Richmond Fontaine u Beogradu: Buka namesto melanholije

foto: arhiva

foto: arhiva

Legenda kaže da je bend Richmond Fontaine nastao na trkalištu, kada su se Vili Vlotin i Dejv Harding susreli i u pauzama između trka razgovarali o muzici. Među zajedničkim favoritima bili su Hüsker Dü, X, The Blasters i The Replacements. Koncert koji je ovaj bend sinoć, u okviru oproštajne turneje, održao u beogradskom Elektropioniru išao je navedenoj legendi u prilog.

Naime, način na koji je ovaj sastav sinoć pristupio izvođenju muzike znatno se razlikuje od onoga što slušalac može zateći na njihovim pločama. Melanholija iskazana svirkom laganijeg tempa zamenjena je žestokim stavom i ljutitim muziciranjem. Ubrzo je, nakon laganog uvoda uz $87 And a Guillty Conscience i Don’t Skip Out On Me, sa bine počela da dopire buka dostojna pomenutih uzora oko čije muzike se ovaj sastav na svojim počecima okupio, i koja je samo na momente bila prekidana nešto tišim numerama. Pesme Vilija Vlotina, čiji se književni, karverovski kvaliteti neizostavno pominju kada se govori o bendu Richmond Fontaine, su na beogradskom koncertu dobijale sasvim nova značenja. Pripadnici radničke klase, ljubavnici koji varaju i bivaju prevareni, muljatori, tinejdžeri odbegli od doma, delikventi, ovisnici od raznoraznih supstanci i kojekakvi čudaci sinoć su, namesto lamentacije nad njihovim sudbinama i tužnih prikaza života koje vode, u Vlotinu i ekipi dobili zastupnike koji su glasno izrekli muke koje ih tište. Ključnu ulogu u ovom činu imala je gitara Dena Eklsa. Telekaster je u rukama ovog fantastičnog gitariste preuzimao najrazličitije uloge; čas je oponašao pedal steel koji je sve prisutne vozio po putevima koji vode kroz predele u kojima živote provode junaci Vilijeve poezije, čas je njihove priče žigosao u duše slušalaca, a na momente je probijao oblačno beogradsko nebo i vodio put zvezda.

Iako se neki ljubitelji amerikane, odnosno kosmičke američke muzike, ili kako god je već zvali, možda baš i neće složiti sa ovom konstatacijom, koncert koji smo sinoć imali prilike da vidimo je, na diskretan način, ukazao na vezu koju ovaj podžanr i grandž imaju. Blaga alternacija u stavu pri izvedbi ukazuje na to da se radi o različitim stranama istog novčića. (Uostalom, ne nalaze li se u osnovama oba pravca dva različita pola muzike Nila Janga – akustični i onaj žestoki, sonični). Žanrovske stege su popustile te se sve, od kantrija do panka i grandža, pomešalo u jedinstvenu celinu.  Otuda mislim da bi i Kurt Kobejn zasigurno, u kariranoj flanelskoj košulji, uživao dok su Richmond Fontaine svirali numere poput Northline, The Gits, A Night In The City, Post To Wire, Exit 194b, Winners Casino, a verovatno ponajviše uz Lost In The Trees.

Nakon završenog oficijelnog dela koncerta, bend je, na dozivanje oduševljene pubilike, izašao na bis i odsvirao još par pesama. Tokom završne numere, Lost In This World, desila se jedna, skoro pa filmska, scena: kiša, koja se u tom momentu drastično pojačala, izjednačila se sa prigušenim zvukom instrumenata. Richmond Fontaine je tako dobio najbolju ritam sekciju koja se može zamisliti. Teško da bi i Vili Vlotin, sa svim svojim književnim talentima, mogao da osmisli i izrežira bolji završetak koncerta.

Richmond Fontaine su se na dostojan način oprostili od publike. Svirka koju su sinoć priredili će dugo ostati u sećanjima onih koji su bili prisutni. Uskoro će svoj labudov poj privesti kraju. Vili Vlotin će se, po završetku oproštajne turneje, intenzivnije posvetiti književnoj karijeri, koja već sada, sudeći po rečima kritike i po tome što je njegov roman The Motel Life doživeo ekranizaciju, ima veoma dobar razvoj. Želimo mu svu sreću u tome.

Ostavite komentar: