je umrla zbog posledica dugogodišnjeg konzumiranja teških droga, što je rezultovalo i dijagnostikovanim HIV virusom. Atelje 212 je o svoj trošak sahranio Magi jer je, simbolično, upravo njen poslednji muzički rad bila muzika za predstavu Kaput mrtvog čoveka.

Teško je ne veličati rad nekog umetnika nakon njegove smrti. Oni najcenjeniji su upravo i bili više cenjeni nakon nje. Ali, koliko god neki umetnik ostavio dubok trag na određeni period, vreme, generaciju, nikad ne treba prevideti i zažmuriti na sve aspekte njegovog života. Doduše, to će uvek biti teško kada su u pitanju talentovani, neponovljivi ljudi, koji su se samo ‘budućnošću mogli ispratiti’. Margita je nesumnjivo bila jedna od njih. A kao što je Magi samo sa nekoliko stihova i nota pokušala da pretoči sve svoje misli, sva svoja osećanja i ideje u jednu pesmu, i time održi uspomenu na njih, tako je i ovaj članak pokušao da održi uspomenu na nju samu.

“U mom normalnom, stabilnom životu najnestabilniji deo sam upravo ja. I to ne zbog kakve psihičke ili ne znam kakve nestabilnosti, već zbog stalnog traženja u svim mogućim oblastima umetnosti i života.”

Ostavite komentar: