Bukom do pažnje slušalaca: Loudness war

buka1

Uvođenjem kompakt diska kao novog muzičkog medija diskografske kuće su od počekta devedesetih počele da vrše sve veću presiju na inžinjere zvuka da u postprodukciji preopterećuju muzički signal, tačnije, njegovu jačinu, toliko da se može okarakterisati bukom. Ova pojava u svetu muzike je poznata kao loudness war ili na srpskom – rat bukom.

Fenomen, iako se najviše vezuje za digitalno doba, zapravo je svoje prvo pojavljivanje imao na sedmoinčnom vinilu. Ovaj format ploče korišćen je u džuboksima smeštenim po barovima i kafićima. Tako su glasnije ploče i pesme privlačile pažnju slušalaca više nego vinili sa normalnom jačinom zvuka. Zašto je glasnija muzika prijemčivljija ljudskom uhu, uslovljeno je samom fiziologijom čoveka. Što je jačina zvučnog pritiska viša, to će slušni aparat čoveka jasnije čuti više i niže frekvencije. Takođe, glasnija muzika lakše se može razlikovati od ostale buke u gradskom okruženju. Pojačavanje muzičkog signala na disku, pored buke, smanjuje i kvalitet samog zvuka. Zamislite da je zvuk poput loptice-skočice. Bacićemo lopticu o zemlju sa namerom da ona odskače što dalje od nas. Zamišljena putanja koju ostavlja biće zvuk. Lopticu smo bacili u našoj maloj sobi tako da posle nekoliko odskoka ona udari u zid. Zidovi su prepreke koje na kompakt disku uslovljavaju dužinu trajanja pesama koji se mogu usnimiti na njih. Sa druge strane, kao prepreku imamo plafon. Ako smo prejako bacili lopticu, ona će udariti o plafon i poremetiti svoju putanju. Plafon je granica glasnoće koju snimljen zvuk ne sme da pređe. Postprodukcijskom obradom zvuka i pojačavanjem signala naša loptica-skočica probija taj plafon, što se u muzici registruje kao buka i oštećen zvuk. Često audio uređaji na sebi imaju VU metre koji muzički signal predstavljaju u tri boje – zelenoj, žutoj i crvenoj. Najviši tonovi ne treba da prelaze žutu zonu, ali sa pojavom novog postprodukcijskog trenda, signal ulazi u crvenu zonu koja svojom bojom upozorava na zagušenje zvuka.

Bitka za što glasniju muziku počela je da se zahuktava pred ulazak u devedesete. Jedan od prvih albuma na kome je primenjeno namerno pojačavaće zvuka je debi grupe Guns N Roses “Appetite for Destruction“. Za njim su sledili “Black“ (Metallica), “Dirt“ (Alice In Chains), “Angel Dust“ (Faith No More) i remasterizovana verzija “Raw Power“ (The Stooges) koja i danas važi za najglasniji rok disk. U XXI veku medijsku pažnju na ovaj fenomen skrenula je prašina koja se podigla oko “Death Magnetic“ izdanja grupe Metallica. Fanovi benda koji su kupili album imali su priliku da ga čuju i preko video igre Guitar Hero. Tada su obožavaoci uspeli da uoče razliku i uvide da je disk kompresovan tako da bi zvuk bio što glasniji, a da se na verziji u igrici pesme čuju jasnije. Ijan Šepard, muzički producent i inžinjer zvuka, u svom blogu je posvetio nekoliko tekstova ovom albumu, oštro kritikujući postprodukciju i kompresiju diska. Čak je pokrenuta i internet peticija za reizdavanje albuma sa normalnim zvukom, sa više od 20 hiljada potpisa.

BukaDejvid Bendet, producent benda Paramore, pričao je o ovom fenomenu za časopis Rolling Stone. Prema njegovim rečima, izdavačke kuće zahtevaju od svojih inžinjera i producenata da učine muziku glasnijom kako bi privukli pažnju slušalaca. Navodno, prosečan konzument muziku sluša na malim kompjuterskim zvučnicima dok surfuje internetom. Glasnijom muzikom njegova pažnja će biti preusmerena ka muzici, umesto ka drugim aktivnostima koje obavlja u tom trenutku. Bendet, mnoge njegovi kolege, pa i sami muzičari su saglasni da rat bukom samo šteti kvalitetu i da slušalac sam treba da odluči o jačini muzike korišćenjem potenciometra na svom muzičkom uređaju. Pol Lamer, jedan od zaposlenih u EchoNest kompaniji za muzička istraživanja, analizirao je preko 15 hiljada pesama više od hiljadu izvođača i zaključio da najglasniju muziku imaju Venetian Snares, Soulja Boy, Slipknot i Dimmu Borgir. Zanimljiv podatak je da nije uvek žešći žanr glasniji, takvi primeri su Avril Lavinj čije su pesme glasnije od numera grupe Metallica, kao i Kejti Peri koja je glasnija od Megadetha. U istom istraživanju, najtiša, i ujedno najprijatnija za slušanje, je muzika Brajana Ina, Leonarda Koena, Nore Džouns i Tori Amos.

No, nije sve tako crno. Sve je više muzičara koji ustaju protiv produkcijskih trendova. Takav primer je disk “Chinese Democracy“ već pominjane grupe Guns N Roses. Eksl Rouz je uprkos savetima svojih studijskih inžinjera izabrao najtišu i najkvalitetniju verziju svog albuma, što je veliki pomak od njihovog debija koji je jedan od pokretača ove pojave. Sve je više internet stranica i novinskih članaka koji posvećuju pažnju ratu bukom. Pokrenuta je i organizacija Turn Me Up! koja pokušava da podigne svest građana o produkcijskoj manipulaciji. Ovakvom borbom muzika možda i ima šanse da zadrži kvalitet, a konzumenti sami mogu da kontrolišu jačinu zvuka po sopstvenoj volji.

Buka

Ostavite komentar: