Coldplay

Ghost Stories

Izdavač: Parlophone, 16.5.2014.

Producent: Tim Bergling, Coldplay, Paul Epworth, Daniel Green, Jon Hopkins i Rik Simpson

Žanr: alternative pop, electro pop, art pop

Trajanje: 42:37

3.0/5

Ocena

Sa svakim novim albumom Coldplaya jednostavno ne znate na čemu ste. Od one dobitne kombinacije alternativnog roka i popa sa početka veka, bend je kroz godine dosta menjao svoj zvuk i identitet. Saradnja sa Brajanom Inom izrodila je album „Viva La Vida Or Death And All His Friends“ koji je već bio veliki pomak u odnosu na prethodnike, a zatim su sa „Mylo Xyloto“ pomalo počeli da skreću sa puta i traže svoj novi identitet. „Ghost Stories“ donosi potpuno novu priču, novi zvuk i ne može se porediti ni sa čim što su do sada radili.

Priče o duhovima donose upravo kao što naslov i govori, priče o duhovima prošlosti koji vas ne ostavljaju na miru i proganjaju do današnjeg dana. Izgleda da su duhovi prošlosti sustigli Krisa Martina i slomili ga. Hteo, ne hteo, da sakrije pravi koncept albuma, i pticama na grani je jasno da se iza svega krije razvod od Gvinet Paltrou. Otuda i anđeoska krila na omotu koja simbolišu slomljeno srce. Martin je izgubio svoju polovinu srca, a ona druga polovina je morala da izrodi novi album, što nije lak zadatak.

Pre same analize pesama, osvrnimo se na priču o snimanju albuma. Na tom polju bilo je novina koje su osetne kada se presluša ceo album. Da će se udaljiti od rokenrol zvuka više ka popu govorilo je unajmljivanje producenta Pola Epvorta. A novine u vidu elektronskog zvuka su doprinos Avićija, Džona Hopkinsa, Timbalenda i Madeona. Beže od alternativnog roka i pokušavaju da naprave pop album koji neće zvučati tako i koji se neće prodavati pod tom etiketom. Povremeni upadi psihodelije i dosta elektronskih bitova maskiraju to.

Izjave Krisa Martina koje kruže po internetu nagoveštavaju da je prvi put pesme smišljao ceo bend, a ne samo pevač. Martin je očigledno bio više fokusiran na tekstove i bogami, imao je dosta toga da kaže. Prefinjeni Britanac baš tako i piše, a čini se da jako glatko barata sa rimama i reči prosto teku bez neke veće muke.

Horski uvod i elektronski bubanj najavljuju album sa „Always In My Head“, tihom baladom u kojoj je očigledno teško pobeći od prošlosti. „Magic“ je objektivno gledano najbolja pesma na albumu. Ima pulsirajuću bas melodiju koja nosi celu pesmu dok se Martin bori sa svojim unutrašnjim demonima. Već dve pesme smo u albumu i čuje se elektronski bubanj, koji više zvuči kao ritam mašina nego da je odsviran. Dolazimo do pitanja, šta je uopšte radio na albumu Vil Čempion? Od sviranja se i nije nešto pretrago, a možda upravo taj bubanj fali da razbije monotonost prenaglašene ritam mašine. „Magic“ ima nešto i gitara, koje neće biti baš česta pojava do kraja. Vrlo je jasno da album nema nimalo rok karakteristika.

Ink“ mi je lični favorit sa albuma, prvenstveno što je pevljivija i dinamičnija. Iako je tiha, kao ceo album, ima brži tempo i nešto pozitivnije vibracije šalje. „True Love“ bi trebalo da bude centralna na albumu, ali debelo je omanula. Vidi se napor da zvuči kao njihove velike hit balade, ali daleko je to od „The Scientist“ ili „In My Place“. I pobogu, čija je užasna odluka bila da jedina gitarska solaža na albumu škripi kao nepodmazana vrata. „Midnight“ se direktno nadovezuje na prethodnu, posle prave ljubavi dolazi tama, a Martinu se izgleda debelo smrklo. Potpuno transparentna, tehnički dobro odrađena da predstavi tamu, no pred kraj dobija gruv, električni naboj i jedno veliko bravo Džonu Hopkinsku za to. „Another’s Arm“ je već previše patetična, oseća se knedla u Martinovom grlu. Dobro zvuče semplovani segmenti pesme „Silver ChordDžejn Viver, pomalo sablasno…kao, khm, duh nekoga ko više nije tu (Gvinet, jesi to ti?).

Oceans“ je akustična, Krisov glas blizu plača i ovde se već duboko tone u melanholiju. Pravo je čudo da posle takvog mrtvila iskoči odlična, upbeat numera „A Sky Full of Stars“ koja je plod uspešne saradnje sa hit-mejker DJ-em Avićijem, pa u refrenima jednostavno eksplodira u letnju festivalsku himnu kakva će zasigurno i biti na predstojećoj turneji. Album se završava tužnom Martinovom klavirskom solo kompozicijom „O“ i onim istim horom sa početka diska.

Album ima svojih pozitivnih trenutaka, u moru negativnih utisaka. Malo je razbacan, tekstualno dobar, ali ne toliko da ga mediji porede sa Dilanovim “Bloods On The Tracks“. „Ghost Stories“ je eksperiment ili samo loša faza kroz koju Martin prolazi. Saberi se čoveče, nebo je puno zvezda.

Spisak pesama:

1. “Always in My Head”
2. “Magic”
3. “Ink”
4. “True Love”
5. “Midnight”
6. “Another’s Arms”
7. “Oceans”
8. “A Sky Full of Stars”
9. “O”

Ostavite komentar: