teens-of-denial

Car Seat Headrest

Teens of Denial

Izdavač: Matador Records, 20.5.2016.

Producent: Steve Fisk

Žanr: indie rock/lo-fi/alternative

Trajanje: 70:07

4.5/5

Ocena

Will Toledo je zanimljiv autor. Reč je o dvadesettrogodišnjaku koji je u proteklih šest godina objavio ukupno 13 izdanja. U vreme kada je po prvi put svoj rad predstavio svetu, bio je jedan od mnogobrojnih, tzv. “bandcamp” muzičara. 2010. godine je objavio četiri izuzetno loše snimljena, eksperimentalna lo-fi izdanja, od kojih je tek treće prikazalo samo neke od autorskih veština zbog kojih će dobiti mnogobrojne hvale već sledeće, 2011. godine.

Prošlo je pet godina od izlaska njegovog ubedljivo najpoznatijeg albuma “Twin Fantasy” čiji vrlo prepoznatljiv i upečatljiv omot predstavlja portret dva bezbojna i melanholična bića u uvrnutom i beskrajnom zagrljaju, i može se slobodno i pouzdano tvrditi da je to već kultno izdanje. Kao i prethodna, odrađen je u potpunosti u “do-it-yourself” varijanti i objavljen na bandcampu. Kritičari nisu bili preterano zainteresovani za njega, ali su zato internet muzički fanatici, mahom korisnici sajtova Rateyourmusic i 4chan, uočili izuzetan talenat i ubrzo se proširila reč o novoj nadi svetske kantautorske scene. Izdanja koja su usledela su samo potvrdila njegovu stečenu reputaciju diverznog i kreativnog autora kojeg bismo mogli radi neke, ne tako apstraktne komparacije, nazvati i Philom Elverumom internet ere.

Teens of Denial” je trinaesto “studijsko” izdanje Car Seat Headresta i, kao i svako do sada, ono predstavlja neku vrstu prekretnice u opusu benda. Međutim, ovo je možda najvažniji, a sigurno najduži i najambiciozniji album koji je Will objavio u svojoj diskografiji. Po prvi put, rešio je da svoje pesme uobliči profesionalnom produkcijom koja ostaje ipak nekako vrlo sirova i suva, samim tim čini uslugu pesmama i čitavom autsajderskom i nezavisnom konceptu koji bend gaji od samog starta. Za nju je bio zadužen čuveni Steve Fisk koji je bio presudan faktor u mnogim odličnim alternativnim albumima u protekle tri decenije, svojevremeni producentski miljenik kultnog Unwounda. Iako veći deo albuma čini moćni i jednostavni kombo bubnja, basa, gitare i glasa, postoje itekako ambiciozni i teatralni momenti koji su nešto sasvim novo za Car Seat Headrest i o čemu ćemo malo detaljnije kasnije.

Album otvara “Fill in the Blank” svojim melodičnim, mcluskyjevskim gitarskim rifom bržeg tempa, nakon čijih nekoliko krugova se upoznajemo sa Willovim glasom koji kritičari pravedno povezuju za Casablancasovim i Beckovim. I mada zvuče vrlo slično, Will ima drugačiji pristup i ideje, a zvuk i ideja su dve potpuno različite stvari. Već u ovoj pesmi se javljaju neki motivi i tematika koja će dominirati ostatkom albuma, a to su depresija, mladalačka kontradikcija, zbunjenost, neodlučnost i, naravno, poricanje, otuda i sam naziv albuma, “Teens of Denial”. Međutim, koliko god ovo ponekad bile nezgodne teme za razgovor, ovde su vešto predstavljene na jedan sarkastičan način, kroz neke, koliko komične, toliko i tužne epizode, za koje se čine da su upravo one kroz koje je sam Will prošao. To bi sigurno objasnilo njegov umoran i nezainteresovan glas.

Na prvu pesmu se nadovezuje skoro-osmominutna, potpuno haotična i plesna “Vincent” čija atipična gitarska introdukcija traje čitava dva minuta pre nego što uleti vrlo ritmična i razigrana ritam sekcija, i u čijem se sadržajnom tekstu po prvi put na albumu javljaju scena i motiv žurke i prenose se u sledeću pesmu čiju okosnicu čini lavina distorzije i sjajnih gitarskih rifova, “Destroyed by Hippie Powers” gde Will tvrdi kako nije trebalo da popije “ono poslednje pivo”, kako je ubio “buckastog klinca koji se toliko smejao i voleo Beach Boyse”, uzeo mu ime i nabavio nove naočare, referencirajući samog sebe u pesmi i kontrastno predstavljajući kakav se preobražaj odigrao, kako u njegovoj ličnosti, tako i u njegovom životu koji je sada ispunjen lošim iskustvima sa alkoholom i psihodeličnim supstancama. Ovo poslednje se naročito da primetiti u sledećoj pesmi, “Drugs with Friends“, u kojoj se prvi put na albumu pojavljuje fiktivni lik, John, i na čijem kraju koristi zanimljivu igru reči, tvrdeći da je droga bolja sa prijateljima i vice versa.

Zatim slede “Just What I Needed/Not Just What I Needed” čiji je naslov osvrt na staru pesmu Carsa i koja se bavi temom prozaičnih ljudskih saveta koji su često beskorisni i suvišni u psihofizičkom ponoru onoga kome se daju i “Drunk Drivers/Killer Whales” koja ima dva jasno podeljena dela, ali koji su tako vešto i jednostavno spojeni iznenadnim, izuzetno snažnim i zaraznim refrenom koji nakon izvesnog vremena dovodi pesmu do kraja. Tu su još i garažna, neopsihodelična i duhovita “1937 State Park” čiji refren podseća na nešto što bi Weezer smislio u svojoj ranijoj fazi, i jedini slabiji moment na albumu, “Unforgiving Girl (She’s Not An)” čiji tekst sadrže poneke pomalo otrcane linije koje se ne uklapaju u ostatak priče.

Ovde se pojavljuju dve najveće pesme na albumu, fantastične “Cosmic Hero” i “The Ballad of the Costa Concordia” koje predstavljaju gorepomenute najambicioznije momente na albumu. “Cosmic Hero” unosi ogromnu promenu u odnosu na sve što se do tada dešavalo, pre svega zbog svojeg teksta koji je ispunjen jednostavnim, filozofskim i vrlo smelim stihovima kao što su: If you really wanna know yourself/It will come at the price of knowing no one else. Pesma postepeno dolazi do ogromnog build-upa sa prelepom progresijom akorda koju uobličavaju obilna distorzija, gromoglasni udarci bubnja i duvački aranžmani koji su prisutni i u sledećoj pesmi, “The Ballad of Costa Concordia”. Ovaj jedanaestominutni ep je još kompleksniji i hrabriji iskorak u odnosu na “Cosmic Hero”, zahvaljujući velikim ritmičkim i emotivnim preokretima i možda predstavlja vrhunac čitavog opusa Car Seat Headresta. U njoj Will najiskrenije i najbolnije govori o svojim osećanjima i svom životu, poredeći ga sa brodom Costa Concordia koji je potonuo blizu italijanskog ostrva Izola del Đilio. Istovremeno, on ovde provlači i ciničan osvrt na američko društvo i ekonomiju, doduše, ne isključujući pojedinca (možda sebe?) iz šire slike i, što je takođe vrlo važno, ne zapostavljajući njegovu odgovornost za svoje stanje.

Pesma “Connect the Dots” koja sledi, predstavlja verovatno najenergičniji i najagresivniji trenutak na albumu, ispunjen psihodeličnim gitarskim efektima i neodoljivo podseća na The Strokes, dok jednominutna “Joe Goes To School” uz vrlo milozvučnu akustičnu gitaru ponovo u priču uvodi fiktivnog alter-ega Toleda, Johna i predstavlja sasvim skroman outro albuma, zaokružujući na miran način sve što se desilo u prethodnih šezdeset i osam minuta.

Iako sam ušao u analizu mnogih detalja na albumu, nemoguće je dočarati izuzetno zabavan i emotivan utisak koji ovaj album ostavlja pri slušanju i opet ostaje nepokriven veliki deo velikog sadržaja koji on nudi. Činjenica je da ovaj album traje skoro sedamdeset minuta i da su njegove pesme vrlo dugačke, ali je daleko od dosadnog. Pesme se idealno tematski i zvučno nadovezuju jedna na drugu i svaka nudi neku svoju priču ne napuštajući celokupni koncept albuma. Muzika je vrlo kreativna, melodična i njena atmosfera odlično dočarava ono o čemu Willovi sjajni, promišljeni tekstovi govore. Iako je (pretpostavljamo) upravo on čovek koji je prošao kroz svu ovu buru, ovo nije samo njegova priča, već priča mnogobrojnih američkih (i nikako samo američkih) tinejdžera. “Teens of Denial” je vrlo kreativna, domišljata, verodostojna i iskrena analiza na temu neshvaćenosti i izgubljenosti mladog čoveka u, kako kaže Toledo u pesmi “Unforgiving Girl”, “svetu koji ne prašta”.

Spisak pesama:

  1. “Fill in the Blank” – 4:04
  2. “Vincent” – 7:45
  3. “Destroyed by Hippie Powers” – 5:03
  4. “(Joe Gets Kicked out of School for Using) Drugs with Friends (But Says This Isn’t a Problem)” – 5:37
  5. “Not What I Needed” – 4:31
  6. “Drunk Drivers / Killer Whales” – 6:14
  7. “1937 State Park” – 4:00
  8. “Unforgiving Girl (She’s Not An)” – 5:26
  9. “Cosmic Hero” – 8:31
  10. “The Ballad of the Costa Concordia” – 11:30
  11. “Connect the Dots (The Saga of Frank Sinatra)” – 6:07
  12. “Joe Goes to School” – 1:19

Ostavite komentar: