Brigand

Daleko je Vavilon

Izdavač: Black Planet Records, 26.2.2017.

Producent: Stefan Gaćeša

Žanr: doom metal, shoegaze, grunge

Trajanje: 55:07

4.4/5

Ocena

Kad bismo govorili o istinski beskompromisnim izvođačima u Srbiji, svako bi, odričući se eufemizama, ne mogao, već morao priznati da je njihov broj zaista mali. Velibor Nikolić, koji je na “alternativnoj sceni” više od petnaest godina, jedan je od takvih umetnika i nakon gomilu raznovrsnih, nekih manje, a nekih više uspelih projekata, ne posustaje u realizaciji svoje umetničke vizije. Brigand je, za sada, poslednji od tih projekata i nakon četvorogodišnje diskografske pauze donosi novi, u svakom osim u žanrovskom smislu, progresivan album intrigantnog naziva “Daleko je Vavilon“.

Iako težak i bučan, čini se da je debi album Briganda, “Zaplešimo grešnici“, na neki način iznenadio fanove neprežaljenog Jewy Sabataya, verovatno zahvaljujući, na trenutke, neodoljivo zaraznim i prijemčivim melodijama koje su se mogle naći u pesmama kao što su “Kriptid i Alisa” ili “Metak s mojim imenom”. Nakon četiri godine, i dalje se može reći da je to jedno uspešno studijsko ostvarenje i ploča kojom je fokusna tačka odabranog auditorijuma skrenuta sa lamentiranja nad zastrašujućim pančevačkim bendom na podršku još jednom kvalitetnom Veliborovom projektu.

Pri prvim udarcima bubnjeva i monolitnim, gotovo drone gitarama u pesmi “Most je prešao reku“, koja otvara aktuelni album, da se primetiti da je bend izgradio oštriji karakter i da se, više nego na prethodnom, potrudio oko svojih soničnih kvaliteta. Rifovi koji koketiraju sa sludge-metalom i noise-rockom istovremeno, i dalje su glavni adut benda, dok su Veliborovi vokali potpuno sirovi, ogoljeni i bez ikakve šminke. Uz izlomljenu mikrofoniju, neobično pamtljivu strofu i atonalan, atmosferičan epilog (album je pun atonalnih harmonija kojima je bend i ranije bio sklon), dolazi do gitarske melodije pesme “Pravo pa desno” koja je pravi muzički ekvivalent crvenoj boji omota albuma (ta podudarnost zvuka i omota podseća na album “What We All Come To Need” grupe Pelican).

“Pravo pa desno” je prva pesma na kojoj se osete uticaji shoegazea koji je ipak u drugom planu – na albumu se, često, oni više osećaju nego što se čuju. Ukoliko se čuju, jasno je da oni dolaze, ne iz dream-pop inkarnacije ovog žanra, već iz one daleko bučnije. Iako ova pesma ima razvijen i slojevit gitarski segment (zavodljive modulirane mikrofonije u pozadini umnogo doprinose atmosferi), najviše u njenom gruvu postoji nešto što asocira na prvi album grupe My Bloody Valentine, “Isn’t Anything”. Naslovna numera albuma “Daleko je Vavilon” počinje rifom zaprljanim i zamuljanim velikom količinom reverberacije (koja je prisutna, ponekad u suptilnim, a ponekad u preplavljujućim količinama) koju prekrije stabilna i prezentna ritam sekcija nakon četiri kruga. Ono što je upečatljivo kod ove pesme, pored teatralnog i grandioznog refrena, jeste aranžman kojim je gomilu kvalitetnih ideja složeno na takav način da pesma jednostavno teče i ceo album poseduje taj kvalitet; bez obzira na mrak i težinu koje nosi, jednostavno klizi, nije nimalo neprohodan.

Sloboda u tvojim očima” sa upečatljivom temom i dodatkom akustične gitare koja daje neku gotičarsku atmosferu pesmi (pesmu jedino malo koči komplikovana gitarska solaža pred zadnji refren) se nadovezuje na ciničnu “Kardio” sa veoma zanimljivim središnjim instrumentalnim delom s Radoičićevom muzikalnom mikrofonijom, koji se nalazi negde na pola puta između My Dying Bride i Mogwaia pre nego što se pretvori u distorzirani vah-pakao. Ove pesme predstavljaju prvu polovinu ploče koja je, u odnosu na drugu, bliža prethodnom radu benda. Pesmom “Sunce od krvi” se otvara novo poglavlje u radu Briganda, zahvaljujući svom tromom ritmu (od nekih rekordnih 50tak BPM na kojima su još dve pesme na albumu bazirane) i violončelu koje ne iskače u prvi plan već, uz dodatak pojedinih efekata, naizmenično uplivava i nestaje, kraseći spor razvoj događaja pesme.

Vašingtonova ulica” poseduje možda i najbolji refren na albumu kao i pregršt melodičnih deonica, dok harmonije akustičnog predaha “Duhova” nose u sebi nešto ranog Jewy Sabataya i kontrast nagao kao promena stanice na radiju, toliko ekstreman da zapravo funkcioniše, dovodi lavinu buke u uši slušaoca u vidu osmominutne “Bogomoljke” čiji prljav rif zaista odgovara naslovu, s morbidnim tekstom koji pravi kontraste između bizarnih, grotesknih i tipičnih, svakodnevnih scena, dajući pesmi nadrealnu crtu. Međutim, ovaj bučni nesklad traje prvih četiri minuta da bi naprasno stao i otpočeo onaj tiši, u drukčijem tempu, sa uvrnutom vokalnom melodijom koju su podebljali glasovi Angeline Kačunković i Anje Tvrtković. Interesantno je kako se boje njihovih glasova apsolutno ne slažu sa Veliborovom i intonativno se razilaze, ali se idealno uklapaju u pesmu stvarajući bolesnu, jezivu atmosferu.

Nerečeno” je naročito zanimljiva jer je jedna od najuspelijih pesama na albumu, a deluje kao da nije nikakav fokus bačen na nju (verovatno zbog činjenice da se nalazi između dve velike pesme na albumu, negde pred kraj). Ono što je maestralno u “Nedorečeno” jesu gitare koje su u prvoj polovini pesme zauzete praveći različite efekte i angularne zvukove koji upadaju ponekad u tempu, ponekad van tempa (ali na vreme), a nakon jednostavnog refrena počnu da se ukrštaju i nadmeću  setnim melodijama, bas gitara koja kao da je ispala iz neke trip-hop pesme, bubanj koji vozi umešan, dinamični rafal na kontri i fade-out efekat koji se često koristi kao nedostatak dobrog razrešenja za pesmu, a ovde predstavlja njen bitan deo. “Centurion“, pesma od osam i po minuta kojom se “Daleko je Vavilon” završava, možda je i najbolja. Počinje efektnim introm, mirnom i neobičnom u svojoj jednostavnosti, gitarskom deonicom za vreme koje najveći deo teksta biva otpevan, da bi nastavila s nasilnim, emotivnim bauljanjem (propraćenim Veliborovim iskrenim i ogoljenim vokalom) čiji veći deo čini tehnički nesavršena (ovo se nikako ne navodi kao mana) i srceparajuća solaža kojom se pesma privodi kraju.

Tekstovi su, kao i do sada, minimalistični (uz možda izuzetak naslovne numere), dinamični i poseduju solidan broj prepoznatljivih i upečatljivih trenutaka. Iako često hermetični (mislim da je ovo osobina Veliborove poezije koja je najviše puta istaknuta), u njima se uvek nazire smisao, suština. Ova poezija jeste misaona, ali se gotovo uopšte ne bavi filozofskim pitanjima, već u nizovima slika i fragmenata oslikava normalne ljudske događaje i situacije na nadrealan način – u slučaju albuma “Daleko je Vavilon”, međuljudski odnosi su najčešća tema (uz izuzetak “Nerečeno” koja kao da na trenutak sklizne u društveno-politički angažman stihom Naše će senke lutati po dvoru, dok helikopteri nadleću grad), bili oni tipični, svakodnevni i besmislini kao u pesmi “Kardio” ili oni intimniji kao u “Bogomoljci” (koja me zbog svojih preteranih slika asocira na film “Possession” Andžeja Žulavskog). Takođe, prisutne su veoma nepredvidive i kreativne metafore, kontrasti koji igraju veoma važnu ulogu u formiranju celokupnog osećaja pesme (Moji tikovi i tvoja treptanja, moji urlici i tvoja ćutanja), kao i povremeno miljkovićevsko odsustvo interpunkcije.

Što se produkcije tiče, ona je vešto izvedena i slobodno se može reći da je “Daleko je Vavilon” jedna od ploča sa najboljim zvukom u proteklih nekoliko godina u Srbiji. Miks za koji je bio zadužen Stefan Gaćeša je otvoren, pun dinamike, a opet dovoljno glasan da zadovolji današnje izmeštene standarde u audio produkciji.

Velibor ima zaista neobičan pristup vokalnim deonicama. Iako na prvih nekoliko slušanja deluje kao da se nimalo nije potrudio oko njih, da je s nekom melodijom u glavi jednostavno pokušao da izimprovizuje tekst preko muzike (“Sloboda u tvojim očima” je najbolji primer) i potom ostavio prvi tejk na ploči, oni su puni nekih upečatljivih trenutaka koje tek naviknute uši počinju da shvataju – čak i tamo gde melodija nije naročito zarazna, Velibor je otpeva na takav način da se ureže u misli slušaoca i proganja ga dugo nakon završetka pesme.

Na albumu se tačno primećuje kantautorski pristup autorskom radu i tu se izdvaja jedina prava mana albuma; iako su pesme kompletne i njihove glavne ideje kreativne i upečatljive čini se da je ritam sekcija podređena gitarama i nema puno prostora za njihova istupanja. Naravno, uspeh je ovako neobičnim idejama smisliti deonice basa i bubnja koje pravilno pašu, ali svakako smatram da u pojedinim trenucima nedostaju neki iskoraci basiste Ilije Kojovića (kakva je npr. odlična bas linija u “Vašingtonovoj ulici”) i bubnjara Andreja Mladenovića (kakve su deonice npr. u “Nerečeno” ili “Pravo pa desno”), koji bi upotpunili pesmu i učinili je još snažnijom. U svakom slučaju, iako ploča oko koje će se dosta kolebati i sukobljavati mišljenja, “Daleko je Vavilon” poseduje nesumnjiv kvalitet i njome je grupa, kako drugima, pa tako i sebi, postavila izazov koji se na našem podneblju retko nadmašuje.

Spisak pesama:

  1. Most je prešao reku
  2. Pravo pa desno
  3. Daleko je Vavilon
  4. Sloboda u tvojim očima
  5. Kardio
  6. Sunce od krvi
  7. Vašingtonova ulica
  8. Duhovi
  9. Bogomoljka
  10. Nerečeno
  11. Centurion

 

Ostavite komentar: