Consecration

Univerzum zna

Izdavač: Geenger Records, 3. 11. 2013.

Producent: Marko Jovanović, James Plotkin, Aaron Harris

Žanr: space/post-rock, alternative metal

Trajanje: 48:50

4.5/5

Ocena

Recenzirajući prvi deo trilogije albuma grupe Consecration, napisao sam da će konkurentski bendovi u trci za najbolje izdanje ove godine biti u velikom problemu ukoliko pratilac „Cimeta“ bude podjednako dobar kao prvi deo trilogije. Drugi deo trilogije, a četvrti po redu studijski album „Univerzum zna“, potvrđuje ovu procenu kao valjanu.

Dakle, drugi deo materijala, snimljen u Underground studiju oktobra 2011. godine, donosi tipičniji Consecration sadržaj u odnosu na nešto raznovrsniji „Cimet“. Još jednom, treba pohvaliti metodologiju Consecrationa, kao benda koji se drži nekih dobrih recepata za kreiranje albuma. Tu se pre svega misli na sam proces snimanja, gde se studio koristi kao laboratorija u kojoj bend, u ograničenom vremenskom roku, donosi spremljen materijal i snima ga uživo u studijskim uslovima, za razliku od prakse snimanja instrument po instrument, uz nezaobilaznu softversku kozmetiku.

Još jedna vrlina Consecrationa, s obzirom na vrstu muzike kojom se bave, jeste zrelost muzičkog izraza. Možda je to evidentije kod metal muzike, ali važi i za rock muziku uopšte, da bavljenje ovakvom vrstom muzike nakon perioda adolescencije zahteva jednu dozu zrelosti i ozbiljnosti u odnosu na lani. Rezultat neprevazilaženja ove tranzicije na domaćoj kako i na stranoj sceni su „ljuti tinejdžeri“ od dvadeset/trideset i kusur godina, nesvesni da su prerasli u svojevrsnu auto-parodiju i čiju muziku ozbiljno mogu da shvate samo njihovi „duhovni“ vršnjaci sličnog mentalnog sklopa.

Sa druge strane, Consecration, od „Auxa“, objavljenog (već) pre pet godina, do danas pokazuje primer jednog pravog zrelog benda, čiji rad se može uvrstiti u kvalitetnu kulturnu delatnost svoje sredine. Post-ekremska Srbija nije najpogodnije mesto za bavljenje umetničkom rock muzikom, pa samim tim angažman bendova kao što je Conecration dobija još veću vrednost. To se odnosi kako na muzički opus, tako i na dozu dostojanstva sa kojim pristupaju svom poslu, a pojavljivanje imena kao što su James Plotkin ili Isisovac Aaron Harris na kreditsima njihovih izdanja su garancija te posvećenosti.

Naravno, ta strana imena nisu proširene metafore „belog sveta“, utisnutog na pakovanju albuma, koje služe za napumpavanje muzičarskih egoa i lečenje ličnih kompleksa, već, naprotiv, treba ih posmatrati kao pokušaj praćenja nekih aktuelnih standarda i podizanja nivoa domaće muzičke produkcije na jedan pristojan nivo. „Case in point“ te tvrdnje je pristup dinamici albuma, pa, za razliku od kompresovanih i preglasnih snimaka kako ovdašnje tako i strane produkcije, „Univerzum zna“ je dosta živahan i dinamičan album, koji upravo svojim talasanjima vodi slušaoca na meditativno putovanje kroz svet muzike.

Putovanje počinje „Vertikalom“, koja sa zlokobnih mikrofonija i rifova sa početka pesme uvire u pravu space rock arpeggio vožnju. Naredna, „Luka Čeh“ je britka i eksplozivna rokačina, inače u embrionskoj verziji poznata kao „H1N1“, koja, sa editovanjem sintija na početku i kraju pesme, je kandidat za najkomercijalniji komad/hit u opusu benda. Akustični instrumental „Stepenice, zvezde“ zvučni je naslednik instrumentala „Ne dam ovaj dan još uvek“, ali tehnički lepše upakovan od svog prethodnika, mada je i kompletan „Univerzum zna“ produkcijski zasenio sva prethodna izdanja Consecrationa.

Jedinu manu koju mogu da pronađem ovom izdanju je da su u produkciji preglasni basovi u naslovnoj pesmi, ali, ako i samo ako, se sluša na audio sistemu sa vuferom (dakle 2.1 ili 5.1 sistemi). Dakle, na stereo sistemima, ili slušalicama, „Univerzum zna“ zvuči kako i treba da zvuči ‒ kao Led Zeppelin za 21. vek, sa obilnim citiranjem Pageovskih igrarija sa gudalom i delayevima. Naredna stvar „Prolaz“ je ambijentalno-akustčni rimejk pesme „Passage (Aux)“ sa debitanskog albuma. U ovoj verziji sa vrlo ukusno naslaganim instrumentima i višeglasjem, koji zajedno dobijaju svojevrsni šamanski kvalitet.

Poslednja stvar i najbolji komad na albumu, „Gilmore“, definitivno je i jedan od štihova celokupnog njihovog opusa. Da li je prezime legendarnog gitariste Pink Floyda ovde namerno sa pogrešnim spelovanjem, pošto se čovek zove David Gilmour, kao neka vrsta asocijacije/insinuacije, ili je pak u pitanju lapsus calami, pitanje je za članove benda. U svakom slučaju, ovaj skoro petnaestominutni epik, hermetički smešten između citata iz Jarmuschovog filma „The Limits of Control“, pokazuje kompetentnost ovog benda da muzičkom naracijom kanališe energiju pojedinačnih članova u okviru kompaktne celine. „Gilmore“ podseća na floydovske space/prog pesme sa kraja šezdesetih i početka sedamdesetih, ali to poređenje je više po strukturi nego po sadržaju, jer se u samoj stvari oseća jak autorski pečat Concecrationa, kako u ambijentalno-akustičnim deonicama, tako i u dinamičnim distorziranim partiturama i soloima. Još pohvalnija je činjenica da celokupno muzičko tkivo proizilazi iz svirke power trija, koji kvalitativnim minimalizmom popunjava prostor kakav mnogoljudniji bendovi ne umeju da popune, što se može reći kako za ovu stvar, tako i za ovo celokupno izdanje.

Na kraju, ovom tekstu se verovatno nameće i poređenje ovog izdanja sa prethodnicima, a posebno sa prvim delom trilogije. Kao što je pomenuto u tekstu, ovo izdanje je u tehničkom smislu prevazišlo sva prethodna izdanja. Treba pohvaliti i dizajn omota „Univerzum zna“, koji će sigurno ostati prepoznatljiv znak benda. Iako po pitanju samih pesama bih se možda odlučio za „Cimet“, kao skup pesama sa nešto više iznenađenja i raznovrsnosti u odnosu na ovo izdanje, ostaviću mesta da konačan sud donesem sa trećim delom trilogije, a ova dva izdanja za sad ostavim da stoje na tasovima istog nivoa.

Spisak pesama:

1. Vertikala (8:35)
2. Luka Čeh (4:42)
3. Stepenice, zvezde (3:20)
4. Univerzum zna (10:25)
5. Prolaz (6:55)
6. Gilmore (14:53)

Ostavite komentar: